Ništa se, dakle, nije desilo. Ovu rečenicu čujemo kada se nešto dogodilo. I to nešto gadno. Vidimo sina, recimo, koji upravo ulazi u kuću razbijenog nosa. „Šta se desilo?“, pitamo. „Ništa“, kaže i, ne gledajući nas u oči, šmugne u kupatilo. Ili primetimo da nam je partnerka napadno odsutna posle petodnevnog seminara u Vrnjačkoj Banji. „Da li se nešto dogodilo?“, pitamo. „Ništa“, kaže ona, „sve je u redu“. Posle nas, međutim, obavesti da je spavala s kolegom, ali ništa se nije desilo, u stvari, bio je to samo seks, glupost, jednom. Onda se ipak ispostavi da nije bilo samo jednom i da ima tu nekih emotivnih zapleta, ali se ništa, suštinski, nije desilo jer to je, eto, prolazno, kriza, ni sama ne zna šta joj se događa. Kada nam saopšti da je zaljubljena i da nas napušta, reći će da nije ništa strašno, da se nije dogodilo ništa što se inače ne događa i da moramo da nastavimo dalje. Ništa se naročito nije događalo ni u nacističkoj Nemačkoj, ako pitate stanovnike Dahaua, na primer, ili meštane Aušvica, koji su smrad iz obližnjih fabrika, što im je za naročito vetrovitih dana zagorčavao život, pripisivali, verovatno, spaljenim gumama ili stajskom đubrivu. Poricanje stvarnosti, poricanje onoga što se (ipak) desilo, zanimljiv je psihološki fenomen i važna tema književnosti, a mladi pisac Stefan Janjić obradio ju je u svom prvom romanu upravo majstorski. Zapravo, zapanjujuće majstorski.
Vidak je student medicine koji u Beogradu, za neveliku kiriju, iznajmljuje stan nekadašnjeg novinara uglednog beogradskog lista. Saznajemo da je momak poreklom iz malog vojvođanskog mesta, da su ga odgajili baba i deda, da mu je majka u Norveškoj i da retko dolazi, da je deda umro, da ima devojku i da je posvećen studiranju, a u svoje malo mesto vraća se samo kad mora, više da bi usrećio babu nego zato što to želi. U pretrpanom iznajmljenom stanu pronaći će tekstove novinara Nikole Nenadovića što ih je ovaj objavljivao u rubrici Crni odjeci u periodu od 1992. do 1995. godine. U tim tekstovima se, s puno detalja, opisuje stradanje ljudi u ratu u Bosni i to, bez razlike, Srba. Jedini problem je što stradali ljudi nisu bili Srbi, nego Bošnjaci (tada muslimani), a ugledni je novinar, otkriva Vidak, prepisivao tekstove iz jednih bosanskih novina, menjao imena ljudi – porodica Bajramović, na primer, postaje porodica Milosavljević, Armin postaje Dragan, Zehra Marija, Faruk Zulfikarpašić postaje Mladen Lukić, a Selmir Jahić Stefan Janjić – ekavizovao je tekstove, posrbio bi po koju reč i, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, objavljivao tekstove o stradanjima Srba u Bosni, te za svoje pregnuće dobijao čestitke kolega i udivljenost čitalaca u rubrici nalik slavnim „Odjecima i reagovanjima“ (mlađi se čitaoci o rečenoj rubrici mogu obavestiti u arhivi najstarijeg lista na Balkanu; ako im nije gadno, to jest).
Priča je dovoljno bizarna i znakovita da bi bila ispričana, ali ni bizarnost ni znakovitost, naravno, ne bi bili dovoljni da nije onoga što ovaj roman čini izuzetnim: Janjićevog osećaja za jezik. Njegova rečenica toliko je izgrađena, osećaj za ritam i oneobičavanje toliko sigurni, pouke velikih pisaca – Kiša, recimo – toliko dobro utkane u tkivo romana, da je nemoguće zaključiti kako je reč o prvom romanu. A jeste. To, pak, što je pripovedač upravo student medicine, Janjić koristi da bi, u pojedinim deonicama, iskoristio medicinske metafore, ali i da bi nabrajanjima dao onu vrstu egzaktnosti koju medicina zahteva, a naročito da bi latinskim nazivima, ubačenim s merom i (samo)ironijom, stvorio pripovedačke sinkope, poigrao se učenošću i uveo čitaoca u ozbiljnu igru čitanja. Najupečatljivija upotreba medicinskog govora i medicinskog znanja dolazi na samom kraju romana kada pripovedač nabraja povrede organa od kojih su ljudi umirali, te se srce, mozak, pluća, stomak, noge/ruke, pojavljuju, istovremeno, kao ono što jesu, vitalni organi, ali i kao književna građa: medicinski žargon i književni izraz slivaju se u upečatljiv jezički tok. Apendiks je, na primer, istovremeno i dodatak i slepo crevo. Pa ipak, ništa od toga još uvek ne donosi onaj najdublji razlog romanu. U redu, otkrio je student gnusnu podvalu, zainteresovao se za priču, istražio stvar koliko je mogao, pričao s jednim od Nenadovićevih kolega koji, naravno, laže, ispitao Nenadovićevu komšinicu i domaćicu, usput ispričao priču o sebi, svojoj babi i svome dedi, ali čak i ako bi sve to, zapravo, bilo dovoljno za sočnu priču, još uvek se nije dogodilo ono zbog čega je roman morao da bude napisan i zbog čega nosi naslov kakav nosi: ništa se nije desilo. Ono što opravdava roman dogodiće se na ličnom planu. Dok upoređuje tekstove iz bosanskog časopisa i članke koje Nenadović krivotvori i objavljuje u uglednim beogradskim novinama, Vidak pronalazi ime koje dobro zna. U tom trenutku njegov se svet nepovratno preobražava, a roman dobija razlog. Ostalo je majstorija mladog pisca.
Ako je tačno da se poslednjih godina srpska književnost lagano oporavlja od (pre)dugog tihovanja u beznačajnosti, jer shvatili su mladi pisci da se nešto u stvarnosti (nešto gnusno i opasno), ipak, desilo, da se i dalje dešava i da se s tim nečim imaju suočiti onim što imaju – svojim jezikom i svojim talentom – onda se Stefan Janjić priključuje Stevi Grabovcu, Lani Bastašić, Drašku Sikimiću te još nekolikim piscima koji su se svojim prvim romanima uhvatili u koštac s nemani nedogađanja: o da, nešto se desilo.
