A sad adio, maestro…

Neposredno pred preseljenje buvljaka sa Novog Beograda čekao sam u kolima na semaforu. Supruga i ja smo se zaista obradovali kada su ispred nas ulicu prešli Siniša Pavić i njegova supruga Ljiljana. Očigledno je bilo da su se muvali po buvljaku, jer su nosili nekoliko drangulija u plastičnim kesama, a on je pod rukom imao neraspakovanu sušilicu za veš. Priznajem da su nas oduševile Pavićeve vitalnost i energija, a potpuno smo sigurni da je poseta buvljaku, baš kao i njihova višegodišnja sudijska praksa, bila prilika da vide i čuju kako živi običan, da ne kažem “prost” svet, koji je oduvek bio centar interesovanja svih Pavićevih dela.

Siniša Pavić je uspeo da bude hroničar, kritičar i tumač naše svakodnevice više od šezdeset godina. U tom periodu su se smenjivali društveni sistemi, zemlja se raspadala, prošlo je nekoliko tehnoloških revolucija, od analogne do digitalne, vodilo se nekoliko ratova, a njegove serije i filmovi su i dalje bili prepuni “junaka našeg doba”.

Rođen je u Kraljevini Jugoslaviji, kao Hrvat u Sinju, u porodici jugoslovenske orijentacije, odrastao je u Beogradu, a kao novi zavičaj odabrao Vlasotince, rodni kraj svoje supruge i najvažnije saradnice Ljiljane, gde je i umro u 91. godini kao počasni građanin ove varošice na jugu Srbije. Ima mnogo toga felinijevskog u životu i radu Siniše Pavića jer je u osnovi svake njegove priče, serije ili filma galerija živopisnih karaktera, u potrazi sa pravdom, sa optimizmom i humorom koji pobeđuje uprkos zeznutoj društveno-političkoj situaciji. Taj rezervoar optimizma italijanski autori po pravilu pronalaze na siromašnom Jugu, od Napulja do Sicilije, a Siniša ga je pronašao u mentalitetu juga Srbije. Naravno, univerzum u kojem se odigrava najveći deo njegovih dela je porodica, kroz koju se vidi društvena klima i karakter likova.

Ovo je trenutak kada bi trebalo pobrojati dela Siniše Pavića, ali vam prepuštam da to sami učinite jer ćete shvatiti da je, uz još par autora, on praktično stvorio dramski i igrani program jugoslovenske i srpske televizije. Raspon tema ide od rata, kao u Otpisanima, Čoveka koji je bombardovao Beograd (o suđenju generalu Aleksandru Leru), Poslednjem činu (o hvatanju generala Draže Mihailovića), Banjici ili Odlasku ratnika i povratku maršala (o ratnom putu Josipa Broza). Za potrebe televizije, on je radio kao scenarista za najpopularnije zabavne emisije poput legendarnog Obraz uz obraz i mnoge novogodišnje specijale koji su predstavljali adaptaciju njegovih najpopularnijih porodičnih serija u određenom trenutku. Tako su Jugosloveni dočekivali Novu godinu uz likove iz Pozorišta u kući, Boljeg života, Srećnih ljudi, Tesne kože, Porodičnog blaga, Bele lađe, Stižu dolari ili kultne Vruć vetar.

Porodična serija je zapravo bila njegova omiljena forma, pa se po dekadama kada su nastajale može reći da su bile hronike naše stvarnosti. Danas je zanimljivo videti kako su izgledale samousluge u kojima je radio Borivoje Šurdilović ili udžerice koje su se posle rušenja pretvarale u betonske stambene komplekse. Ta zajednička dvorišta, podeljeni stanovi, zaštićeni stanari, svađe oko međe i imanja, salonski stanovi u kojima žive tri generacije, prikupljanje bodova za mesto na listi za rešavanje stambenog pitanja, uz bezbrojne pravne peripetije, to je univerzum Siniše Pavića. On je kao sudija uspevao da iz suvoparnih pravnih dokumenata dobije amalgam sudbina malih ljudi koji veruju da im ovaj svet ili ovo društvo nešto duguje i da moraju da dobiju svoj deo para, ljubavi ili sreće. Zanimljivo, tu univerzalnu potrebu možemo pratiti kod likova od samoupravnog socijalizma do poslednje serije Junaci našeg doba kada smo već duboko zagazili u surovi kapitalizam.

Siniša Pavić je do kraja ostao baštinik ideje o istovetnosti južnoslovenskih naroda i mentaliteta, ali i ubeđeni socijalista ukoliko tu ideju shvatimo kao postojanje društvene pravde koja podrazumeva jednakost među ljudima i brigu o onima kojima je pomoć potrebna. Sam je priznao da ga je kao sudiju najviše radovala mogućnost da uz pomoć prava pomogne malim ljudima da ostvare neku malu pobedu nad sistemom.

Bez obzira na južnjački humor, Pavić je hroničar urbane sredine, od predratnog Beograda koji je došao u dodir sa provincijom, romantične mladosti u Višnji na Tašmajdanu, socijalističkom birokratijom direktorskog tipa, pa zatim sa raspadom socijalizma, pojavom nove klase tranzicionih bogataša, do političara i investitora.

Tako se Rođa oženio Nikolajevićkinom ćerkom, Giga Moravac Emilijom, Šurda prestao da leleče i postao frizer, a Pantić ostao večiti mlađi referent. Za to vreme, ratovali su sa različitim prevarantima i mešetarima koji su se “snašli” u svakom sistemu. To su Jataganci, Kurčubići, Šojići, oni su deo taloga koji je uvek umeo da zauzme ključna mesta i služi svakom sistemu. Pojavili su se i tajkuni i moćnici koji iz senke utiču na sudbine malih ljudi. Pavić je, istini za volju, izbegavao da se bavi ratovima devedesetih i da direktno kritikuje Miloševića ili nekog od njegovih naslednika. Njega je zanimao univerzalni mehanizam manipulacije, demagogije i populizma, koji se nikada nije menjao.

Za mene zapravo potpis maestra jeste Pavićev univerzum epizodnih karaktera, likova u sivoj zoni, prepunih života, kroz koje je on govorio svojim glasom o našem svetu. To su ujka Firga, Soća, Bob, Riska, Ciganović, Koviljka Koka, Mungos, Vasa S. Tajčić i bezbrojni drugi po kojima su nadimke dobijali naši poznanici ili komšije, kada bi likom, gestom ili karakterom zaličili na Pavićeve kreacije. Siniša Pavić je stvorio univerzum prvenstveno radeći na likovima, sa glumcima, gde je jedan detalj, poput Šojićevih brkova, sakoa ili frizure bio okidač da se stvori malo remek-delo. To je zapravo ono što je Siniša Pavić bio, alkar koji je umeo da pogodi “u sridu”, kako kažu u njegovom rodnom Sinju, i kroz male ekrane pred Jugoslovene stavi ogledalo u kojem su se prepoznavali.