Vreme brutalnosti

Za „Vreme“ iz Beča

Kao najbolju predstavu Bečkog festivala, koji se održao ovog leta u austrijskoj prestonici, i na kojem su prikazane ukupno 32 predstave iz 18 zemalja, izdvajamo Skrnavljenje, reprezentativan primer uznemirujućeg pozorišnog događaja. Svaki element ove predstave je izvrstan: novi komad jednog od najvećih nemačkih dramskih pisaca Bote Štrausa, izvođenje pariskog pozorišta Odeon i režija direktora Bečkog festivala Luka Bondija. U interakciji ovih elemenata nastala je predstava eksplozivnog napona, koja nijednog trenutka ne štedi gledaoca: intenzitetu emocija koje izaziva odgovara beskompromisno destabilizovanje slike o samorazumljivoj normalnosti zapadnog sveta.

Za osnovu svog komada Štraus uzima Šekspirovu ranu dramu Tit Andronik, koja se sa četrnaest ubistava na sceni i motivima silovanja, sakaćenja i kanibalizma smatra „najkrvavijom“ piščevom tragedijom. Štraus preuzima brutalnost Šekspirove priče o lancu osvete, čiji svaki novi oblik u krvoločnosti nadmašuje prethodni. Tit Andronik je general koji se nakon pobede nad Gotima vraća u stari Rim, da bi tokom rituala sahrane svojih poginulih sinova prineo na žrtvu sina zarobljene gotske kraljice Tamore. Tamorini apeli da Tit pokaže velikodušnost, tako što će joj poštedeti sina koga čeka užasna smrt – odsecanje svih udova a potom spaljivanje – Tit odbija pozivajući se na stare rimske običaje. Tamora se sveti tako što nahuška preostala dva sina da ubiju muža Titove kćerke Lavinije i pored njegovog leša je siluju, a potom joj odseku ruke i jezik. Na kraju Tit ubija Tamorinog sina i skuva ga za večeru, koju Tamora u neznanju pojede.

Na to da ovu priču čija mitska arhaičnost zastrašuje treba čitati u savremenom kontekstu, upućuje više scena koje iz vremena starog Rima iskoračuju u sadašnjost. Već prva scena prikazuje građansko društvo obilja – grupicu ljudi koja se uz smeh i laku konverzaciju vraća sa neke zabave. I već je u prvoj sceni bezbrižnost pomućena senkom: u reklami iz off-a nude se na prodaju ekskluzivni stanovi koje štite privatne snage bezbednosti, što je nedvosmislena aluzija na opasnost od terorizma sa kojom danas zapadna društva žive.

Štraus prikazuje dalekosežne posledice nasilja, koje postupno ali sigurno deformišu čovekovu ličnost. Tit Andronik nije blistavi pobednik na belom konju, već umoran, hladan i rutiniran ratnik oguglao od nasilja. Njegova životna filozofija o poštovanju običaja i formi starog Rima vrlo brzo se pokazuje kao prazna ljuštura. Kada u ime starih rimskih običaja odbija ponuđeni presto i daje ga Saturninu, najstarijem sinu preminulog cara, Tit još ne primećuje da se za četrdeset godina njegovog ratovanja protiv Gota i u Rimu nešto promenilo. Na Titovu velikodušnost Saturnin odgovara pohlepnim egoizmom: on povlači odluku o svojoj ženidbi sa Titovom kćerkom Lavinijom, a za kraljicu uzima nikog drugog do Titovog smrtnog neprijatelja – gotsku kraljicu Tamoru.

Slabost Saturninove ličnosti, koji potpada pod uticaj lukave Tamore, simbolizuje moralno propadanje Rima. Pomirenje Rimljana i Gota u braku Saturnina i Tamore ne može uspeti, jer je viša ideja u čije ime taj brak nastaje samo fasada iza koje stoje Saturninova požuda za Tamorom i Tamorina osvetoljubivost prema Titu. I Tit će pokazati istu onu samoživost i obuzetost sobom koje karakterišu njegove protivnike: iako mu je Lavinija najdraže što ima, on ne samo da nije u stanju da joj pomogne kada nakon silovanja stoji pred njim kao krvavo ovaploćenje najstrašnije noćne more nego će kasnije i pokušati da je navede na samoubistvo.

