Vratite narodu Narodni muzej

Najnovija vest koja se tiče famozne rekonstrukcije zgrade Narodnog muzeja koja (ne) traje već šest godina jeste da će se polovinom meseca sastati ekspertski tim koji će sagledati šta valja, a šta treba popraviti u onom što je do sada urađeno, i predložiti ostvariv put ka završetku posla, odnosno ka otvaranju stalne postavke Narodnog muzeja. Ovaj ekspertski tim je imenovan od strane novog upravnog odbora Narodnog muzeja, osnovanog pre mesec dana, pošto je kompletan prethodni upravni odbor proletos podneo ostavku zbog neslaganja sa Ministarstvom kulture, o čemu smo već pisali (vidi „Vreme“ broj 950). Branislav Mitrović, ugledni arhitekta i novi predsednik Upravnog odbora, u razgovoru za „Vreme“ kaže: „Izabrali smo eksperte – arhitekte, muzealce i inženjere, naše i inostrane, ljude neopterećene ovdašnjom atmosferom, koji neće dovesti u pitanje nešto što je urađeno samo zato što je skupo, nego će odgovoriti na pitanje šta je to što je najbolje za Narodni muzej i da li makar zrno tog najboljeg ima postojeći projekat, kako bismo mogli da ga branimo. Stav Upravnog odbora je da tim nije angažovan kako bi dokazao greške postojećeg projekta, nego da bi nam dao relevantne savete. Ovaj potez nekom može da deluje kao postfestum, ali će sigurno pomeriti rekonstrukciju zgrade s mrtve tačke. Ja ga vidim kao nov početak, tim pre što i u Ministarstvu kulture postoji dobra namera, i mislim da će nas ta pozitivna atmosfera izvesti iz ovog statičnog trenutka u kome je Narodni muzej od proletos. Zamoliću članove stručnog tima da svoju ekspertizu urade u najkraćem mogućem roku koji zadovoljava potrebe njihovog složenog zadatka, zamoliću ih da to bude za mesec-dva.“

ISTORIJA SLUČAJA: Kako što se zna, stalna postavka Narodnog muzeja je zatvorena 1. juna 2003. godine zato što uslovi u kojima je izlagana nisu bili bezbedni. Ovu odluku su doneli zaposleni u Muzeju, tadašnje ministarstvo kulture ih je podržalo i saglasilo se da je zgradi neophodna rekonstrukcija. Do 2008. godine završeni su svi poslovi vezani za projekat i dobijene su sve saglasnosti. Trebalo je još samo iseliti Muzej i početi sa rekonstrukcijom zgrade. „Sve do tad je teklo po planu, priliv sredstava je bio konstantan i, da su tad počeli grubi građevinski radovi, da je ove godine urađena instalacija, a da je iduće godine obavljena primopredaja zgrade, vraćanje Muzeja u zgradu i formiranje izložbe stalne postavke, zgrada Narodnog muzeja bi bila otvorena onda kad je i planirano. Međutim, došla je ekonomska kriza, i ovog marta Ministarstvo kulture je odlučilo da preispita valjanost do sada urađenih poslova i da pronađe mogući i održivi način kako da se nastavi posao“, kaže za „Vreme“ Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja, koja je na ovom mestu od 2003, od kada je zgrada muzeja i zatvorena za posetioce.

