Jedna priča Arkadija Averčenka
– Šta misliš, koliko imam godina? – upitala je mala devojčica, skačući s jedne noge na drugu, tresući tamne kovrdže i pogledajući me sa strane velikim sivim okom…
– Ti? Pa, mislim da imaš pedesetak godina.
– Ma ne, ozbiljno. Molim te, reci.
– Ti? Imaš možda osam godina?
– Šta ti je! Mnogo više: osam i po.
– Ma šta mi napriča?! Stvarno mnogo. Što se ono kaže: starost nije radost. Sigurno si već i mladoženju našla?
– Nipošto! (Duboka poprečna bora je odmah ispuzala odnekud na njeno mirno čelo.) Zar čovek sad može da zasniva porodicu? Sve je preskupo.
– Gospode, Bože moj, kako smo ozbiljne razgovore zapodeli!… Da li je zdrava tvoja mnogopoštovana lutka?
– Kašlje nešto. Juče sam s njom dugo sedela pored reke. Uzgred rečeno, hoćeš da idemo na reku da posedimo? Tamo je lepo: ptice pevaju. Juče sam uhvatila vrlo komičnu bubicu.
– Poljubi je od mene u nožicu. Ali kako da idemo na reku kad se s one strane, preko reke, puca?
– Nije valjda se da bojiš? Stvarno si još glup. Jer, granate ne doleću dovde, to je daleko. Izrecitovaću ti pesmicu. Jel’ idemo?
– Ako je u pitanju pesmica, to je deseta stvar. Onda me ne mrzi da idem.
Usput je, vodeći me za ruku, izjavila:
– Znaš kako me je noću komarac ujeo, za nogu.
– Ma šta mi reče? Ako ga sretnem, daću mu po njušci.
– Znaš, mnogo si smešan.
– Kako ne bih bio? Trudim se iz sve snage.
Na obali reke smo se vrlo udobno smestili na kamen ispod drveta guste krošnje. Privila se uz moje rame osluškujući pucnjavu u daljini i ponovo je ista ona bora zabrinutosti i pitanja kao odvratni crv izmilela na čisto čelo.
Obraščić, porumeneo od hodanja, protrljala je o šuštavu tkaninu mog sakoa i gledajući pogledom uprtim u mirno ogledalo reke, upitala:
– Reci mi, zar Vatikan nikako ne reaguje na ekscese boljševika?…
Uplašeno sam se odvojio od nje i pogledao ova roze ustašca s blago naduvenom gornjom usnom, pogledao sam ova ustašca iz kojih je upravo mirno izletela ova fraza, čudovišne poslovnosti, i zamolio da ponovi:
– Šta kažeš?
Ponovila je.
Tiho sam je zagrlio, poljubio u glavicu u prošaptao na uho:
– Golubice, ne treba o tome da se priča. Jel’ u redu? Bolje mi izrecituj pesmicu koju si mi obećala.
– Ah, pesmicu! A ja sam i zaboravila. O Maksu:
Maks večito nešto kuka,
Prljava mu leva, a i desna ruka,
Maks je aljkav, nije fin,
Ruke su mu – pravi imalin.
Kosa mu je ko prljava četka,
Da je češlja – pojava je retka.
– Smešna pesmica, je l’ da? Pročitala sam je u staroj „Prisnoj reči“.
– Odlično je odrađena. Jesi li je pročitala mami?
– Pa, znaš, mami nije do toga. Ona stalno poboljeva.
– A šta joj je?
– Anemija. Znaš, za vreme boljševika čitavih godinu dana je provela u Petrogradu, pa je to dobila. Nije bilo masnoće, onda ove… azotne materije takođe nisu… ono… ulazile u organizam. Pa, jednom rečju, komunistički raj.
– Siroto dete – žalostivo sam prošaputao, gladeći joj kosu.
– Kako da ne budem sirota? Kad smo bežali iz Petrograda, u vagonu sam izgubila krevetac za lutku i medved je prestao da pišti. Ne znaš zašto je mogao da prestane da pišti?
– Očigledno, nije usvajao dovoljno azotnih materija. Ili je u pitanju prosto sabotaža.
– E, stvarno si mnogo komičan! Ličiš na moju gumenu kucu. A je l’ možeš donjom usnom da dodirneš nos?
– Nema šanse! Celog života sam o tome sanjao – ne polazi mi za rukom.
– Znaš, jedna devojčica, moja poznanica, može da dodirne; mnogo je smešno.
S druge obale je počeo da pirka vetrić i pucnjava se odmah bolje čula.
– Vidiš kako rade mitraljezi – rekao sam osluškujući.
– Šta ti je, bato moj – kakav mitraljez? Mitraljez češće štekće. Znaš, baš kao što štekće šivaća mašina. Ovo prosto pucaju u serijama. Gle, molim te: pucaju naizmenično.
Ba-bah!
– Oho – zadrhtao sam – drmnuli su šrapneli.
Njeno sivo lukavo oko me je gledalo s neskrivenim sažaljenjem:
– Znaš, ako ne razumeš, bolje ti je da ćutiš. Kakav je to šrapnel? Običnu trocolku si pomešao sa šrapnelom. Znaš, između ostalog, kad šrapnel leti, onda nekako šušti na poseban način. A brizantna granata zavija kao pas. Vrlo je komična.
– Čuj, stenice – uzviknuo sam gledajući sa sujevernim strahom njene rozikaste bucmaste obraščiće, prćast nosić i majušne ručice, kojima je u tom trenutku zabrinuto podizala čarapice, srozane do cipela. – Otkud sve to znaš?!
– Stvarno komično pitanje, Boga mi! Kad dođeš u moje godine – kazaće ti se samo.
A kad smo se vraćali kući ona je zaboravivši na „reagovanje Vatikana“ i „brizantne granate“ cvrkutala kao vrabac, podigavši uvis prćasti nosić:
– Znaš šta, nabavi mi macu? Da ima roze nosić i crne okice. Vezaću joj plavu traku s majušnim zlatnim zvončićem, imam je. Volim male mace. Jao, što sam glupa! Potpuno sam zaboravila da je moje zvonce bilo u sefu s maminim zlatom i da su ga komunisti zaplenili po nalogu komesara za finansije!
Po zelenoj mladoj travici hodaju nitkovi u ogromnim, teškim čizmetinama, potkovanim ekserima. Proći će po njoj, zgaziće je.
Prošli su – ležala je, ležala tako zgažena, poluuništena stabljika, zagrejao ju je zrak sunca i opet se podigla i pod toplim dahom prijateljskog vetrića šušti o svom, o malom, o večnom.
(Prevela Marina Todić)
