„Istina je da učim da budem lep i da se lepo ponašam, ali iznad svega da pomažem narodu.“

Teodor Anđelić,

dugogodišnji komentator „Borbe“ i nekad redovni kandidat za Izjavu nedelje, ponovo piše. U rubrici „Kroz crveno“, Anđelić pita: „Ako je baraba kolateralna šteta jajare, nije li to onda perpetum mobile?“

Osim što pita, on i tvrdi: „Masovno se pojavljuju u javnosti ‘novi ljudi’. Tvrde, obično, da su veoma stari: imaju bar nekoliko kolena iza sebe. Kolenice se, za sada, i tu izostavljaju!“ („Borba“)

Žarko Korać,

potpredsednik republičke vlade, na pitanje o pregovorima sa kompanijom „Britiš ameriken tobako“ odgovara kontrapitanjem: „Zašto ne zapitate koliko novinara u Srbiji plaća ‘Filip Moris’ (konkurentska kompanija – prim. ur.) da se bave ovom temom? Zašto ne pitate vašeg urednika koliko je on plaćen da vam kaže da o ovome pišete? Mnogo je novinara u Srbiji koji izgledaju naivno, ali su u stvari potplaćeni. Novinarske plate su dvesta maraka, znate li šta onda znači honorar od petsto ili hiljadu maraka?“ („Blic news“)

Bajo iz Nikšića,

dobrovoljac sa dubrovačkog ratišta, u otvorenom pismu Terezi Kesoviji priznaje da je spalio njenu kuću i objašnjava detalje: „Što se tiče Vaše nebulozne priče vezane za tobož ukradene kožne fotelje, moraću odmah da Vas demantujem. Bez brige, Tereza, ne postoji prokletstvo Vaše kožne garniture. Nijedno srpsko dijete nije iskrvarilo na njima, nijedan ga srpski ili crnogorski ratnik nije odnio kući, da uživa u tuđem… Fotelje i trosjedi ostali su u spaljenoj kući. Izgorjeli su prvi. Nijedan vojnik nije posegao za Vašim foteljama, Vašim vazama, slikama i ko zna čime još. (Za gusle koje pominjete, ne garantujem. Ipak je to naš nacionalni instrument.) Bio je rat, gospođo, nijesmo imali vremena da se zavitlavamo sa Vašim enterijerom.“ („Svet“)

Goran Pejović Gula,

pevač grupe Katapult, otkriva nepoznate detalje o zbivanjima na hercegnovskom muzičkom festivalu Sunčane skale: „Ovde se priča o tome kako je Bogoljub Karić zakasnio na prvo veče festivala. Navodno je tražio od organizatora da mu obezbede mesto u prvom redu. Organizator je na to rekao: ‘Boli me k…’, a Bogoljub je mobilnim telefonom pozvao svoju televiziju i rekao da se stopira prenos. Mislim da su obojica postupili muški.“

O učesnicima festivala Gula kaže: „Pošto su učestvovali Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Srbi, Slovenci, Bosanci, razočaran sam što nije bilo predstavnika OVK. Možda bi dobili nagradu publike i na kraju bi zajedno mogli da pevaju ‘Širi kolo kozaračko’ ili ‘Od Vardara do Triglava’, kao u dobra stara vremena.“ („Svet“)

NN,

mlađi sveštenik sa Zvezdare, govori o praktičnim problemima s kojima se suočava „na terenu“: „Glavne dileme mojih vernika jesu da li treba seći slavski kolač i doći na slavsku vodicu pre 12 ili može i posle. Brine ih da li sa groblja treba da se vrate istim ili drugim putem. Skoro sam prisustvovao sahrani gde su na groblje doneli jagnje na ražnju s utisnutim pivskim čepom na čelu. Objasnili su mi da je to zadušni brav.“ („Nedeljni telegraf“)

Olja Ivanjicki,

slikarka, govori o užasima pijace Zeleni venac: „Baš danas je moja drugarica na pijacu svratila da kupi cveće, a ja sam je čekala u kolima. Razmišljala sam kako je strašan taj Zeleni venac sa tim saobraćajem, narodom i ostalim užasima i da je baš dobro što tamo nikad nisam bila.“

Ivanjicki o svojoj svakodnevici: „Ako je luksuz jesti kavijar, onda je to u redu, jer kavijar pomaže da bolje mislite. Ako treba nešto da rešim na slici, a to je skoro svaki dan, jedem kavijar ili salmon (u prevodu: losos – prim. ur.). Verujte mi da nema problema koji ne možeš da rešiš ako jedeš kavijar… Upravo završavam drugu zbirku pesama. Imam jednu veselu pesmu o džipu i pauku, jer džip bez pauka ne može. Za tu pesmu inspirisao me je Šešelj, ono kad su ga nosili. Prošle godine me boleo donji deo kičme koji neki zovu rep, pa sam napisala i poemu o repu.“ („Ekskluziv“)

Zijo Rizvanbegović,

pevač grupe Valentino, kaže: „Nisam oženjen, jer su se sve moje cure udale, tako glasi naziv mog novog albuma. Živim u Amsterdamu i, šta da ti kažem, dobijam sjajnu inspiraciju kada sam tamo. Svaki grad me posebno nadahnjuje. Eto, recimo u Hamburgu uvijek osjećam erekciju.“ („Ekskluziv“)