Naime, dovedeni su u pitanje neki elementi projekta i posumnjalo se da je novac trošen pravilno. Branislav Mitrović smatra da je projektna dokumentacija koju je arhitekta Milan Rakočević uradio kompletna, i navodi nekoliko ličnih dilema o projektu: „Prostor za prijem i dostavu gostujućih izložbi je mali, a prostor depoa nedovoljan, trebalo bi ispitati i da li će staklena kupola nad centralnim atrijumom narušiti neophodnu stabilnost klime u izložbenom prostoru. To su, ponavljam, samo dileme, a konačnu ocenu očekujemo od stručnog tima.“ Zbog činjenice da će stručni tim razmatrati i valjanost projekta arhitekte Rakočevića, u javnosti je postavljeno pitanje načina na koji je za ovaj važan posao izabran njegov tim. Ministar kulture Nebojša Bradić za „Vreme“ o ovome kaže: „Na osnovu dokumentacije koja postoji u Ministarstvu kulture, utvrđeno je da je izbor arhitekte izvršen tako što je Narodni muzej ušao u postupak izbora sa pogađanjem, dakle bez javnog tendera i za to je imao saglasnost Uprave za javne nabavke. Što se tiče izbora administratora projekta, odluka o pokretanju postupka za njegov izbor je doneta od strane Narodnog muzeja, a ugovor iz 2006. godine su potpisali tadašnji ministar kulture, direktor Narodnog muzeja i firma Solomko“. Gospođa Tatjana Cvjetićanin, međutim, tvrdi da je „arhitektonski tim izabran javnim konkursom objavljenim u dnevnom listu ‘Politika’“ i sumnja u stručnost te „stručne javnosti koja je našla za shodno da se oglasi nakon svih javnih rasprava i prezentacija projekta, i to baš pred početak rekonstrukcije. Njihovi komentari govore da oni ne znaju u kom pravcu se kreće savremena muzejska praksa i šta predstavlja muzej u tkivu grada. Pitaju zašto Muzej ima restorane i kafiće. Po projektu, predviđen je jedan restoran, a ne restorani i kafići! Ideja projekta je da zgrada ima što više izložbenog prostora, da taj prostor bude manje ugrožen spoljnim elementima pa su zato po rubu zgrade predviđene kancelarije, dokumentacioni centar i biblioteka. Zameraju da će muzej izgledati kao galerija. Mi želimo da naša osnovna postavka bude promenjiva, pa ćemo postavljati zidove u odnosu na njen kontekst. Biće to muzej, a ne galerija, koji izlaže svoju postavku na način kako to rade vodeći muzeji, a mi mislimo da jesmo jedan od vodećih u regionu. Stručna javnost koja ima takve primedbe, nije skoro bila ni u jednom muzeju. Svako ko misli da je dovoljno da se samo okrečimo, nije stručna javnost.“

GDE SU PARE: Sumnja u pravilno trošenje novca vezuje se za magacin Kunsttransa u Krnjači gde je trebalo skloniti muzejske eksponate, a inicirana je sudskim procesima koji je Republika Srbija pokrenula protiv ove firme i Narodnog muzeja, a Kunsttrans protiv Narodnog muzeja zbog neplaćene zakupnine. Tatjana Cvjetićanin smatra da „sudski spor ne bi trebalo da utiče na odluku o nastavku rekonstrukcije. O ishodu spora će, naravno, odlučiti sud, s tim što je sigurno nemoguće prenebregnuti činjenicu da Muzej nije samostalna ustanova i da za svaku odluku i svaki posao imamo saglasnost Ministarstva kulture, pa i Zaključak srpske vlade iz 2006. godine da se rekonstrukcija Narodnog muzeja podržava u svim njenim elementima.“ Ministar Nebojša Bradić o istom pitanju iznosi sledeće podatke: „Za izradu Glavnog projekta i njegovu tehničku kontrolu od 2006. godine je potrošeno preko 78 miliona dinara, od čega samo za konsultantske usluge administratora projekta – čak 23,5 miliona dinara. Pri tome, ne treba ponavljati da praktično rekonstrukcija nije ni započeta. Početkom ove godine, Ministarstvo kulture je raskinulo štetne ugovore i sprečilo nepotrebni odliv novca. Vreme koje smo do sada s nadležnim organima i rukovodstvom Muzeja utrošili bilo je posvećeno zaustavljanju neproduktivnog trošenja sredstava. U vezi sa spornim depoom Kunsttransa, nadležne službe Ministarstva kulture su utvrdile niz nepravilnosti o kojima smo informisali Vladu Srbije i javnost. Utvrđeno je da nije ispoštovan postupak javne nabavke, odnosno urađena je direktna pogodba sa Kunsttransom, iako nisu postojali zakonski osnovi za istu. Zbog toga je Ministarstvo kulture, u svojstvu umešača, stupilo u spor koji se vodi pred Trgovinskim sudom između Kunsttransa i Narodnog muzeja.“

Kako je moguće da je tek ovaj saziv Ministarstva kulture posumnjao u arhitektonski projekat i nepotrebni odliv novca? Ministar kulture Nebojša Bradić kaže da je to pitanje za njegove prethodnike. „Ja sigurno niti mogu, niti želim da govorim o tome kako je moguće da je neko pre mene nešto radio ili uradio, jer bi to zahtevalo konstrukcije i pretpostavke. Ja mogu da govorim ono za šta sam lično odgovoran, a to je da u Ministarstvu kulture nema odustajanja od započetog, samo moramo sada pažljivije proceniti svoje realne mogućnosti.“

Intervju – Nebojša Bradić, ministar kulture: Druga strana tepiha

„VREME„: Da li će u slučaju Narodnog muzeja neko odgovarati zato što su bačene tolike godine i toliki novac, a o šteti koja je naneta da i ne govorimo?

