Yugo limuzina

Vesti B92. Nakon dramatičnog informativnog razgovora sa harmonikašem Banetom Đokićem (lepi radikalski momčić, Dorijan Grej serpskih narodnjaka), počinje detaljna potraga za Mladićem. Policajac sa kačketom studiozno prevrće po nepokošenoj travi zadnjeg dvorišta. Ima tremu jer ga kamera dekoncentriše, ali hrabro nastavlja da razduvava maslačke. Već sutradan stvar postaje ozbiljna, a cirkus se seli u Valjevo. Đurđevdan je, sudija vojnog suda Tufegčić šenlučio je u piceriji Gringo, sa marijačijima, a posle je odbio da duva pred saobraćajnom policijom. Nad Valjevom živa vatra seva, a među osumnjičenima su se našli – pčelari, braća po košnicama odbeglog generala. Livadski ili šumski, vrcani ili u saću, tek specijalci su pretresli pčelinjake. Što bi rekao ministar kapitalni – problem je jer njega nema! Ovih dana ponovo gledamo zaboravljeni tv-žanr, a možemo ga nazvati – policija u akciji. Kada je ubijen general Buha, videli smo stroj policajaca koji se kerebeče i štapovima mlate po travuljini. To se stručno zove – prevrću nebo i zemlju. Tokom Sablje nastao je istorijski snimak hvatanja Pacova, koji se i danas koristi kao ilustracija borbe protiv organizovanog kriminala. Zanimljivo je da ministri na konferencijama za štampu i dalje nisu uspeli da prevale preko jezika reč „hapšenje“ već se i dalje govori o „lociranju“ i „pronalaženju“ Ratka Mladića u plastu sena. Mi vozači juga, užasnuti smo paušalnom ocenom da se general vozika po Novom Beogradu u jugiću. Ako neko već poseduje toliko detaljne informacije, molim da se precizira da li se radi o modelu jugo 45 ili 55 (koral) ili budženim verzijama 60 ili 1.1 (ciao). Savršena maska bio bi jugić sa pančevačkim tablicama, koje beogradski vozači po pravilu izbegavaju. Po legendi, opasniji su samo karavan varburzi iz Rume natovareni za pijac. Verziju jugo-amerika, ili florida, odbacio bih iz ideoloških razloga. RTS je takođe stidljivo aktivirao i broj telefona za drukanje koji je čini mi se 9191, a ovaj hotlajn ne pominje nikakvu nagradu za informacije. Neizgovorena poruka bi bila – ako već imate potrebu da nam javite gde je, eto zovite, tako smo žrtvovali i Karađorđa.

Dok Vlada tvrdi da joj je jedina briga trenutno Hag, (uz trenutke đurđrvdanskog slavlja), tv-program otkriva sve šarenilo naše podeljenosti. U emisiji „Piramida“ akteri otvoreno lobiraju da sačuvamo dostojanstvo i ponos i ne damo našeg đenerala. Šta je tamo radio Božidar Đelić, verovatno ne zna ni sam. Trenutak kada je 50 odsto gledalaca izabralo glumca iz Uslovne slobode (aktuelnog filma inspirisanog hvatanjem haških optuženika) za pobednika „Piramide“ bio je trenutak o kojem sanja svaki dramski umetnik. Film i stvarnost postaju jedno – nema granice između jave i sna, oči su mu se napunile suzama, metnuo je šajkaču na glavu, to može samo u Srbiji brale, ko šiša Holivud.

Ovaj medijski pluralizam, koji bismo možda bolje nazvali ludilom, podstakla je i serija „Josip Broz Tito – crveno i crno“ na RTS-u. Jedva sam dočekao početak serije koja po godinama prati lik i delo druga Tite. Ispade da je istorija Jugoslavije u stvari istorija druga Tita, što je možda najjača potvrda da smo živeli u takozvanoj mekoj (ponekad tvrđoj) diktaturi. Obradovao sam se savremenom načinu tretiranja slike, koja u ovoj seriji govori više od reči. Hvala bogu da se neko (gospodin Mića Milošević) dosetio da je televizija vizuelni medij. Na sreću, Maršal je (da citiram Vendi Vukelić) voleo da se ekranizuje. Ono što će izazvati različita mišljenja jeste povremeni ton posthumnog obračuna, ne samo sa Titom već i sa konceptom Jugoslavije. Pošto je osnovna premisa bila TITO JEDNAKO JUGOSLAVIJA, najteže je oceniti šta ostaje od Juge kad izbrišeš Vođu. Ono što nas je sve razočaralo jeste pauza serije, dok se ne pripreme nove epizode. To mu dođe kao serija u petoljetkama. Za koga – za narod, za koga – za RTS!

Dok se dakle na RTS-u pravi kritički osvrt, filmski program Pinka samo šiba domaće filmove u popodnevnom terminu. Hvataju se albanski iredentisti (Petrovci i Alan Nuri), Saša koka ljotićevce, a na RTS-u Radenički delje Građanski u reprizi „Više od igre„. Nekako paralelno Svetozar Marković (Smoki) razvija radenički pokret u Srbiji.

Na kraju, TVCG nastavlja sa tv-duelima. Pokazuje se da Milo Đukanović i njegovi drugari imaju problem sa referendumskim pitanjem koji je psihološke prirode. Naime, prema formulaciji oni moraju da ubede Crnogorce da zaokruže „da“, što se kosi sa dosadašnjom referendumskom praksom. Naša istorija (evo pogledajte serijal o Titu) zasniva se na nekakvom „istorijskom ne“. Gotovo da postoji blanko referendumski formular RECITE NE (dopisati kome ili čemu). Prihvatanje se u našoj arhajskoj svesti smatra nekom vrstom potčinjavanja, mačo logikom rečeno – prihvatanje je svojstveno ženskom principu. To ne ide uz đenerale, pčelare, šofere juga, a bogami i predsednike vlade.