Zavada pod kandilom

Uz, nimalo iznenađujućih nekoliko izuzetaka tu i tamo, srpski debitantski (preciznosti radi, nazovimo ga mladi) celovečernji igrani film istrajno zadržava poziciju najsvetlije tačke srpskog filma i srpske kinematografije na uzorku od barem dve pune decenije. I tako biva, ta impresija i taj sud opstaju sve i kada ga izmestimo iz konteksta ipak samerljivih uspeha na ovom ili onom međunarodnom festivalu, jer i najprestižnije filmske fešte najvišeg svetskog kalibra bile su i ostaju jedan od odraza i pokaznih primera onog čuvenog društva spektakla, a kvalitet je ono što nadilazi prikazivački, festivalski i svaki drugi srodni okvir i u slučaju filmova, pa bili oni mladi ili pripadali autorima iskusnijih i vremešnijih generacija. Naravno, pri svakom pomenu gorenavedenog suda, hitro i posve prirodno se nameće i pitalica zašto, imajući sve pobrojano u vidu, kod nas tako dugo traje put od prvog (uspešnog) filma do narednog/drugog.

Taj podfenomen svakako prevazilazi kapacitete jedne repertoarske kritike, te tu možemo da se vratimo suštini ovog prikaza, uz polaznu tvrdnju da se taj valjani i zadivljujuće vitalan i zdrav niz nastavio aktuelnim filmom Usekovanje, koje je nakon svetske premijere i dve nagrade (u pitanju su nagrada za režiju i nagrada publike) na i dalje festivalu A-klase u Moskvi, te odličja i na festivalima u Nišu i Novom Sadu, stigao i u redovnu bioskopsku distribuciju. U udarnom kreativnom smislu iza Usekovanja stoje mladi scenarista David Jakovljević i reditelj Siniša Cvetić, koji su nakon osvojene podrške na konkursu Filmskog centra Srbije (upravo u kategoriji dugometražnog debitantskog igranog filma), začuđujuće brzo ušli u samu produkciju, odnosno, snimanje. Možda bi ovde, pri prvim koracima pohvala za ono što je Usekovanje pokazalo moglo da bude istaknuto da taj vrli, mladi film hrabro i ponosno nosi i epitet svojevrsne studije izvodljivosti. Da uprostimo, Usekovanje je kamerna porodična drama sa radnjom smeštenom u samo jedan (slavski) dan i, uz par sitnijih scena snimljenih van, u potpunosti snimljena u enterijeru, tačnije u studijskim uslovima (znalački prikrivenim), koji referišu na stan u nekom od rubnijih beogradskih urbanih naselja. Na to se nadovezuje da je Usekovanje pobednički izašlo na kraj i sa izričito zahtevnim datostima takozvanog korona-filma (filma snimljenog uz, odnosno uprkos korona-restrikcijama), a da se film u efemernijoj, ali lako primetnoj dimenziji dotiče i same pandemijske tegobe socijalne distance i sada već dobrano zaboravljenih nameta i kuluka. Ponajpre mladi autori, a onda i sama produkcija, našli su zdravu zaobilaznicu tih ograničenja, te je Usekovanje dosta brzo pred gledaoce iznelo još jedan adut – uspešno prenetu iluziju, pa i krajnje rečitu ilustraciju klaustrofobičnosti slavskih i sličnih praznovanja, gde će nužno, pre ili kasnije, doći do povišenih tonova, razmena optužbi, odocnelog pokušaja svođenja računa i podsećanja na stare rane, nepravde i uvrede (navodno oproštene i zaboravljene).

