Članovi kolektiva Chto delat iz Petrograda, Nina Gaceva, Caplja Olga Egorova, Oksana Timofejeva i Dmitri Vilenski sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) i dramaturškinjom Borkom Pavićević izveli su predstavu Novi ljudi, s namerom da nas pitanjima suoče sa nama samima.
Ova škola angažovane umetnosti funkcioniše kao Kuća kulture – forma radničkog samoudruživanja koja je postojala u komunizmu, ali koja po tvrdnji njenih članova i dalje ima šta da pruži. Aludirajući na Nikolaja Černiševskog i njegovo čuveno delo Šta da se radi, postavili su pitanje – šta danas da se radi, kada u ekspanziji noviteta teško je išta novo izumeti, a ono staro, još je teže prenebregnuti?
Sedmodnevna edukativna radionica, koju su u beogradskom CZKD-u održali umetnici Chto delat, rezultirala je performansom sa ekstenzijom – dijalog sa publikom. Temu performansa, Beograd na vodi kao vrli novi svet, odredili su na osnovu razgovora sa lokalnim stanovništvom – kao što to inače rade u svakom gradu u kom gostuju. Kako su oni videli Beograd na vodi? Histerično ljubazni stjuard i stjuardesa sprovode teror lajfkoučeva i putnike aviona pretvaraju u dostojne stanovnike fantastične budućnosti. Model im je bilo stvaranje revolucionarnih subjekata u partiji. Na kraju leta, međutim, nijednom od pristiglih putnika nije bilo dozvoljeno da pristupi u budućnost. Leteće zauvek sa ovo dvoje loše plaćenih i isfrustriranih čuvara kapitalizma koji otelovljuju frigidan, od života i svega ljudskog očišćen sistem.
U diskusiji koja je usledila kao svojevrsni (budimo moderni) „postperformans“, futurističke provokacije nisu delovale zaprepašćujuće na publiku. Složićemo se, sve smo to već videli: da čovek mora imati esenciju moralnog ispod koje ne sme pasti, ili vizionarski konformizam da će to novo biti toliko zapanjujuće da nećemo ni primetiti, a već ćemo ga živeti… Zanimljiv komentar je, recimo, bio da se pre nego što postanemo novi ljudi, moramo upoznati sa nama sada, a svesni smo – nismo mi bogzna šta.
Chto delat je svojim performansom ponudio „apdejtovani“ komunizam, novu vrstu kolektivizma koji opstaje kroz solidarnost. Uspeli su da i gledaocima bez predznanja sa njihovih radionica deluju kao zajednica, istina njima nedostupna. Edukativni aspekt performansa funkcionisao je i na drugom planu, poput brehtijanskog poučnog komada, po principu – ko razume shvatiće. Da li je moguće od nas ovakvih stvoriti nove revolucionarne subjekte? I zašto nikad nismo dovoljno dobri za budućnost? Možda zato što mi nismo ti ljudi. Pitanje je da li će novog čoveka (ikada) biti. Sudeći po performansu kolektiva Chto delat, čovek je „voćka čudnovata itd.“, i ne uči se ni na svojim, a kamoli na tuđim (epohalnim) greškama. Ali nemojte reći da nismo upozoreni.
