Postoje heroji koje svi znamo, kao i heroji koje tek treba da prepoznamo. Takav je i gitarista MC5, jednog od najvažnijih rokenrol sastava svih vremena
Takav je bio Wayne Kramer. Kad sad preslušate njegove ključne pesme i bolje razmislite na koji način je, u kojim trenucima i šta odsvirao na svojoj Fender Stratocaster gitari ukrašenoj prugama i zvezdama – ostaje vam potpuno nejasno kako je takva veličina završila na marginama rokenrol istorije. Bio je priznat umetnik, ali više od cenjenog „kultnog“ statusa nije zadobio za života, sve dok Tom Morello nije počeo da ga u svim intervjuima pominje kao svog gitarskog gurua i glavnu inspiraciju grupe Rage Against The Machine.
Ove veza nije slučajna: Wayne Kramer će, uz Freda „Sonic“ Smitha i Roba Tynera, ostati upamćen kao vodeća ličnost MC5, jednog od najvažnijih rokenrol sastava svih vremena. To je bend u kome su se u periodu 1968-1972 spojili najglasniji rok zvuk na svetu – onaj iz Detroita (čiji nadimak Motor City krije poreklo imena benda), i neutaživa potreba za revolucijom. MC5 su bili autentični pobunjenici, raketa upravljena u srce muzičke industrije, ali i samog društvenog poretka u SAD, tada obuzetog punim zamahom Vijetnamskog rata. Kao prva grupa koja je bez zazora pevala političke poruke i svirala opasne rifove, prizivajući promenu u svojoj zemlji, MC5 su stvorili novi rokenrol jezik kojim će kasnije progovoriti Sex Pistols, The Clash, Public Enemy, The Prodigy i mnogi drugi.
Autentične žrtve političkog progona
Uostalom, grupa koja je svoju karijeru bez pardona počela albumom uživo, i to jednim od najboljih ikad snimljenih, očigledno je bila specijalna: legendarni “Kick Out the Jams“ (1969) i sad je fantastičan umetnički dokument o svom dobu, gotov model kako se to radi i recept za sve angažovane grupe koje su kasnije došle. Wayne Kramer na njemu briljira do te mere, da je teško poverovati kako sve to polazi za rukom momku od svega dvadeset godina.
Dve potonje studijske ploče „Back in the USA“ (1970) i „High Time“ (1971), nastavile su nepokoljebljivo istom linijom proto-punk & hard-blues zvuka, dok se bend nije raspao pod pritiskom brutalne cenzure, čemu su sistematski bili izloženi svi nepoćudni elementi u Americi tog vremena, o čemu danas malo ko otvoreno govori. Bili su autentične žrtve političkog progona i to je jedina istina o prestanku njihovog rada.
Najluđi i najradikalniji sastav svog doba
Danas je nesporno da su MC5 bili najluđi i najradikalniji sastav svog doba, i to pored živih The Beatles, The Rolling Stones, Boba Dylana, Jimi Hendrix Experience, The Doors, Jefferson Airplane, Gratefull Dead i CSN&Y. Za razliku od svih nabrojanih, oni su ulazili u direktnu konfrontaciju sa sistemom, prozivajući ga i provocirajući svakodnevno.
U muzici i porukama ovih borbenih heroja kontrakulture nikad nije bilo suvišne hipi miroljubivosti – umesto cveća u kosi, oni su nosili električne gitare kao da je u pitanju oružje slobode. Ponosni unutrašnji protivnici Niksonovog režima, platili su na kraju najskuplju cenu, oličenu u otkazivanju koncerata, sprečavanju davanja izjava, policijskom nadzoru, potkazivanju i šikaniranju, sve dok dalji rad više nije bio moguć. Zabrana je očigledno trajala i posle toga, jer njihove studijske ploče dugo nisu reizdavane.
I njihovo ime bilo bi skoro zaboravljeno do danas, da ih punk i new wave bendovi nisu priznali kao preteče i divili se hrabrosti i muzičkom umeću, u čemu je Wayne Kramer igrao presudnu ulogu.
Jail Guitar Doors
Kao i svaki revolucionar, i Kramer će ubrzo nakratko dopasti zatvora, i nikad neće ostati razjašnjeno da li je tamo dospeo jer MC5 nisu mogli dovoljno da zarade za život, pa se izdržavao uličnim metodima, ili mu je ipak bilo namešteno. Tek, potom je preživljavao baveći se drvodeljstvom, producentskim radom, i svirajući gitaru gde god je bio pozvan: od strane rane njujorške punk ikone Johnnyja Thundersa, preko pametnih pop zvezda Was (Not Was), do hardcore punk giganata kakvi su Bad Religion. Ovi poslednji su mu na svojoj etiketi Epitaph objavili par dobrih solo izdanja tokom 1990-ih, te je i nova generacija počela da ga nanovo otkriva, dok mu konačno Rage Against the Machine nisu vratili krunu.
Ostao je neumoran – nedavno je čak najavio i novi, četvrti po redu MC5 album, koji će se pojaviti na proleće 2024. Ali, najlepša stvar kojom se bavio poslednjih godina svakako je akcija Jail Guitar Doors, koncipirana sa Billyjem Braggom – radilo se o nošenju gitara na poklon i sviranju po zatvorima sa ljudima na odsluženju kazne, što je životna situaciju koju očigledno nikad nije zaboravio.
Koncert u Domu omladine
Wayne Kramer je bio oličenje iskrenog muzičara, uvek pripravnog da učini sve za zajednicu, slika i prilika talentovanog autora visoke radne etike, ali i šarmantno stvorenje, spremno da ljubazno odgovori i pomogne kad god treba. Potpisnik ga je upoznao 5. marta 2005. u Domu omladine Beograda, u kome su nastupili obnovljeni MC5, tada na svetskoj turneji sa nizom značajnih gostiju umesto preminulih osnivača (vokali su bili: Handsome Dick Manitoba iz The Dictators, Lisa Kekaula iz The Bellrays), odsviravši jedan od najboljih koncerata ne samo u tom prostoru – nego ikad u Beogradu.
Bilo je to otkrovenje činjenice da pravi rokenrol mora osloboditi ne samo brutalnu glasnost i pravoverne stavove, nego i seksualnu energiju. Upravo to je jedina i prava definicija revolucije koju su davno započeli MC5.
Od originalnih članova benda, te večeri je sa nama bio samo još duhoviti bubnjar Dennis Thompson, što znači da je najveći deo zasluga za ovo otkriće pripao Waynu Krameru. On je bio neupitni umetnički reditelj celog dešavanja, koga su svi slušali. Time smo dobili priliku da iz prve ruke uvidimo činjenicu da je sigurno isto tako bilo i u vreme originalne postave MC5. Negde iznad načičkane publike njegova mišićava gitara nosila je koncert u astralne predele rok muzike kakve nikad nismo posetili, istovremeno ne popuštajući sa grooveom.
Zahvaljujući Wayneu Krameru, te nezaboravne večeri imali smo jedinstvenu priliku da pogledamo u srce rokenrola i ostanemo u njemu zauvek.
Dragan Ambrozić
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