Ali Lavinija neće da bude žrtva, nego bi da živi, pa čak i uživa. Radikalno menjajući Šekspirovu priču, Štraus poseže za bizarnom idejom da je Lavinija nakon silovanja i sakaćenja spremna na odnos sa svojim krvnikom Hironom, koji je u nju iznenada zaljubljen. Iako Lavinija pristankom na odnos sa Hironom na simboličnoj ravni zatvara krug nasilja, ni ovo pomirenje ne može da uspe, budući da Hironu nije stalo do toga da pomogne Laviniji, nego da ona pomogne njemu. Umesto da se u obostrano dobrovoljnom seksualnom činu oslobodi sećanja na užas koji je počinio, Hiron se suočava sa sopstvenom impotencijom, koju odmah kompenzuje silovanjem Lavinijine prevoditeljke. Nasilje nastavlja da se kreće po inerciji, poput točka koji se vrti u prazno.

Iako je u poslednjoj sceni mirovnih pregovora između Gota i Rima Tit pobednik nad Tamorom – koja pojede ponuđeno jelo od Hironovog mesa – Štraus nedvosmisleno pokazuje sumnjivost pobede „civilizovanih“, postignute po cenu preuzimanja varvarskih sredstava borbe, a time i odustajanja od sopstvenih vrednosti.

Predstava Motortown britanskog autora Sajmona Stivensa takođe je predstava eksplozivnog napona, pre svega zahvaljujući odličnoj režiji Ramina Greja i ansamblu londonskog pozorišta Rojal Kort. I u ovoj drami se jedan vojnik vraća iz rata, i to iz tekućeg rata u Iraku. Za razliku od Tita, Deni stiže bez oreola heroja, ali sa istim nerazumevanjem onoga što zatiče kod kuće. Najpre se čini da je Deni žrtva okoline koja ne zna šta bi sa vojnicima koji postaju civili, pa je tako prvo što saznajemo da Denijeva devojka iz straha odbija da ga vidi. Mesečarski sablazno deluju Denijevi lakonski dijalozi sa pajtosima iz kraja i sitnim dilerima oružja, koji o ratu u Iraku govore lakim konverzacionim tonom kao da se priča o vremenu, pri čemu Deni potpomaže izjavama da je u Basri bilo fino i da su malo patrolirali. Ali svaka nova scena otkriva po neku naprslinu u Denijevoj ličnosti, čime raste napetost da li će i kada će Deni, koji je u svom potiskivanju napet do pucanja, eksplodirati.

Najekstremnija je scena u kojoj Deni odvodi četrnestogodišnju crnkinju na neku zabitu plažu gde hoće da joj pokaže zalazak sunca, da bi je tamo vezao, polio benzinom i sa sadističkim odugovlačenjem, snimajući njeno lice kamerom, mahao šibicom, a potom izvadio pištolj i pucao joj u grudi. Ne samo da šokira njegovo urlajuće „nigger!“ nad crnkinjinim lešom (reč koja je zbog rasističkih konotacija izbačena iz modernog engleskog), već i tirada mržnje koja pogađa kako niže, etnički polivalentne slojeve britanskog društva tako i antiratno orijentisanu srednju klasu. Ispostavlja se da ovo ubistvo nije posledica ubijanja u Iraku, već da Deni u domovini nadoknađuje ono što mu na ratnom terenu – iz straha – nije pošlo za rukom. Predstava završava zlokobnom atmosferom nagoveštavanja psihopatologije nasilja koja će još pogoditi one koji su ga započeli.

Da i genijalan komad o zlu u pozorištu ne mora uzburkati emocije, pokazuje Magbet u režiji Jirgena Goša i izvođenju Gradskog pozorišta iz Diseldorfa. Za poslednjih petnaest godina na Bečkom festivalu još nije viđena predstava u kojoj svi glumci igraju goli i troše toliko boca pozorišne krvi i fekalija. Distancirano posmatranje koje uprkos tome izaziva ova predstava svedoči da ono što zapravo izaziva jezu nije toliko sam zločin na sceni, već pitanje da li reditelj načinom njegovog prikazivanja uspeva da pokaže ponor koji se krije u svakom čoveku.