Put bez povratka

Libiji i Siriji, dvema zemljama u kojima se trenutno vodi najkrvaviji rat za slobodu, zajedničko nije samo što im režimi spadaju u najrepresivnije, nego i da su najneomiljeniji u regionu. Suprotnost tome je Saudijska Arabija, islamistička diktatura, međutim, visoko poštovana u okruženju, a prijateljski nastrojena i prema Zapadu (zbog čega je nazivaju „umerenom“).

U slučaju Libije i Sirije sve zavisi i od ličnosti na njihovom čelu: verovatno nema nijedne arapske zemlje sa kojom se Muamar el Gadafi nije pokarabasio. Ali on je bar lično izveo svoju revoluciju za razliku od Bašara al Asada koji je predsedničku funkciju nasledio od oca baš kao i, kako kažu, neizmernu žudnju da popuje starijim arapskim vladarima, što je išlo na živce svima od Mubaraka do kralja Abdulaha od Saudijske Arabije. Sigurno je da prema njemu nisu gajili nikakvo poštovanje.

A zatim je tu još i savez sa Iranom i šiitskim Hezbolahom u Libanu koji je sponzorisan iranskim novcem: taj savez Bašir al Asad, doduše, nije sam izmislio, ali dok je njegov otac Hafiz lukavo svoje saveze negovao za sopstvenu korist i jačanje ličnog značaja, Siriji pod njegovim sinom polako preti da se uruši u zastupnika iranskih interesa u regionu, a protiv sopstvenih, sirijskih interesa. A to sunitski Arapi nikako ne vole. U Persijskom zalivu istovremeno besni još i iransko-saudijska svađa oko hegemonije, a u Libanu ante portas stoji prva vlada koju će podržati Hezbolah. Saudijske pokušaje da posreduje između Hezbolaha i sunitskog tabora nije minirao niko drugi nego Sirija.

To znači: malena je volja u regionu da se učini išta u prilog Asada. Za razliku od Jemena, gde Savet država Persijskog zaliva pokušava da Aliju Abdulahu Salehu omogući kontrolisan odlazak, na adresu Damaska iz inostranstva stižu samo uobičajeni pozivi da se obustavi nasilje. SAD pripremaju prve sankcije, isto će uslediti od EU. U svetlu intervencije u Libiji uskoro će se postaviti pitanje da li se i u Siriji može samo pasivno posmatrati kako režimske snage pucaju u demokratski pokret.

Svojim upadom u grad Dera režim je definitivno krenuo putem sa koga povratka nema. Čini se da i sam shvata da će ili preživeti – i to po svaku cenu – ili propasti. Stotine i hiljade osoba i njihova klijentela, čije egzistencije zavise od opstanka na vlasti, boriće se do kraja. To znači da bi Sirija, ako istorija iznenada ne krene nekim drugim tokom, mogla da postane sledeća zemlja u kojoj se vodi građanski rat.