Zvanična, šesta verzija najvećeg društvenog romana u svetskoj književnosti, kako je Tolstojevu Anu Karenjinu okarakterisao Tomas Man, a mnogi su se kroz istoriju književnosti sa Manom slagali, završena je pre 140 godina. Akcenat je na pridevu „društveni“. Međutim, više od dvadeset filmskih adaptacija Ane Karenjine bazirale su se uglavnom na ljubavnoj priči o emocionalno nestabilnoj, ali blistavoj ženi koja želi nemoguće. Jer, Ana Karenjina želi da bude zvezda u prebogatom, ispraznom, konzervativnom društvu, radeći otvoreno one stvari koje konzervativnost po cenu života uvek i svuda drži pod tepihom. Od ere nemog filma do danas, prelepe glumice među kojima Greta Garbo, Vivijen Li, Tatjana Samoilova, Žaklin Bize, Sofi Marso, Kira Najtli, i sada Elizaveta Bojarskaja (u filmu Ana Karenjina, sećanje Vronskog u režiji Karena Šahnazarova, koji se odnedavno prikazuje u našim bioskopima), okušale su se u dočaravanju tzv. grešne, ali ne i krive žene XIX veka – kuriozitet je bila i tamilska verzija Panaakkari (Bogata žena) K.S. Gopalakrišnana iz 1953. Reditelji koji su se usudili da pretoče svoja viđenja Ane Karenjine u pokretne slike bili su, između ostalih, Džon Žilber i Edmund Gulding, Žilijen Divivje, Aleksandar Žarki, Simon Langton, Bernar Rouz, Džo Rajt, i sada Karen Šahnazarov. Uprkos lepoti glumica, raskoši kostima i scenografije, trudu vrsnih direktora fotografije, čini se da što smo dalje od XIX veka to jasnije biva (kao i pri čitanju romana) da romantika, psihološka motivacija i karakterizacija lika glavne junakinje sve teže dopiru do publike, ako na Anu ne gledamo kao na vrstu metafore ruske elite pred propast carstva.
Lav Nikolajevič Tolstoj pisao je ovaj roman pet godina i prolazio kroz različite faze odnosa prema ogromnoj građi koju je obrađivao. „Sad se laćam dosadne i trivijalne Ane Karenjine i samo molim Boga da mi da snage da je se što pre rešim“, napisao je 1875. u pismu svom prijatelju Strahovu, a dve godine kasnije zapisao je u dnevnik: „Oh, da mi je da što pre završim ovaj roman i da počnem nov. Sad mi je tako jasna moja ideja. Da delo bude dobro, treba voleti u njemu osnovnu misao. Tako u Ani Karenjinoj volim porodičnu misao, a u Ratu i miru zbog rata dvanaeste godine, narodnu misao“. Šta je tačno porodica u kojoj decu vaspitavaju guvernante, šta li su zgrešili Anini roditelji kad ona ima probleme koje ima, zašto i kako se uopšte udala za Karenjina, bi li Serjoži bilo teže da se guvernanti nešto desilo, na ta pitanja nema smisla odgovarati s građanske distance današnjeg Duha vremena. Zbog toga se možda i čini da je više narodne misli u Ani, svima bi nam bilo lakše, tj. Ana bez Ljevina malo nam toga jasno kazuje. A Šahnazarovljeva Ana sasvim je bez Ljevina, jer grof Vronski Ljevina se ne seća. Dramaturški to je opravdano već na početku filma rečenicom koju Vronski izgovori: „Ljudi se sećaju onoga čega su izabrali da se sećaju.“
Film počinje kadar-sekvencom krvave i strašne improvizovane vojne bolnice 1904. za vreme Rusko-japanskog rata, negde u Mandžuriji. Vojni hirurg ne zna gde mu je glava od posla i između mnogobrojnih teških ranjenika operiše i visokog oficira. Oficir je grof Aleksej Vronski, koji je za ovu priliku preživeo srpsko-turske ratove i još uvek je aktivan u vojnoj službi. A hirurg je Sergej Karenjin, kojeg je posle samoubistva majke, smrti sestre i oca, odgajila Karenjinova sestra. I tu kreće ispovest Vronskog u flešbekovima, ali ne baš specifično njegova, nego izmontirana od svih delova priča u kojima je Vronski važan, znao on za njih ili ne. Takođe, prekidi flešbekova frontovskom sadašnjošću u Mandžuriji ne donose nikakvu naročitu napetost, niko nikom ne radi o glavi, nema moralnog akcenta, nema preokreta. A flešbek je dobar samo onda kad neko važan, rešen da dela u nekom pravcu, doznajući ono što nije znao odluči da uradi suprotno. Inače, sve se svodi na razgovor dokonih, pa makar i u svoj nelagodnosti odnosa u kojem odraslom sinu mamin ljubavnik priča sve ono što smo već i odranije znali.
Karen Šahnazarov reditelj (Beli tigar, Word no. 6, Kurir) i dugogodišnji direktor produkcijske kuće Mosfiljm četiri godine je pripremao, snimao i montirao svoju vezriju Ane Karenjine. Tako je nastala osmoepizodna TV-serija (koliko delova ima i Tolstojev roman), a i film Ana Karenjina, sećanje Vronskog. Scenario filma napisali su sam Šahnazarov i, prvi put u ulozi scenariste – Jurij Potejenko, čest Šahnazarovljev saradnik i veliki kompozitor filmske muzike (Noćna straža, Dnevna straža, Beli tigar, Bataljon). Činjenica je da je kompozicija uvek i u svemu važna, ali, uz dužno poštovanje ogromnoj produkciji, autorima, glumcima i ekipi, mora se spomenuti da muzička kompozicija i filmska kompozicija nisu baš ista stvar. Sve u filmu je odlično, ali poznato je da od dobrog scenarija iz hiljadu produkcionih i autorskih razloga uvek može ispasti slab film; no, bez dobrog scenarija, uz hiljadu produkcionih i autorskih napora, film, nažalost, nikada ne može biti remek-delo.