NEBOJŠA BRADIĆ: Niko ne štiti one koji su odgovorni za donošenje pogrešnih odluka, bilo da je reč o upravljačkim telima Narodnog muzeja ili o Ministarstvu kulture. Kada su članovi prethodnog upravnog odbora Narodnog muzeja dali ostavku, mi smo odgovornima u Muzeju jasno stavili do znanja da čin podnošenja ostavke ne oslobađa odgovornosti za sve poteze i ugovore koji su odobreni za vreme njihovog mandata, i sa tim upoznali javnost. Jedan od takvih poteza bio je i zatvaranje Narodnog muzeja. Budući da je takvu politiku podržavalo i Ministarstvo kulture u prethodnim sazivima, odgovornost je i njihova. Na nama je da, u saradnji sa novim Upravnim odborom, posle analize projekta rekonstrukcije i revizije poslovanja Narodnog muzeja, pronađemo najefikasniji način kako da ga ponovo otvorimo za građane. Ministarstvo kulture ima za cilj da ovoj ustanovi kulture transparentnim sprovođenjem aktivnosti vrati osnovnu delatnost, i to kroz ozbiljan etapni rad na procesu rekonstrukcije zgrade na Trgu Republike i u drugim objektima koji su u njegovom sastavu, kao što su Galerija fresaka i Muzej „Vuka i Dositeja“. Napori koje ulažemo u rešavenje svih, pa i ovog nasleđenog problema, oslanjaju se na strategiju koja je afirmativna: tražimo zdrave oslonce u prethodnim postupcima da započete stvari dovedemo do prihvatljivih rešenja i kvalitetne održivosti. Stalnim aferaškim traganjem za krivcima, igrama lopova i žandara, osudama pre suđenja… savest onih koji se neprekidno prozivaju nije, niti će biti probuđena, i zato pokušavamo da u tišini uradimo najbolje moguće. Za razliku od vremena trpanja stvari pod tepih – mi ćemo tepih i sve pod njim da očistimo, istresemo i operemo! Dakle, poruka onima koji „mnogo brinu“ za izmaklu dobit od kulturnog života i kulturnog turizma je da se pripremaju i uče kako se te aktivnosti organizuju, tako da kad otvorimo vrata obnovljenih muzeja ne budu iznenađeni i ponovo traže novi alibi i nove krivce.

Ministarstvu kulture se zamera da ne određuje pravilno prioritete pa, na primer, ima novca za snimanje filma Sveti Georgije ubiva aždahu, a nema za Narodni muzej.

Prioriteti su i Aždaha i Narodni muzej, kao i mnogi drugi. Ministarstvo je u nezavidnoj poziciji zato što bi želelo da sve oblasti podrži kao prioritete, jer ima veoma mnogo dobrih projekata u različitim oblastima stvaralaštva, a sredstava je, nažalost, tako malo da su frustrirani i uvređeni i oni koji ih ne dobiju i oni koji ih dobiju, tako da razgovor o prioritetima postaje često tragikomičan. Dilema: najboljima maksimalno, drugima mrvice, ili: svima pomalo – kod nas ne postoji. Moguće je da su neki raniji projekti dobijali više sredstava nego što je to opravdano, ali u nekim situacijama, zbog nepoznavanja detalja, samo deluje da je tako. Nekada, međutim, mi ne možemo unapred znati sudbinu umetničkih dela i njihov istorijski kapacitet. Možda će neki danas neprihvaćeni ili loše ocenjeni film, knjiga ili muzičko delo uspeti da u budućnosti opravda uloženo. Za nas su najveći problemi – nedovršena dela, ona koja nikada ne dođu u poziciju istorijskog vrednovanja i odbrane ukazanog poverenja ili početnih ulaganja. Ali, to je deo rizika svake procene, pa i ove. Mi se, svakako, trudimo da te procene budu što realnije, ali s obzirom na to da ne mogu uvek da uzmu u obzir sve buduće, ponekad i nepredvidive okolnosti – dođe i do takvog nesklada.