Zvali su ga Sebastijan

Mada se može reći da je danas prilično zaboravljen, Steve Harley zaista nije bio bilo ko. Ova neobična londonska ličnost sredinom je sedamdesetih unela novi nivo dekadencije u glam rok, dograđujući temelje što su postavili David Bowie i Marc Bolan. Vodeći svoj bend Cockney Rebel, usudio se da ode na krajnje granice rokenrola kao žanra uopšte, iskombinuje ga sa kabareom i klasičnom muzikom, i izvuče se sa bar jednim ili dva albuma vrednim upisivanja u našu opštu kulturu (“The Human Menagerie” 1973 i “Psychomodo” 1974).

Steve Harley je ostao upamćen kao nesvakidašnje originalan autor, koji je otvorio mnoge mogućnosti za druge – ali sam nikad nije do kraja našao svoju nišu, jer nije umeo da igra po pravilima. Stilizovan kao glam persona, nezaboravno prepoznatljivog afektiranog vokala, bio je pravo oličenje perioda u kome se od rok muzike očekivalo da se pretvori u umetnost sa velikim U.

I on je tu ideju iskreno sledio, ne glumatajući ništa. Uneo je svoje lične kvalitete dobrog story tellera u oblast pop muzike, neočekivano nadahnut folk pričama Boba Dylana i probranim uzorima među klasičnim pesnicima, a usput je izgradio  osoben zvuk benda bez električne gitare (ali sa električnom violinom!). Sve to povremeno nije bio daleko od smelih eksperimenata kasnih The Beatles, niti od ranog Bowieja, pojednostavljenog za omađijane mase, ali je prava pozicija Cockney Rebel u zenitu slave bila negde između već postojeće lirske pretencioznosti Roxy Music i tek dolazeće populističke pretencioznosti jednih Queen.

Crno cveće gotičarskog romantizma

Harley se dokazao kao autor na pomenute prve dve ploče svoje grupe, kao i komercijalno uspešnom “The Best Years of Our Lives” (1975), čiji se klasični, zarazno optimistički hit-singl “Make Me Smile (Come Up and See Me)” i danas vrti na radijskim programima, sportskim špicama i reklamama za Viagru – ali grupa mu se raspala kad je bila na vrhuncu, usled unutrašnjih trzavica izazvanih naglim i brzim uspehom.

image(99)

Sa dolaskom new wavea, za baroknu muzičku viziju koju je zastupao bilo je sve manje prostora, te je tavorio na ivici vidljivosti sve dok pre neki dan nije zauvek sišao sa scene.

Ipak, upravo pod njegovom rukom prvi put je uspešno procvetalo mistično crno cveće gotičarskog romantizma u popularnoj muzici, davno pre nego što su post-punk darkeri bili u nacrtu.

Gledaj šta su uradili sa bluzom

Ako pričamo o Cockney Rebel, pričamo pre svega o pesmi “Sebastian” (sa debija “The Human Menagerie”). Ona je bila svojevrstan fenomen tokom sedamdestih, širom Evrope (ali ne u Engleskoj, gde je čak tri puta objavljena kao singl, ali nikad nije dospela na top listu). Nema nikog ko je slušao nekadašnje emisije tipa “Fontana želja”, u kojima ste mogli da zamolite muzičkog saradnika i voditelja da puste vašu omiljenu stvar, koliko god bila dugačka, a da se ne seća ove jedinstvene kompozicije. Ona je odjednom u našu predvidljivost unela dah ozbiljne umetničke muzike koju smo svi mogli da shvatimo i doživimo kao svoju.

“Sebastian” govori o susretu dvoje ljubavnika kojima je suđeno da budu zajedno. Sa zanesenošću kakva je retka u pop muzici, Steve Harley opisuje njihovu strasnu fascinaciju, traženje i stalno međusobno zavođenje, koje se nikad neće završiti. Ovo je portret idealne ljubavi. Predavanje njoj u ovim stihovima je potpuno, sveprožimuće i slamajuće. Stilizovana klasična muzička pratnja daje ovoj temi dotad nepoznatu auru uzvišene vanvremenske melodrame za nezaborav.

Steve Harleyjeva delikatna raskošnost sa merom, kao i tema smrti u sličnoj numeri “Death Trip”, sa iste ploče – direktno su nagovestili dolazak Queen i “Bohemian Rapsody”. Začarana atmosfera Harleyjevih najboljih ranih pesama sigurno je takođe dotakla Siouxie and the Banshees i The Cure. Doduše, sličnu kvazi-klasičarsku pompeznost srećemo i kod Bijelog dugmeta, čija “Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš”, predstavlja našu verziju ove tendencije, koje je u jednom trenutku bila tako moderna.

Sve njih je “Sebastian” naterao na razmišljanje i oslobodio ih u pristupu muzici. Ali magija susreta kletih ljubavnika u toj pesmi više nikad nije dostignuta.

I mada ona definitivno izlazi van kanona rokenrola, sa druge strane ga proširuje do neslućenih granica, posle kojih nije više bitno kako kompozicija zvuči, važno je samo šta saopštava srcu. Obznanjujući da rokenrol takođe pripada velikoj romantičarskoj tradiciji koja je postojala već dva veka, Steve Harley je za trenutak dao novu, večnu dimenziju celoj pop kulturi.

Samo to jedno čudo, dovoljno je da ga nikad ne zaboravimo.