Ružica Mitković,

novinarka, u intervjuu magazinu „Ekskluziv“ otkriva da policija i DB protiv nje već dugo vode psihotronski rat u kome se primenjuje mentalna manipulacija: „To je posebna tehnika kojom se utiče na život pojedinca. Oni mogu da izazovu bolove u leđima, nogama, glavi… Mogu da stvore, recimo, izraslinu na aorti, da uspore dotok krvi u mozak. Utiču na rad srca, izazivaju infarkte i razne bolesti. Sve su to primenili na meni. Trpela sam stravične glavobolje, povećanje i nagli gubitak apetita, a jedno vreme toliko su mi ozledili noge da nisam mogla da hodam. Iznenada, iako sam bila sasvim zdrava, pojavila mi se izraslina u predelu levog krajnika. Nisam mogla da gutam… Znala sam šta rade. Hteli su da me nateraju da se obratim lekaru gde bi mogli da me kontrolišu. Bila sam svesna da ću, ako odem u bolnicu, izaći mrtva. Obratila sam se Bogu, a ne lekarima. Čitala sam molitve i Sveto pismo. Izraslina je pukla, isteklo je mnogo krvi, a sledećeg jutra probudila sam se kao da ničega nije bilo.“

Ružica Mitković o sebi i o Srbiji kaže: „Telo ne može da živi bez srca, bez duše. Tako ne može ni Srbija bez Kosova. Bog je mene izabrao da pokušam da srpski narod vratim veri. Moje je bilo da sačuvam čistotu tela i duše, a on mi je dao snagu da sve izdržim. Neizmerno mu hvala što je mene izabrao za tu misiju.“

Dosije X

u prošlonedeljnom broju pisao je o miševima: „Za najbolju zaštitu od miševa narod je smatrao obrede koji su se izvodili određenih dana u godini. Zato su i Vlasi i Srbi u Timočkoj krajini nastavili da održavaju tradiciju svojih starih. Najbolje vreme za ritual im je subota uoči Belih poklada koju zovu i ‘zaklopita’ ili ‘mišja subota’. Žene tada ne rade domaće poslove, kao ni na Mišovdan, posle Mitrovdana, jer se čvrsto veruje da sve što se tog dana započne miševi tokom godine obavezno upropaste. Ali sa druge strane, isti ti ljudi smatrali su da mišji izmet nije pogan pa se, po zapisu naših etnologa, verovalo da svako ko u toku četrdeset dana propusti da kroz koricu hleba, nehotice, ne pojede po jedan ‘mišoljak’, rizikuje da oslepi.“

Dušan Prelević,

gradska legenda, u ulozi saradnika magazina „Eksluziv“ piše o posledicama izručenja Slobodana Miloševića: „Onim ženskinjama (?) iz Haga se od uzbuđenja iznenada povratio menstrualni ciklus! Ovim našim, domaćim amazonkama, nema pomoći. Zato su iznedrile podmladak, koji, sričući tuđe azbuke, kreće u obračun sa popovima, biološki proverenim damama i svim i svakim ko nije Šiptar, peder ili lezbejka. Planiraju da presele Beograd u Hag. Da sve koji ne misle poput svetskih donatora (njihovih?) šutnu u tu nizozemsku vukojebinu. Da one i Oni ostanu sami u Beogradu… Sa njima bi Beograd postao mundijalistički intelektualni Černobil.“

Dr Draško Ređep,

publicista, u rubrici „Dnevnik“ novosadskog magazina „Svet“, uzgred se osvrnuo na Sterijino pozorje: „Starci i deca hodaju sitnim korakom. Trebalo je na tužnoj svečanosti povodom završetka Sterijinog pozorja videti kako usporeno velikom scenom pred nama promiču svi ti starci i mrtvaci koji dele kapom i šakom priznanja, kako se smeškaju, prezadovoljni što su još živi, jedva misleći. Gledajući još jednu reprizu te žurke na akrepite, sve mi se čini da je, nekad, Pozorje bilo mlađe, da je hod bio hitar, prilike veselije.“

Džimi Barka,

estradna zvezda u usponu, čiji je uzor istoimeni junak filma „Kad budem mrtav i beo“, objašnjava čime je bio inspirisan dok je pisao pesmu „Buldožer“: „To je pesma zahvalnica mom muškom organu jer je izdržao mene i sve ono što sam mu priređivao ovih godina – razne situacije, lepe i ružne devojke. Direktna inspiracija za pesmu bilo je moje najluđe seksualno iskustvo u životu. U beovozu za Pančevo u dva sata posle ponoći napravio sam vratolomiju sa bivšom devojkom. Neostvarena želja mi je da vodim ljubav u tunelu na šinama i iskusim neizvesnost da li će voz naići. Kakvu ću tek onda pesmu da napišem!“ („Blic nedelje“)

Mirjana Bobić–Mojsilović,

nova urednica na RTS-u, kaže:

„Verovatno su Crkvenjakov i drugi razmišljali ko bi bio OK za urednika kulturno-zabavnog programa RTS, pa su to mesto ponudili meni, jer sam bestseler pisac, iza mene su dve uspešne predstave i urbani sam lik kome zabava nije samo narodna muzika.“

(„Večernje novosti“)