Prošle srede, u Sava centru, posle tričavih 29 godina ponovo je gostovala britanska rokenrol grupa Jethro Tull, u okviru ovomesečne jedaneastodnevne istočno-evropske turneje. Ovo „rokenrol“ treba primiti sa oprezom jer opus Iana Andersona, duše i tela ove grupe muzičara, u sebi sadrži mnoge, uslovno rečeno, žanrove: već pomenuti rokenrol, ali i bluz, folk odnosno etno, džez, simfo… čak i hevi metal. Sve to je mogla čuti, i videti, publika na ovom, slobodno se može reći, koncertu za pamćenje
Jethro Tull kao grupa muzičara postoji od 1968. godine. Nazvana je po istorijski poznatom engleskom zemljoposedniku/inovatoru iz XVIII veka, koji je ostao upamćen po uvođenju novih metoda u britansku zemljoradnju. Prvu postavu činili su Ian Anderson (vokal, flauta, akustična gitara, usna harmonika…), Mik Abrahams (gitara), Glen Kornik (bas) i Kliv Banker (bubnjevi). Uspešno su debitovali albumom This Was, usledio je progresivan uspeh i albumi Stand up, Benefit, Aqualung, War Child, kompilacija Living in the Past… Najveći uspeh doživeli su u prvoj polovini sedamdesetih godina, dok su sledeće dve decenije radili u postavi Ian Anderson, Martin Bar, Djuan Peri, Endrju Gidings i Džonatan Nojs. Albumom Crest of a Knave, Jethro Tull je 1989. osvojio prestižnu Gremi nagradu u kategoriji Best Hard Rock/Metal Performance što Anderson nije propustio da naglasi i na ovom koncertu: „Eto, mi jesmo, a Metalika, zamislite, nije.“ Tokom skoro četiri decenije stvaralaštva, grupa je objavila oko 40 albuma. Poslednji album pod nazivom The Christmas album objavili su prošle godine. Statistika kaže da je grupa prodala oko 60 miliona albuma i održala nekoliko hiljada koncerata u više od 40 zemalja.
Osnovna karakteristika opusa Iana Andesona, time i grupe čiji je frontmen, jeste da ju je, bez uvrede, teško shvatiti na prvo slušanje, jer svaki album, kao i koncert, umetničko je delo za sebe, u pravom smislu te reči. Ali zato, svako ko je preslušao bilo koja tri njihova albuma više od dva puta, zasigurno se „primio“ za ceo život. Onaj ko se na takav muzički izražaj primio u ranoj mladosti, još u vreme kad je ova grupa objavila svoj prvi album, a takvih je na ovom koncertu, sudeći po broju sedih i proćelavih glava, bilo podosta, naročito kad povedu i svoj podmladak ne bi li im pokazali „koliko pile ima nogu“ i „šta je prava svirka“, poučen iskustvom strepi od razočaranja, jer ga je doživeo više puta, kao na nedavnom koncertu Deep Purple. Šta odgovoriti na pitanje: „Ti ovaj starački dom nazivaš svirkom?“
To se nije dogodilo: od prvog minuta koncerta pa sve do samog kraja, svirka je bila čvrsta, dramaturški odmereno povezana… Scenom je dominirao, naravno, „ludi flautista“, ali ni ostali za njim nisu zaostajali. U pitanju su, očigledno je bilo, ozbiljni profesionalci koji poštujući svoju publiku i iskazuju poštovanje prema umetnosti kojom se bave, time i sebi samima. Šta, uostalom, očekivati od nekoga ko je u svojoj 24. godini realizovao svoje prvo remek-delo – Aqualung, i ostao dosledan svojoj umetničkoj inicijalnoj iskri tokom čitave karijere, što se videlo i čulo i na ovom koncertu. Jethro Tull je, zato, velika koncertna atrakcija, nošena Andersonovom ogromnom energijom, koja i sada, kada ima skoro šezdeset godina, kao i na početku karijere, izgleda nepresušna.
Poštovaoci stvaralaštva Iana Andersona koji su na koncert došli, bili su „počašćeni“ svojevrsnim bonusom: u uvodnom programu nastupio je Drago Mlinarec, hrvatski kantautor, legenda jugoslovenske muzičke scene. Neka ostane zabeleženo i da na zvuk, tradicionalnu manu svih koncerata kod nas koji zahtevaju ozvučenje, nijedna zamerka ne može da se izrekne. Aplauza te večeri nije nedostajalo.