A u toj tački se Usekovanje sa razine lokalnog i u stilskom i sinematskom pogledu uzdiže do nivoa univerzalnog, pri čemu ovaj film dosta uverljivo deluje kao ovdašnja aproprijacija i varijacija onog podžanra američkog nezavisnog filma, koji u sebi skladno spaja dve važne tradicije i struje – motiv porodične zavade tokom prazničnih okupljanja (izvorno “holiday family feuds”) i odjek nasleđa (takođe) američkog histeričnog realizma. I, zaista, Usekovanje, uz sav ubedljiv lokalni kolorit i kontekst, budi snažne asocijacije na ono što znamo sa stranica romana recimo, Džonatana Franzena, Džune Dijaza i/ili, možda ponajpre, Adama Hazleta, kao najreferentnijih eksponenata tog segmenta tamošnje savremene književnosti. Ovde verovatno treba pojasniti – Usekovanje prati zbivanja tokom tog samo jednog (dakle, prirodno i veoma tenzičnog) slavskog dana u tek naoko funkcionalnoj ovdašnjoj porodici, koja će tu, za slavskom trpezom, morati da pokuša da izdrži udare međusobno prećutanih a očito silno bolnih istina. Ključni problem, crna ovca, ali i evidentna žiža te porodice je mladi Jovan, sa očitim problemom zavisnosti od raznovrsnih narkotika, napet do same tačke pucanja, sav u kontradiktornostima, tu su i njegovi roditelji, oprečnih a sada i sasvim isključivih temperamenata i pogleda na život, koji od Jovana kriju da kane da se uskoro razvedu, a svi oni se kreću po minskom polju i još nekih drugih, golemih tajni. Slavlju se pridružuje i stariji, snađeniji i uprizoreniji brat Dušan sa verenicom i bagažom vlastitih ponajpre identitetskih problema, te tetka sa suprugom tajkunom na mogućoj profesionalnoj nizbrdici i njegovom kćerkom, slično Jovanu opsesivno zagledanom u vlastiti pupak, te donedavno odbegli stric i njegova bivša i srdita draga, kao baka koja bi da proživi treću, četvrtu mladost dok je i dalje uopšte izvodljivo, a u dubini tog proširenog porodičnog portreta je i dementni i zanemoćali deda, prikovan za postelju, na samom izmaku životnih snaga, a i dalje prpošan i neprijatan prema pretpostavljenim neistomišljenicima (deda je nekadašnji debeovac udarnik, te će prija u jednom trenutku po unuku u sobu umirućeg poslati činiju u kojoj je “kaša za udbaša”). Dakle, Jovan je tempirana bomba sa možda i fabričkom greškom, obuzet sobom, a ipak silno željan bliskosti sa bližnjima, on u pamet zaziva i Silviju Plat i, recimo, njenu priču Jezeci od kamena (deo zbirke Džoni Panika i Biblija snova, preveo Đorđe Tomić, objavila kuća Štrik), gde junakinja te priče, smeštena u sanatorijum, biva opisana i sledećim rečima sveznajuće pripovedačice: “Ništa s ovog sveta nije dopiralo do nje. Čak je i sunce sijalo negde duboko u školjci tišine. Nebo, lišće, ljudi, sve se udaljavalo i nestajalo, a ona više nije znala šta bi sa njima radila, jer je iznutra već bila mrtva i sav njihov smeh i ljubav nisu je mogli dotaći. Kao s nekog dalekog meseca, ugašenog i hladnog, gledala je njihova žalosna molećiva lica i ispružene ruke zamrznute u pozama ljubavi.” Ovde se može stupiti i korak dalje, pa ustvrditi da je ono nadaleko znano platovsko stakleno zvono u stvari verna pratnja i bezmalo svih ostalih aktera priče Usekovanja, a da je veoma upitno hoće li se barem u nekakvoj zametljivoj meri iko od njih ratosiljati tog balasta, barem i nakon što krene odjavna špica, a junaci filma potraže utočište u poželjno što dužem pamćenju gledalaca.

