Branislav Paležević,
iz Kostolca, spremajući ogrev za zimu, u preseku stabla otkrio slike neobičnih oblika i boja, „na jednoj se videla figura koja podseća na lik sveca, a na drugoj figura žene s detetom u naručju“:
„Pošto je seču jasena električnom testerom još ranije započeo komšija, pomislio sam da se radi o tragu motornog ulja. Međutim, ubrzo sam odbacio takvu mogućnost, jer sam utvrdio da se slike nalaze duž celog posečenog stabla. Ovo otkriće iznenadilo je i mene i suprugu, ali i sve naše komšije i prijatelje, jer niko ništa slično do sada nije video. Zaputio sam se kod oca Simeona, starešine manastira Rukumija, ne bi’ li od njega čuo tumačenje i zatražio savet. Tako nešto nije video u svom životu. Pošto je posumnjao da se radi o svojevrsnom znaku od Boga, preporučio mi je da počnem da postim sredom i petkom. Takođe, savetovao je da se supruga i ja venčamo, jer smo do sada živeli u vanbračnoj zajednici.“
(„Glas javnosti“)
Zlata Petković,
pevačica, na pitanje „da li voli da popije“, kaže:
„Kad su veselja, svi ostali su super, a ja se ubijem od alkohola jer me brzo hvata. Koliko puta sam se dovezla kući a ne znam kako, ničega se ne sećam, pa mi drugarice prepričavaju detalje! Od malo alkohola se brzo napijem da sam na slavljima obično u mortus izdanju. Zato ni kap ne uzimam kad radim, jer ne znam da pijem. Za Gocu Božinovsku i mene se priča da smo alkoholičarke, kao kuvamo ručak i ubijamo se od pića! Ma, nek priča ko šta hoće, to nije istina! Jebem ti tog čoveka koji nikada nije popio čašicu!“
Da li ju je sramota zbog fotografije na kojoj piški:
„To je bilo teško uriniranje! Goca i ja smo to veče bili na rođendanu kod Panjkovića. Popili smo, ali za pravo čudo ja ne toliko, nisam bila raspoložena. Posle žurke smo krenule za Surčin, a paparaci su nas pratili jer su videli da smo pijane. Kad smo stigli, ja sam ispred Gocine garaže izašla i stala kod auta, kao svaki živi stvor, da piškim ne znajući da su i oni tu. I kad je osvanulo u novinama, iznenadile smo se! Još su oni netačno napisali da je to bilo ispred splava. Pa nisam baš tolika budala i luda! Sreća da sam imala haljinu, da su bile pantalone sve bi se videlo! Ali nije mi ni zbog toga žao. Po meni mogu da pljuju koliko hoće, samo da mi ne diraju decu i porodicu.“
(„Press“)
Dragan Šutanovac,
ministar odbrane u Vladi Srbije, otkriva kako testira ljubav starijeg sina prema malom bratu:
„Patio je malo, onako tiho, mada se trudio da to prikrije. Znali smo da je stvarno želeo bebu, ali kad smo doveli Strahinju kući, Predrag je bio u šoku. Očekivao je da će brat odmah da se igra s njim, i nije razumeo zašto to malo stvorenje samo spava, cmizdri i jede. Srećom, sve je brzo ukapirao. Nekoliko puta sam testirao njegovu ljubav. Došao je sa časova karatea i pitao gde je Strahinja. Rekao sam mu kako smo ga zamenili, jer je plakao cele noći, i da čekamo da nam donesu devojčicu. Iste sekunde je zaplakao, jedva smo mu objasnili da je to, u stvari, bila mala šala.“
O karakteru starijeg sina:
„Opčinjen je policijom, i kad je saznao koju ću funkciju da obavljam u novoj vladi, razočarano mi je rekao: ‘Da si dobro radio, bio bi ministar policije’. Ali, odmah se prešaltovao. Sada obožava vojsku, i ponosan je na mene. Brzo kapira i stalno me iznenađuje. Nas dvojica smo prvi put, ovog leta, išli zajedno u šoping. Bio sam zbunjen kad sam shvatio kako već ima izgrađen ukus, jer mi je sve vreme jasno davao do znanja šta mu se ne sviđa, a kad me je pitao šta mislim o nekom komadu garderobe, samo što nisam pao u nesvest. Nadam se kako već sledeće godine neću čuti rečenicu: ‘Tata, daj pare i čekaj me ispred’. Sad je u fazi da, za vreme školskog odmora, od džeparca svako jutro sam kupuje doručak. Počeo je čak i da štedi za stan, pa kad sam mu objašnjavao kako nemam dovoljno novca za neku igračku koju je tražio, začuđeno me je pogledao i pitao što mu nisam rekao da ponese svoju kasicu.“
(„Gloria“)
Milan Panić,
američki biznismen i bivši premijer SR Jugoslavije, „odavno je poznat kao veliki zaljubljenik u brodove“:
