Zašto gledamo fudbal

Aca je još odavno pokušao da mi objasni magiju lopte. Možda sam tek sada, gledajući Svetsko prvenstvo u fudbalu, uspela to da razumem. Nije on govorio o magiji fudbala, već baš o magiji lopte. O njenoj neobičnoj sposobnosti da začara pogled, pokrene telo i okupi ljude koji, možda, nemaju ništa drugo zajedničko.

POLITIKA PRE POLITIKE

Politika je odavno razumela tu magiju. Zato su fudbal voleli režimi, države, nacionalisti, kapital i svi oni koji znaju da moć nije samo pitanje zakona i institucija. Moć mora da proizvodi afekte. Mora da zna šta ljude raduje, čega se plaše, za čim trče i zbog čega će, makar na devedeset minuta, prestati da budu stranci jedni drugima. Ali iz činjenice da moć koristi magiju lopte ne sledi da joj ta magija pripada. Možda Svetsko prvenstvo ne moramo čitati samo kao ogromnu geografsku tablu na kojoj države, pod svojim zastavama, nastavljaju politiku drugim sredstvima. Možda možemo gledati i ono što toj slici izmiče: pripadnost bez potpune identifikacije, zajednicu koja traje koliko i pesma, poraz koji ne poništava radost, afekat koji se ne može sasvim prevesti u politički program. Jer političko se možda ne pojavljuje samo tamo gde postoji zahtev, program ili ime. Ponekad počinje ranije, u promeni ritma tela, u pogledu koji se okreće u istom pravcu, u glasu koji se pridružuje drugim glasovima pre nego što zna kome se tačno pridružio.

Bosna i Hercegovina je tu možda najzanimljiviji primer. Ne zato što bi fudbal mogao da reši njene istorijske, političke i institucionalne podele. Ta pomisao bila bi i netačna i previše jednostavna. Zanimljivije je nešto drugo: trenutak u kojem se zajednica pojavljuje a da prethodno nije rešila pitanje sopstvenog jedinstva. Ljudi na stadionu i oko njega ne moraju imati istu predstavu Bosne i Hercegovine. Ne moraju deliti istu političku viziju, isto iskustvo zemlje, isti odnos prema njenoj prošlosti ili budućnosti. Mnogi od njih u Bosni i Hercegovini odavno više ni ne žive. Neki možda ni sami ne bi umeli da kažu šta ih tačno povezuje sa drugima oko njih. Ali znaju istu pesmu. Pevaju Halida, ”Ljijane.”

I možda upravo tu treba zastati.

ZAJEDNICA GLASOVA

Navikli smo da političku zajednicu mislimo kroz pripadnost, granice, građanstvo, teritoriju, institucije i identitet. Pretpostavljamo da zajednica najpre mora da zna ko je, da povuče liniju između sebe i drugih, da izgovori neko “mi” koje će potom braniti, predstavljati i obnavljati. Ali šta ako se zajednica ponekad pojavljuje obrnutim redom? Šta ako zajedništvo ne nastaje zato što su ljudi najpre odgovorili na pitanje ko su, nego zato što su se, makar na trenutak, našli u istom glasu? Možda zajednica ne mora uvek da zna šta jeste. Ponekad je dovoljno da zna šta peva. To nije politički program. Nije ni pomirenje. Ne rešava nijedan ustavni problem i ne uklanja nijednu realnu nepravdu. Upravo zato trenutak u kojem na stadionu ”City Park” u Sent Luisu desetine hiljada ljudi pevaju Halidove “Ljiljane” ne treba prebrzo prevesti u poznati politički jezik. Prevod bi možda prerano zatvorio ono što se tu tek otvorilo: mogućnost da ljudi budu zajedno pre nego što su se saglasili oko značenja tog zajedništva.

U tome ima nečeg paradoksalnog: zajednica se događa pre nego što postane svesna sebe kao zajednice. Pre imena, programa i priznanja postoji kratak trenutak zajedničkog glasa. Tradicionalna politička misao teško podnosi takvu mogućnost, jer zajednicu najčešće prepoznaje tek kada ona ume da kaže “mi”. Samorefleksija je gotovo uslov njenog postojanja: zajednica treba da zna svoje granice, svoju istoriju, svoje članove i svoje neprijatelje. Ali možda postoje oblici zajedništva koji prethode tom “mi” i koji se ne moraju nužno završiti u njemu. Ne kao obećanje budućeg jedinstva, već kao iskustvo izloženosti drugima, kao kratka raspoloživost za blizinu bez ugovora o identitetu. Zajednica koja još ne zna da je zajednica možda je upravo zato manje poslušna: još nije sasvim raspoloživa za mobilizaciju, još nema ime koje se može prisvojiti, zastavu pod koju se može postrojiti ni granicu koju mora braniti.

ŠTA LOPTA MOŽE

Možda je to jedna od stvari koje lopta može. Da privuče ljude u isti prostor, a da unapred ne odluči šta oni u tom prostoru moraju postati. Moć će uvek pokušavati da tu energiju preuzme, imenuje, disciplinuje i predstavi kao svoju. Pretvoriće navijanje u nacionalnu lojalnost, igru u dokaz superiornosti, pobedu u politički kapital. Ali između afekta i njegovog političkog prisvajanja uvek ostaje mali razmak. Upravo u tom razmaku možda treba tražiti drugu politiku fudbala: ne politiku velikog pomirenja i konačnog zajedništva, već politiku susreta koji ne ukida razliku. Okupljanje je važno ne zato što od mnoštva pravi Jedno, nego zato što pokazuje da mnoštvo može, makar nakratko, da bude zajedno bez obaveze da prestane da bude mnoštvo.

Navikli smo da gledamo ko poseduje loptu, ko ju je izgubio, ko ju je primio, kome pripada, preko čije je linije prešla. Kao da je i igra moguća samo kroz jezik posedovanja, granice i kontrole. Možda smo tako navikli da gledamo i svet. Ali lopta nema domovinu. Ne zna rezultat. Ne zna koliko stanovnika ima zemlja čiji je igrač upravo potrčao za njom. Ne zna tržišnu vrednost noge koja ju je udarila. Ne priznaje unapred ni favorita ni autsajdera. Povremeno odbije da posluša i najbolje.

Možda je u tome njena magija.

IGRA

U svetu opsednutom merenjem, lopta još uvek traži da se igra. U svetu koji nas neprestano pita ko smo i kome pripadamo, nekoliko desetina hiljada ljudi naprosto peva Halida. U svetu uređenom granicama, pesma ih prelazi jednim udarcem. Ne ukida granice, ali na trenutak pokazuje da one nisu jedino moguće merilo blizine. Možda zato gledamo fudbal. Ne da bismo videli ko je najbolji, nego da bismo, makar na devedeset minuta, videli šta se događa kada svet prestane sasvim da sluša sopstvena pravila. U tome bi mogla biti magija lopte. Ne u tome što nas ujedinjuje. Jedinstvo je često previše velika i previše opasna reč. Lopta radi nešto skromnije, a možda i politički zanimljivije: okuplja nas pre nego što stignemo da odlučimo ko smo jedni drugima. I možda je upravo taj kratki zastoj, između susreta i identiteta, između glasa i imena, mesto na kojem zajednica može da zamisli sebe drugačije.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!