Visoka klasa izrade

Za početak, zamislimo glavu/um tipičnog filmofila u dobroj i pouzdanoj gledalačkoj formi, a u tom umu saobraćajnicu sa dve jednako prohodne a paralelne trake; recimo da je jedna rezervisana za pojam (ako ne nužne, a onda, kada je film u pitanju, uvek dobrodošle) suspenzije neverice, dok je druga namenjena isključivo svrsishodnosti. Ako nastavimo tragom te misli, mogli bismo da, na primer, stignemo do zaključka da bi najprimerenija i najprirodnija tačka njihovog susreta ili sjedinjenja bio fenomen nedvosmislenog blokbastera, odnosno ambiciozno “skrojenog” filma očiglednih repertoarskih htenja za što brojniju i što sveobuhvatniju publiku. Dodamo li tome zaključke zvaničnih esnafskih postkorona anketa od pre par godina, a čiji su nam nalazi pokazali da odrasli posetioci bioskopa svesno-nesvesno u ovim novim prikazivačkim i distributivnim okolnostima daju prednost isključivo zrelijim i ozbiljnije intoniranim i postavljenim filmskim pričama i filmovima, ako u njima ima i jasno primetnih elemenata eskapizma. A eskapizam u tim blokbasterskim okolnostima nekako najdublje diše uz dodatak retro šika, koji već sam po sebi trasira put za ionako uvežbanu suspenziju neverice, uz obećanje nekih smislenijih postojanja i drama na kojima ono počiva iz manje ili više pluskvamperfekta.

Ovdašnji ekvivalent toj anamnezi bio bi uspeh (doduše, neveštih i tek puko upotrebljivih) skorijih ekranizacija proze Mir-Jam ili kinestetski znatno uspeliji filmski diptih Montevideo…, a aktuelan kino repertoar ponovo nam pruža priliku da isprobamo uverljivost i tačnost gorenavedene teze. S jedne strane, tu je najnovija francuska filmska ekranizacija Diminog Grofa Monte Krista, koji je do ovdašnjih bioskopa stigao nošen dvema krajnje pragmatičnim preporukama, a koje se tiču baš tog komercijalnog potencijala; naime, ovaj Monte Kristo je najskuplji francuski film planiran za distribuciju u čitavoj ovoj godini (sa budžetom od približno 43 miliona evra!), a u prvom naletu u francuske sineplekse i ostale bioskopske dvorane privukao je za nas zbilja teško pojmljivih deset miliona gledalaca (ili barem toliko prodatih kino ulaznica). Već smo na toj tački “pokrili” dimenziju svrsishodnosti tog konkretnog filma (jer, ipak, šta je potencijalan bioskopski hit koji izneveri nade mnogih i na kraju se ni ne približi tom sasvim legitimno proklamovanom cilju?), dok je retro šik aspekt nešto što u ovom slučaju i ne treba posebno pojašnjavati, a narečena suspenzija neverice nužna je oprema pre no što se iole dobronameran gledalac prepusti ovom ostvarenju i klasicističkom izrazu za koji su se njegovi autori (kao i finansijeri) odlučili. U tom pogledu, jasno je šta je ovaj novi, domaćinski budžetiran Grof Monte Kristo, i, sva je prilika, da gledalac neće biti zatečen onim što ovaj film pruža, i to praktično od uvodnog segmenta na brodu na uzburkanom moru i pri silovitoj oluji.