Jakovljević i Cvetić dosta brzo uspevaju da isprofilišu likove, jasno predoče njihove pozicije unutar priče i tog ciljano rudimentarnog zapleta, kao i međusobne odnose i te spone nezadovljstava i iritacije, što već negde pri isteku prve rolne dovodi do utiska da je zamka jalove kamernosti uspešno zaobiđena, te se priča onda neusiljeno i prirodno grana i razbokorava, pri čemu svako naredno poglavlje elegantno gledaocima širi vizir, a to za krajnju posledicu ima višeslojnu priču i smislenu i inteligentnu studiju karaktera (u svedenoj i lako prepoznatljivoj situaciji), kojoj ne manjka ni melodramskog zamaha, ni diskretnog, počesto autoironičnog humora, ni iskrenog tragizma ljudi kojima se naprosto ne dâ da iskorače iz senke tereta koji su možda dobrim delom vlastitom voljom i nošeni autosaboterskim porivima sami sebi svalili na pleća. Film je izvrsno odglumljen, bez i jedne jedine iole slabije ili manje ubedljive tačke unutar glumačkog ansambla (u podeli su: Bojan Žirović, Aleksandra Balmazović, Marko Grabež, Milica Janevski, Aleksandar Đurica, Dubravka Kovjanić, Zlatan Vidović, Jovana Gavrilović, Aleksandra Pleskonjić, Momčilo Pićurić), ali ipak najglasniji hvalospev ide na račun mladog dvojca Anita Ognjanović – Pavle Mensur, koji imaju i nominalno najsloženiji zadatak – da nam predoče načelno iritantna generacijska opšta mesta te jalove, pogubne i suštinski autodestruktivne samodovoljnosti; Mensur je nekim čudom ostao bez glavnog priznanja na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, jer se zaista retko kod nas u samo jednoj roli sreće upečatljiv i organski spoj glumačkog dara, petlje i odvažnosti, odlično napisanog lika i očito rediteljskog vođenja i zamašnija minutaža. Osim toga, snimateljski rad Marka Milovanovića nudi poširoku lepezu raznovrsnih rešenja, gde povremeno ispadanje iz naglašeno verističkog tretmana slike zapravo potcrtava okvirnu estetizaciju filma, a tu su i drugi detalji – poput, na primer, i kostimografske finese, ovde u vidu preuskih pantalona koje nosi stariji brat, navodno spreman da uskoro u potpunosti iskorači iz mraka i leda prokrastinacije, a zapravo na smrt isprepadan pred užasima zrelosti i teških odluka koji je iz nje ne samo da neizostavno proizilaze, nego i kuljaju i prete da sagore one koji ipak oklevaju.

Usekovanju se u biti ima zameriti samo odveć gabaritna dužina od 123 minuta, jer je bilo prilično evidentnih kapaciteta za štrihovanja (na samom početku ili unutar scena i segmenata, na primer, u sceni iznošenja teorije o opadajućem kvalitetu pomorandži). Ipak samo je jedan film prvenac, te se i ti viškovi daju podvesti pod kišobran onog poimanja sasvim legitimnog izbora (mladog) autora. Ukupno uzev, ovo je nepobitno vrlo dobar, vrlo zanimljiv i vrlo “filmičan” mlad film, koji čini komplementaran par sa izvrsnim Keltima takođe mlade Milice Tomović od pre par godina (ima preklapanja na nivou glumačke podele, ali ova dva ostvarenja u rimu i analogiju dovode prevashodno emocionalnost, iskrenost, promišljenost, jasan koncept i potpuno odsustvo cinizma spram teme, priče i njenih aktera). U širem luku, Usekovanje prati trag, između ostalog, Toda Solonca i Pola Tomasa Andersona, te se Jovanov snevani svemirski brod koji će stići i rešti sve može biti doživljen kao i kao omaž onim žabama koje krenu da padaju sa neba u Magnoliji (u tom, doduše, možda i najdiskutabilnijem filmu Andersona). Sve to bi iskrenim i samosvesnim filmofilima trebalo da bude dovoljan zalog da poklone poverenje Usekovanju, jer baš kao što je samo jedan prvi film jedini i pravi prvenac, tako i publika ima samo tek nekoliko prilika da u pravom trenutku i na početku tog zajedničkog nam puta pogleda prvenac mladih autora koje neosporno ima rezona dalje pratiti, a Jakovljević i Cvetić to svakako jesu. Već sada. ¶