Zubato sunce slobode greje koga hoće

Oni kojima je uopšte do takvih potencijalnih zaključaka poslednjih dana su u prilici da se lično uvere kako manje-više izgleda aktuelno britansko viđenje ambicioznog repertoarskog filma (ali sa vidnim primesama individualnog autorskog pečata); filmovi koji su upravo stigli na programe i ovdašnjih bioskopa, Izvanredan život Dejvida Koperfilda i Nezavisne, po tom pitanju očitavaju nekoliko iznimno važnih zajedničkih odlika: retro-štimung (i sa njim često uvezan retro-šik), dijahronijski obojenu temu sa vidljivom kopčom sa sadašnjim trenutkom, budžetsku besprekornost, širu referentnost polaznih ideja i motiva, obilje dragih i poznatih glumačkih lica/imena…

Unutar ovog dvojca više je pokazao Armando Januči u filmu Izvanredan život Dejvida Koperfilda; naravno, reč je o još jednoj, doduše, prilično slobodarskoj ekranizaciji neprolaznog romana Čarlsa Dikensa. Ovo može da izgleda kao prilično čudan autorski izbor za škotskog scenaristu (kasnije i reditelja), kreatora i udarno scenarističko pero nadaleko čuvene satirične serije The Thick of It i TV klasika Alan Partridge). Januči je naširoko poznat po svom otvorenom i reklo bi se čak i sladostrasnom klinču sa ideologijama i ideološkim zamešateljstvima i nadgornjavanjima, najbolje i najefektnije oličenim upravo u prvopomenutom biseru ostrvske televizijsko-serijske produkcije, ali i po viralnom i oštrom cinizmu. Imajući to podsećanje u vidu, teško je prepoznati izvornu, označimo je tako, janučijevsku građu u Dikensovom remek-delu, ali stvari nekako dobijaju na smislu i međusobnom saglasju ako u um prizovemo činjenicu da današnja, kao i znatno starija filmska naracija dosta toga duguju baš Dikensovim narativnim tropima, koji su se znatno kasnije pokazali nepogrešivo učinkovitim i kada je film, odocneli mlađi brat književnosti, u žiži i brzopoteznijih i temeljnijih i izdašnijih analiza. Dobra stvar ovde stiže već u vidu nekakvog okvirnog utiska – susret/spoj Dikensa i Janučija se pokazao kao dovoljno skladan, ali i svež i dovoljno razaznatljiv u kontekstu pređašnjih prenošenja Dikensovih svetova i te sveukupne dikenstovštine na veliko platno.

Uz ogradu da će ovo Janučijevo viđenje Dejvida Koperfilda najviše prijati i značiti pomnijim poznavaocima tog izvrsnog romana, Izvanredan život Dejvida Koperfilda dovoljno dobro funkcioniše i mimo tog konteksta, kao i mimo izvođenja mogućih, manje ili više prirodnih ili pak nategnutih referenci sa minulim radom Armanda Janučija. A prilično se skladno u širi okvir i priče i filma uklopio još jedan važan Janučijev inovatorski zahvat – Koperfilda u odraslim danima tumači indijski internacionalac Dev Patel (odličan u svemu, još od Bojlovog Milionera iz blata, pa, nimalo iznenađujuće, izvanredan i u ovoj roli), a i dobar deo ostatka likova iz dikensovskog anglosaksonskog belačko-protestantskog sveta u Izvanrednom životu… igraju glumci azijatskog ili latino porekla. To ni najmanje nije naglašavano, očito je da je Januči u temelj priče postavio tu „daltonističku“ bit po pitanju rase, čime je, kanda, želeo da, između ostalog, naravno, ukaže da atipična boja kože nije ključno pitanje niti najudarnija boljka u svetu koji je do te mere urušen, klimav, disfunkcionalan, nepravičan i sveukupno krivo srastao. To Izvanrednom životu… daje dobrodošlu osobenost, čak i lako uočljivu primesu ekstravagance u odnosu na ono što nam poslednjih godina i decenija nudi ostrvski i američki glavni tok, čak i ako se fokusiramo na njegov zabat za dela primetnije arthaus provenijencije.

Tome treba dodati i potpuno odsustvo tog već pominjanog janučijevskog krajnje zaraznog cinizma, te se Izvanredan život Dejvida Koperfilda pred očima i umovima gledalaca dosta brzo ogoli u svojoj neprikrivenoj dobrohotnoj suštini, na koju se onda nadovezuju ritmično pripovedanje i sveopšti polet koji krasi ovaj nesvakidašnje zanimljiv film. Iako je nesumnjivo ukorenjen u tom narečenom retro-štimungu, ovaj Janučijev film poseže i za nekolicinom postmodernih i postmodernističkih ukrasa i poteza, poput povremenog rušenja tog mitskog četvrtog (narativnog) zida, uz obilje atipičnijih i rizičnijih montažnih zahvata. Tu i tamo sa ekrana zaiskri i poneka istinski briljantna finesa (poput, recimo, prizora ogromne ruke koja probije zid iznad glave tada malenog Dejvida Koperfilda i omete ga u igri i dokolici, čime je maštovito uveden taj refrenski učestao motiv fatumske vrteške na kojoj će Koperfild balansirati sve do samog kraja te povesti. U kostimografsko-scenografskom pogledu, ovo je vrhunsko ostvarenje, što, naravno, teško da ikoga zaista može da iznenadi, a veliki adut su i glumačke kreacije Tilde Svinton, Hjua Lorija, Bena Višoua, Pitera Kapaldija… Istini za volju, utisak donekle kvari povremeno upadljiva i remetilačka intruzivnost tih narativnih novotarija, zbog čega ovaj Janučijev film povremeno u pamet zaziva čak i Čudesnu sudbinu Amelije Pulen, mada, na drugoj strani, po toj osnovi pokazuje više suptilnosti nego, recimo, friška Netfliksova ekranizacija Enole Holms, da zabune ne bude, takođe veoma uspelog filma.

