Afrika je svet

Na jednom od bezbrojnih foruma posvećenih Svetskom prvenstvu u fudbalu neko je napisao: „Znam da je fudbal politika i biznis, ali je Mundijal ipak svetkovina.“ Ta svetkovina počinje 11. juna u Južnoj Africi, po prvi put na kontinentu koji ovaj događaj čeka već decenijama, i na kome je fudbal svoje početke imao u davnim godinama, kada se nije moglo ni naslutiti da će Mundijal jednom biti najveći spektakl na svetu, neuporediv sa bilo kojim drugim događajem.

RANI RADOVI: Još u vreme pre svih velikih ratova, dok su Britanci smatrali da imaju ekskluzivno pravo na fudbal, FIFA se 1914. godine složila da se Olimpijske igre priznaju kao amatersko svetsko prvenstvo u fudbalu. Istina, na prvim Olimpijskim igrama posle Prvog svetskog rata, 1920. godine u belgijskom Antverpenu, takmičenje u fudbalu je bilo internacionalno jedino zato što se uz 13 evropskih reprezentacija takmičila i reprezentacija Egipta.

I „prava“ svetska prvenstva u fudbalu su na početku uglavnom okupljala zemlje sa onih kontinenata gde su bila održavana, uz ponekog gosta sa strane. Na prvom SP 1930. u Urugvaju učestvovalo je samo 13 reprezentacija, od čega devet sa američkog kontinenta i svega četiri iz Evrope, i to Francuska, Belgija, Rumunija i Kraljevina Jugoslavija.

Na drugom SP 1934. godine u Italiji Južnoamerikanci su se revanširali Evropljanima, koji su nedolazak u Montevideo pravdali predugim putovanjem brodom. Sa američkog kontinenta tu su bili samo SAD, Brazil i Argentina, uglavnom sa oslabljenim ekipama, a Urugvajci su titulu osvojenu četiri godine pre toga kod kuće predali bez borbe, jer na takmičenje nisu ni došli. Pojam „svetsko prvenstvo“ ipak se nekako mogao upotrebiti, jer se na ovom takmičenju pojavio i Egipat. Učešće na drugom Mundijalu moralo je da se zasluži kroz kvalifikacije. Egipat je u tim kvalifikacijama igrao samo sa Palestinom/Izraelom, i dva puta pobedio, a na Svetskom prvenstvu su Egipćani poraženi sa 4:2 od Mađarske. Mada je početak obećavao, pokazalo se da će Afrika morati da čeka još mnogo godina na svog sledećeg predstavnika na svetskim fudbalskim prvenstvima.

U Francuskoj 1938. nije bilo Afrikanaca, kao ni u Švajcarskoj 1954. Pre Prvenstva u Švedskoj 1958. godine politika se opet umešala u fudbal, kao i mnogo puta pre i posle toga. Turska, Indonezija i Sudan, konkurenti iz kvalifikacione grupe u kojoj je bio i Izrael, nisu hteli da igraju sa tom zemljom, već su se povukli iz takmičenja.

Pošto pobednicima četiri najslabije konfederacije, Severne Amerike, Centralne Amerike i Kariba, Afrike i Azije, nije bilo garantovano učešće na finalnom takmičenju, već je svaka od njih morala da igra plej-of utakmicu sa timom iz Evrope ili Južne Amerike, ni u Čileu 1962. nije bilo predstavnika Afrike. Baš kao ni u Engleskoj 1966, kada su zbog odluke da pobednik afričke zone kvalifikacija mora da igra još jedan baraž meč sa pobednikom azijske zone, ekipe sa Crnog kontinenta bojkotovale Mundijal.

NOVI POČETAK: Konačno, na Mundijalu u Meksiku 1970. pojavila se reprezentacija Maroka. Trener Maroka bio je nekadašnji golman reprezentacije Jugoslavije Blagoje Vidinić, a Marokanci su časno nastupili. Izgubili su od Nemačke sa 2:1, iako su vodili su 1:0, poraženi su od Perua sa 3:0, ali su napravili iznenađenje i uspeli da uzmu bod Bugarima.

Na Mundijalu 1974. u SR Nemačkoj pojavila se reprezentacija Zaira, kojoj je trener takođe bio Blagoje Vidinić. Međutim, Zair je neslavno prošao. Izgubio je sa 9:0 od Jugoslavije, poraženi su i od Brazila i Škotske, i takmičenje završili sa gol razlikom 0:14.

Da dolaze bolja vremena za afrički fudbal, videlo se na SP 1978. u Argentini. Tunis je protiv Meksika ostvario prvu mundijalsku pobedu za afrički kontinent (3:1), a u poslednjem kolu prve faze SR Nemačka je sa Tunisom jedva izvukla nerešen rezultat (0:0).

