Zvezda humanijeg kosmosa

ŽŽŽ, Žurnal o Želimiru Žilniku (1)

Osim što je veliki reditelj, Želimir Žilnik je i pokretni praznik. Imam neku teoriju, sasvim privatnu, totalno nedokazivu, a ipak apsolutno tačnu, da Žilnik nosi pola Novog Sada u džepu, ili već negde unutar svoje jedinstvene aure, pa kad se Žilnik izmesti, kad ode nekuda, Novi Sad se smanji, skvrči se na pola, a kad se vrati, onda i Novi Sad poraste, ponekad čak toliko da deluje kao da je veći od samog sebe. I jeste veći – tačno za jednog Žilnika, što nije malo. Bio je u Novom Sadu još jedan takav, mada po svemu drugačiji, i ima ih još nekoliko koji koliko-toliko drže korak, čine razliku. Šta bismo bez njih nemam pojma, a i nerado zamišljam.

Osim što je veliki reditelj, Žilnik je i veliki glumac, mada (kaže da) nema pojma o glumi, niti je ikada glumio. Uostalom, ni njegovi glumci baš ne “glume”, zar ne? Čak ni Mićko nije onomad glumio – a tek ne nedajbože parodirao – Tita, nego je bio Tito. I ljudi su mu se zato kao Titu i obraćali. Nisu oni zato “primitivni” nego znaju, osećaju razliku između najmljeničke “glume” i svrhovite umetničke impersonacije. A kako je onda Žilnik veliki glumac? Tako što, kad je pred kamerom, “pojede” sve ostalo, ali ne nametljivošću rutinera i trikstera i onom napornom histrionskom kočopernošću manirističkih izvođača glumačkih radova, nego samim sobom, bivajući ona autentična životna, ljudska, umetnička pojava od koje ne želiš da odvojiš oči i uši, nego bi još i još.

A ovo dolazi otuda što je, osim što je veliki reditelj, Žilnik i veliki pripovedač, usmeni pre svega, i što je ne samo sve čega se kao filmadžija dotakne osuđeno da postane prvorazredna priča, nego je i sam njegov život najbolja od svih njegovih priča, od koje je bolji jedino način na koji je izlaže. Kako to izgleda u tzv. životu, znaju svi koji imaju sreću i privilegiju da Žilnika poznaju. Kako to izgleda na filmu, mogli smo se, ni prvi ni poslednji put, uveriti u Žurnalu o Želimiru Žilniku, dugometražnom dokumentarcu (da ne rečemo biopicu) Janka Baljka. Osim što u ovom biopicu, za razliku od onih klasičnih bioskopskih, sam Žilnik igra Žilnika, što je jedino moguće i jedino zamislivo, kao što niko na svetu osim Klinta Istvuda i Vudija Alena ne bi mogao da odigra Klinta Istvuda i Vudija Alena, pa zato niko ni ne pokušava.

Kad smo već kod ove dvojice, pogledajte, u Baljkovom filmu ili izvan njega, mladog Žilnika, “pravnika koji se bavi filmom”: ne liči li vam više na Vudija Alena? A onda pogledajte vremešnog Žilnika: nije li nekako više dao na Klinta Istvuda? Drugim rečima, umesto da “propadne” u skladu s banalnošću biologije, Žilnik je, osim što je veliki režiser, s odmicanjem godina i sve bolji frajer, što opet ima neke veze s tim što je umetnički život (a svaki je tvoj život umetnički život, kad si zaista umetnik) Žilnikov višedecenijska saga o vitalnosti postojanja u stalnom otporu, na manje ili više samoizabranoj margini, tamo gde je manje svega osim čistog vazduha i zdrave atmosfere druženja i saradnje sa onima od čije pojave ne ugibaju sablasni neveni. Takav je, dakle, svet stvorio Žilnik, a onda nam ga pokazao, na filmu.

A taj Žilnikov svet, to je jedna biosfera za sebe, u kojoj je on naizgled samo jedan od egzemplara, mada bez njega ničega od toga ne bi bilo. To jest, bilo bi, ali ne baš takvog, a i mi to nikada ne bismo videli.

Pogledajte, dakle, tu kod Baljka, kako Žilnik ničim osim osmehom i postojanjem uspostavlja apsolutnu kontrolu nad prepunom seoskom krčmom u Bukovcu, poprištem jednog njegovog davnog filma, upravo onog sa “žurnalskim” naslovom. Znaju li svi oni da imaju posla s velikim rediteljem? I oni koji ne znaju da znaju, zapravo znaju. Pogledajte kako mu iz ruke jedu njegovi davni junaci, od Džonija Rackovića do sremskih đilkoša i salaških vandrokaša, svi srećno oslobođeni treme onih-od-kojih-se-nešto-očekuje i ego tripa onih koji od sebe nešto očekuju; pogledajte kako mu se za jednu posebnu vrstu trajnog životnog dara dirljivo prijateljski zahvaljuje ostarela Pirika Čapko, nekada najlepša, najčarobnija devojčica koja se ikada pojavila na Jugo filmskom platnu, a koju će mnogo decenija kasnije reditelj sresti u krajnje neglamuroznim okolnostima, beše li ono na Najlonu ili na Kvantašu; jer, takve su sudbine većine Žilnikovih junaka: od Najlona do belosvetskih crvenih tepiha – a onda nazad. Jer, Žilnik ne pravi “zvezde”, niti je to on sam. Ili jeste, ali u nekom sasvim drugačijem, humanijem kosmosu.

A Baljak sve to prikazuje s naklonošću poštovaoca i sa akribijom znalca (i sa potresnom niško-logorskom završnicom od koje vam trnu vršci duše), pakujući u brzometnih sat i po mnogo više toga nego što bi “realno” moglo da stane, a da ipak negde izvan filma ostane toliko važnih stvari, da nedotakutim i nespomenutim ostanu neki od meni, Marku ili Janku (kojem Marku, jbt?!) omiljenih filmova Žilnikovih – jer toliko je toga da bi tek možda trostruka minutaža mogla da se izbori sa glavnim tokovima žilnikizma…

Jer, znate, kako da vam kažem, osim što je sve ono o čemu smo ovde govorili, Želimir Žilnik je i veliki reditelj.