foto: promo

U bioskope Srbije nedavno je stigao i takođe britanski noviji film Nezavisne (prilično šeprtljast prevod izvornog naslova Misbehaviour), koji opisuje i, ako ćemo pošteno, prilično i pomalo neočekivano diskretno problematizuje čuvenu epizodu upada ostrvskih radikalnijih feministkinja na izbor za Mis sveta u Londonu 1970. godine. Međutim, upravo ta diskretnost predstavlja krupan i zauman argument u prilog ovom ostvarenju – baš kao što se Armando Januči u slučaju ekranizacije Dikensove proze svesno i posve ciljano odrekao cinizma (kao svog amblematičnog odličja i autorskog pristupa), autori Nezavisnih su se na kraju odlučili na dramu koja je gotovo u potpunosti lišena aktivističkog besa. Nezavisne (Misbehaviour) tako na koncu biva pitka studija karaktera u živopisnim okolnostima, dovoljno rečita i jasna na planu vlastite angažovanosti, ali pritom i u potpunosti izvedena u ruhu komunikativnog filma koji bi radije da podseti i ilustruje nego da provocira i proziva. Naravno, to može poslužiti kao nekakav povod za zamerke po pitanju te uzdržanosti i dobronamernosti, i to u priči koja barem delimično i barem idejno ipak počiva u srditosti koja se javlja kao iznuđena reakcija onih koji ne bi da žmure i ćute pred svetom koji bi barem načelno morao da bude pravičniji za sve. Ipak, s druge strane, i ta umerenost mora biti sagledavana kao autorska odluka, a pritom je u potpunom saglasju sa onim što rediteljka Filipa Loutorp već desetak godina pokušava da postigne i prikaže kroz svoja neretko feministički obojena dela na televiziji (to se ponajpre odnosi na seriju Pozovite babicu – Call the Midwife).

Premda više opisuje nego što analizira tu dobro poznatu epizodu, koja u isti mah predstavlja važnu stavku i u istoriji feminističkog delovanja i u evoluciji popularne kulture, ovaj film je možda najintrigantniji po onome što pristiže iz dubine pripovednog i značenjskog kadra. Naime, Nezavisne nešto tišim glasom (ali dovoljno glasno i razaznatljivo) podsećaju na emacipatorsku moć ne samo feminističkih učenja i svetonazora, nego i na emancipatorsku snagu nadmetanja u

lepoti tog, pa čak i nižeg kalibra – sa tačke gledišta onih kojima siromaštvo, represija, život u kandžama bigota, ozbiljnih egzistencijalnih i ekonomskih nevolja, te netrpeljivosti, kroji poglede na svet. Tako će negde u finišu filma, novoizabrana, tamnoputa Mis sveta (bez imalo gorčine!) pri slučajnom susretu sa uhapšenom pobunjenicom reći: „Jedva čekam da počnem da brinem tvoje brige.“ I upravo je tu istaknuto to potpuno odsustvo gorčine u bavljenju i faktografskom građom i širim idejnim lukom gde jed nekako ide kao nužan inventar.

Na sve to, Nezavisne plene sasvim dostatnim glumačkim izvedbama (Kira Najtli, Džesi Bakli, Gugu Mbata-Rau, Ris Ifans, zadužen za najlucidniju scenu u čitavom filmu, zatim Lesli Menvil, Greg Kinir), te vidnim i uspelim snimateljskim naporom da se brojne dijaloški naglašene scene razigraju koliko i gde god je to moguće, i da se tako izbegnu zamke puke postavke plan–kontraplan, koja obično dominira filmovima ovog tipa i opsega.

Nezavisne su pak donekle omeđene i sputane odveć kruto nametnutim okvirom pitke dramedije, što po svoj prilici jeste danak koji se mora platiti zarad uspeha na pravoj meri svih stvari – bioskopima. Oba ova filma o otporu i pružanja otporu društvenim uslovljavanjima i stegama govore sa onoliko domišljatosti i hrabrosti koliko uopšte može biti dato filmovima koji moraju pred što brojniju publiku. Baš kao što ističe Frederik Gro u svoj odličnoj studiji Odbiti poslušnost (prevela Bojana Janjušević, objavila novosadska Kiša): „Ukratko, dali ste svoj pristanak, i to svojom slobodnom voljom. Pristanak je čin kojim postajemo zarobljenici samog sebe. Pristanak je slobodna poslušnost, dobrovoljno otuđenje, u potpunosti prihvaćena prisila. Upravo njime se objašnjava poslušnost prema zakonima.“