U Španiji 1982. godine desilo se jedno od najvećih iznenađenja u istoriji svetskih prvenstava. Alžir je pobedio SR Nemačku sa 2:1, izgubio potom sa 2:0 od Austrije, ali su u poslednjem meču savladali Čile rezultatom 3:2 i posle tri utakmice imali četiri boda. Posle te utakmice igran je meč između Nemaca i Austrijanaca, a i jednoj i drugoj reprezentaciji odgovarala je pobeda Nemačke sa jednim ili dva gola razlike. U jednoj od najsramnijih epizoda na svetskim prvenstvima Nemci su rano postigli gol, posle čega su igrači obe ekipe otaljavali posao na terenu čekajući da se utakmica završi. Od tada, utakmice poslednjeg kola po grupama igraju se u isto vreme, ali to nije bila uteha Alžircima koji su ispali u prvom krugu.

Kamerun je na tom prvenstvu u prve dve utakmice sa Peruom i Poljskom odigrao 0:0, dok je u poslednjoj utakmici po grupama sa kasnijim prvakom Italijom bilo 1:1. Tri boda nisu bila dovoljna da Kamerun prođe u sledeću fazu takmičenja, odlučivala je gol razlika, ali su Kamerunci neporaženi i uzdignutog čela otišli kući.

Prva afrička selekcija koja je prebrodila uvodnu fazu Mundijala bio je Maroko 1986. u Meksiku. „Lavovi sa Atlasa“ odigrali su u grupi 0:0 sa Poljskom i Engleskom, a onda u meču odluke pobedili Portugal sa 3:1. U osmini finala SR Nemačka je teškom mukom eliminisala Maroko, pogotkom koji je u 87. minutu postigao Lotar Mateus. Alžir je na tom prvenstvu igrao mnogo slabije nego četiri godine pre toga i bio glatko eliminisan u prvoj rundi.

Na prvenstvu u Italiji 1990, na kome se po opštoj oceni igrao najgori fudbal u novijoj istoriji (prosek od 2,21 pogotka po utakmici je najniži na svim svetskim prvenstvima), Kamerun je bio osveženje. Jedna od najvećih zvezda šampionata bio je Kamerunac Rože Mila koji je predvodio svoju selekciju do mesta među osam najboljih, što je bio najbolji plasman jedne afričke reprezentacije na SP do tada. Već u prvom meču Kamerunci su pobedili svetskog prvaka Argentinu sa 1:0, Rumuniju posle toga sa 4:0, čime su obezbedili dalji plasman, na koji nije uticao poraz u poslednjem meču sa 4:0 od Sovjetskog Saveza. Mila je sa 38 godina i 20 dana postao najstariji strelac u istoriji Mundijala do tada, a svaki svoj gol je proslavljao karakterističnim plesom pored aut linije. Dva gola Mila je dao i Kolumbiji, u osmini finala. Posle regularnih 90 minuta rezultat je bio 0:0, a Mila je oba gola postigao u produžecima (konačan rezultat 2:1). U sjajnom četvrtfinalu Kamerun je izgubio od Engleske posle produžetaka, pošto je u regularnom delu utakmica završena rezultatom 2:2. Egipat je eliminisan posle dva nerešena rezultata i jednog poraza.

Kamerun se kvalifikovao i na Svetsko prvenstvo 1994. održano u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je u grupi sa Švedskom, Brazilom i Rusijom. Mila je ponovo igrao i postizao golove, ali je krajnji rezultat bio mnogo slabiji nego u Italiji. U prvoj utakmici sa Švedskom bilo je 2:2, ali naredne dve Kamerun gubi od Brazila (3:0) i Rusije (6:1) i kao poslednji u grupi završava takmičenje.

Zato je u SAD nadimak „superorlovi“ dobila reprezentacija Nigerije, mada nije ni tada ni kasnije ponovila uspeh Kameruna iz 1990. Nigerija je završila kao prva u grupi u kojoj su se nalazili i Argentina, Bugarska i Grčka. U prvoj utakmici pobedila je Bugarsku sa 3:0, izgubila od Argentine 1:2, a kvalifikovala se u drugo kolo pošto je sa 2:0 pobedila Grčku. U osmini finala Nigerija je igrala sa Italijom. Povela je golom Amunike u 25. minutu, poigravala se sa Italijanima sve do minut pre kraja, ali su Afrikanci, kao mnogo puta pre i posle toga, pali na samom kraju. Roberto Bađo je u poslednjem minutu postigao gol i odveo utakmicu u produžetke, u kojima je drugim golom odveo Italiju u četvrtfinale.