„Imao sam četiri broda pre nego što sam kupio komfornu jahtu Bella. Mislio sam da je nikad neću menjati jer je bila stvarno izuzetna. Ali, kada se u mom životu pojavila Milena, poklonio sam Bellu Nautičkom koledžu u Oranž Kauntiju, i rešio da sagradim drugu, koja će da bude u skladu s lepotom moje supruge. Zato sam je i nazvao Bellissima (najlepša).“
Milena Kitić,
„operska diva zanosnog glasa i stasa, zvezda velikih operskih kuća“ i supruga Milana Panića:
„On se naravno šali, ali ja volim njegov smisao za humor.“
(„Gloria“)
Nataša Miljković,
TV voditeljka, nedavno je proslavila trideseti rođendan:
„Pred svoj rođendan bila sam u panici koja me i danas ponekad obuzima, ali ne zbog prethodnih trideset godina, već zbog narednih deset. Ovo je period konačnih odluka, kada moraš da spoznaš šta želiš od sebe i drugih i neke stvari zauvek zatvoriš ukoliko nisu prave, a zatim i sakupiš hrabrosti da kreneš ka nečem novom. Pri tom ne treba gubiti ni trenutka. Kad punite trideset, sve dovodite u pitanje, a sa četrdeset već ste napravili ono što ste zamislili – imate muža, decu, stabilnu karijeru… i ne muče vas dileme da li radite dobru stvar.“
„Šta je to u njoj, što toliko privlači pažnju javnosti“:
„Razmišljala sam o tome, jer zaista pokušavam da se ne eksponiram. Uvek vodim računa šta radim i kažem. Žrtva sam svoje pozicije, imam istaknutu emisiju, mediji me prate i na neki način štrčim. Ponekad mi se čini da često nišane na Aleksandra Tijanića, a pucaju u mene. To je teret koga profesionalno treba da se oslobodim.“
(„Story“)
Leposava Milanin,
arhitekta, supruga Antonija Isakovića, priča o dvorištu svoje vikendice:
„Projektovala sam dvorište i pravila raspored gde će šta da se zasadi, a moj muž je poželeo da u njemu bude i jedna sekvoja. To drvo daje čitavom eksterijeru parkovski i dvorski ambijent, pa sam mislila da će narušiti seoski stil i ruralnost, ali on je bio uporan i odlučila sam da mu udovoljim. Posadili smo je u samo srce placa, bila je stožer svega, i pošto je početkom devedesetih pored nje izgrađen i bazen, bili su kao par. Kada je Antonije počeo da poboljeva, ona je počela da se suši, iako je to dugovečno drvo. Bila je gotovo osušena i ružno je izgledala, ali nisam smela da je isečem zato što sam se plašila da će mi muž umreti. Tako sasušena ona je sačekala da se njegov život okonča. Posle toga sam je isekla i oko nje je sada mali ružičnjak, ali ništa nije zamenilo sekvoju, kao što ništa ne može da zameni mog Antonija.“
(„Story“)
Mirjana Đurđević,
u tekstu „Amstelfeld ili ploveće Kosovo“, SMS pozorišoj kritici, između ostalog piše:
O: Jok! Car Lazar je vegetarijanac, Boško Jugović je konferansije iz „Kabarea“, ima tu jedan debeli iz Bosne, a nije iz „Velikog brata“, Vuk Branković je Šumadinac i intelektualac među šljivama… ‘oćeš još?
M: ‘Oću, postaje zabavno!
O: Vrlo! Banović Strahinja se stidi!
M: ??? Zašto?
O: Zato što ga igra Bane Trifunović, stidi se dečko, normalno! I ja bih na njegovom mestu. Ova mala tako falšira patriotske pesme da mi treba kafetin. A ni čaše vode, pored celog Dunava.
M: Šta peva?
O: Otkud znam kad je na nemačkom, a melodija se ne raspoznaje. Smrznuće se ova ženska deca, svukli ih, brrrr!
M: O, podsećam te da ti uopšte ne piješ! Šta lupaš? Šta gledaš? Kakav je tekst?
P.S. Ništa vam nije jasno? Ni meni. Ja sam M. i tradicionalno ne idem na Bitef. O. mi se već danima ne javlja.
(„Politika“)
Dušan Savić,
bivši fubaler, a sada trener, u autorskom tekstu o prodaji sportista i stvaranju talenata:
„Pitanje je samo kad je najpogodniji trenutak za prodaju. Treba ga izabrati i proceniti da li se postiže maksimalna cena. S tim što igrača treba prodati pre isteka ugovora. Kad mu ugovor istekne, on je slobodan u izboru novog kluba.
Zato ga prodajete godinu dana pre, da biste naplatili uloženi trud, a i da biste od nečega mogli da živite.
U sportu se tako prodaju talenti, kao što razvijene zemlje uzimaju najbolje studente sa naših fakulteta. Talenti ne mogu da se razvijaju tamo gde nema odgovarajućih uslova za to.“
(„Politika“)