FIFA je odlučila da poveća broj učesnika na SP 1998. u Francuskoj sa dotadašnjih 24 na 32, pa je Afrika imala pet predstavnika. Superorlovi su puni optimizma došli na Prvenstvo sveta, predvođeni našim trenerom Borom Milutinovićem. U grupi su u izvanrednoj utakmici pobedili Španiju sa 3:2, dva puta stižući prednost Španaca, pobedili su i Bugarsku, a izgubili od Paragvaja. Međutim, u narednoj rundi opet je usledio šok i ubedljiv poraz od Danske sa 4:1. Kamerun, Južna Afrika, Maroko i Tunis vratili su se takođe kućama posle prvog kruga.

Mundijal 2002. održan je u Japanu i Južnoj Koreji, prvi put van Evrope, Južne i Severne Amerike. Inače, Maroko se dva puta neuspešno kandidovao za domaćina SP. Turnir je počeo senzacionalnom pobedom debitanta Senegala (1:0) nad braniocem titule Francuskom. Senegal je bio najprijatnije iznenađenje Svetskog prvenstva, probio se u osminu finala gde je sa 2:1 „zlatnim golom“ pobedio Švedsku, da bi u četvrtfinalu protiv Turske bio eliminisan na isti način (0:1).

Kamerun je odigrao 1:1 sa Irskom, potom su pobedili Saudijsku Arabiju, ali u poslednjoj utakmici poraženi su sa 2:0 od Nemačke i time eliminisani. Nigerija, Tunis i Južna Afrika su takođe eliminisani u prvom krugu.

Na SP 2006. u Nemačkoj, uz Tunis koji je na SP i ranije igrao, po prvi put pojavile su se reprezentacije Angole, Gane, Obale Slonovače, Togoa. Mnogo se očekivalo od Obale Slonovače koju je predvodio Didije Drogba, ali je ekipa imala peh da se nađe u „grupi smrti“ sa Argentinom, Holandijom, Srbijom i Crnom Gorom. Posle dva tesna poraza (2:1) od Argentine i Holandije, Obala Slonovače je pobedila SCG (3:2) i završila takmičenje. Angola, Togo i Tunis eliminisani su u prvom krugu, ali je Gana predvođena trenerom Dujkovićem pobedama protiv SAD i Češke, uz poraz od Italije, stigla do osmine finala, gde je poražena od Brazila.

Afrički fudbal već 30 godina čeka veliki uspeh na svetskim prvenstvima, koga još uvek nema. Mnogi smatraju da je razlog za to nedostatak discipline i koncentracije, neophodnih na ovakvim takmičenjima, ali afričke reprezentacije se nadaju da će na „svojoj zemlji“ konačno stići do tog uspeha, mada retko ko deli optimizam predsednika Južne Afrike Džejkoba Zume, koji je rekao, doduše uz osmeh, da će pehar namenjen novom svetskom prvaku ostati u Africi.

Ekskluzivno iz Južne Afrike

Novinar nedeljnika „Vreme“ Momir Turudić boraviće kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg globalnog sportskog događaja „Vreme“ će redovno objavljivati u narednim brojevima.

Važne činjenice

Grin Point stadion u Kejptaunu

Na SP u Južnoj Africi učestvuju 32 reprezentacije. Utakmice će se igrati u devet gradova, na 10 različitih stadiona: dva su u Johanesburgu, a po jedan u Durbanu, Kejptaunu, Pretoriji, Port Elizabetu, Blomfontejnu, Polokvaneu, Nelspruitu i Rustenburgu. Najveći je „Soker siti“ u Johanesburgu koji može da primi 94.700 ljudi. Nijedna reprezentacija u prvom krugu neće igrati dva puta na istom stadionu.

Srbija će prvu utakmicu na Mundijalu, 13. juna protiv Gane, odigrati u Pretoriji. Zatim sledi duel sa Nemačkom u Port Elizabetu, koji je od Pretorije udaljen skoro hiljadu kilometara, a meč protiv Australije biće odigran u Nelspruitu, udaljenom 277 kilometara od južnoafričke prestonice. Domaćini polufinalnih mečeva biće Kejptaun i Durban. Finalni susret održaće se u Johanesburgu, a duel za treće mesto u Port Elizabetu.

Od 32 reprezentacije koje su uspele da stignu do Južne Afrike, 19 je učestvovalo i na prethodnom SP 2006. u Nemačkoj. Na spisku učesnika nalazi se svih sedam selekcija koje su osvajale titulu – Brazil, Urugvaj, Argentina, Italija, Nemačka, Francuska i Engleska.

TV prava za predstojeći Mundijal prodata su za 2,1 milijardu dolara. Ukupna suma namenjena svim učesnicima Mundijala iznosi 420 miliona dolara, što je povećanje od 61 odsto u odnosu na prošlo prvenstvo sveta. Reprezentacija koja osvoji titulu dobiće 30 miliona dolara, drugoplasirana reprezentacija biće nagrađena sa 24 miliona dolara, dok će svi timovi, pored nagrada, dobiti dodatnih milion dolara, kako bi pokrili troškove pripremna.