Dimin Monte Kristo možda i ne ostavlja previše manevarskog prostora za nekakve dekonstrukcije, remikse, prevratničke inovacije i prepravke, a ovaj projekat je na sve to bio omeđen i zapaženim uspehom nedavnog (takođe francuskog) diptiha o Četiri musketara, te je ovo novo čitanje Dime onda očekivano reakcionarno, ili, ako ćemo da budemo blaži i empatičniji prema filmskim autorima koje na prvom mestu mami zdrav glavni tok i komunikativan film za one nekako uvek i barem u izvesnoj meri prezrene “široke narodne mase”, krajnje konsekvetno klasicistički koncipiran film, koji onda, avaj, nema baš ništa novo ili iznenađujuće da ponudi mrgudima i ostalim zakeralima. Ovaj film (u scenarističko-rediteljskom viđenju i izvođenju Aleksandra de la Patelijea i Matjea Delaporta) očigledno je delo jasnih namera, pobuda i ciljeva, i u toj dimenziji je vrlo dobar (numerički izraženo, ovo bi bila nešto mršavija/tananija četvorka na skali od 1 do 5), a upravo taj doslovan i uravnotežen klasicistički pristup ovde je jedna od jačih strana, a u isti mah i značajno oruđe kojim je moguće ohrabriti gledaoca da brzo posegne upravo za suspenzijom neverice, a to je neophodna “štaka” za praćenje te priče o neverovatnim preokretima, intrigama i nadgornjavanjima. Tu je sve na mestu, ovo je ipak u prvom redu “proizvod”, u svakako dostojanstvenijem doživljaju tog često prokazanog pojma, i, povrh svega drugog, uključujući tu i nimalo iznenađujuće zrelu i dostatnu glumu, na prvom mestu Pijera Ninija u naslovnoj roli (znamo ga iz nedavnih filmskih uspeha Iv Sen Loran i Maskarada), film koji se prati i uz utisak da bi mogao da bude “jednorog”, odnosno ono o čemu mnogi ovdašnji stvaraoci sanjaju – primer uspešno komprimovane TV serije prevedene u filmski medij. To ovde, naravno, nije slučaj, ovo je film-film, pravljen po meri bioskopske distribucije i razmahanijih prikazivačkih ambicija, a valja pomenuti da ovaj filmski Grof Monte Kristo biva bolji kako odmiče i bliži se drugom i trećem činu (konkretno, nakon, gle čuda, spektakularnog bekstva iz zatvorske kule), tj. kada krene u pravcu čak i trileraste i hipertrofirane melodrame sa čitavom lepezom preokreta i ciljano šokantnih otkrića i skretanja sa glavne narativne putanje. Na kraju, budući da ovaj film čak ni na nivou implikacija ne očitava ama baš nikakvu vezu sa sadašnjim trenutkom i aktuelnim društvenim i ostalnim okolnostima, kao ključno pitanje po osnovi recepcije novog Grofa Monte Krista na ličnom, individualnom nivou nameće se ova jednostavna mozgalica – koliko je svako od nas pojedinačno spreman za ovoliko neuvijenog klasicizma u filmu koji stiže sa žigom 2024. godine?

Nešto slično zatičemo i kada se u žiži nađe takođe sveukupno vrlo dobar holivudski rom-kom Odvedi me na Mesec (Take me to the Moon), nastao u produkciji striming-servisa Epl+, ali koji je ipak prvo dospeo u bioskope; da pojasnimo, reč je o retro šik romantičnoj komediji smeštenoj u kontekst trke za nadmoć u svemiru i misijâ “Apolo” iz šezdesetih godina. Na nivou “krvne slike” zatičemo tu i podosta drugih oprobanih i obično učinkovitih recepata i zahvata iz baštine tog podžanra u ovih stotinjak godina; ima tu i spoja oprečnih naravi, neprolaznog trenja među polovima, sudara svetonazora i ambicija, ima tu i nadgornjavanja na muško-ženske teme, omaža vesternizaciji/amerikanizaciji ostatka planete, pomalo i slepstika, namigivanja popularnoj kulturi, (uspelog) flerta sa motivom ženske (auto)emancipacije, te posveta vrlim pretečama i izdancima tog dugovečnog pod- ili mikrožanra… I ovde pred sobom (pred vlastitim očima) imamo film koji je prevashodno “proizvod”, pri čemu postaje jasno da, sve i da namerimo da i ovaj potencijalni filmski hit podvedemo pod stigmu konfekcije, morali bismo, ako smo zaista iskreni i pošteni, da dodamo i odrednicu “visoke klase izrade”. U skladu sa upravo iznetim opažanjem i zaplet je svesno sveden, ako ne i rudimentaran – mlađa i probitačna majstorica PR-a dobija prilično enigmatičan zadatak da, nakon niza neuspeha u svemiskom programu i usled sve vidljivijeg zaostajanja Amerike za Rusijom na tom planu i u toj epohi, umornoj američkoj javnosti na umilniji i pitkiji način proda ideju nužnosti daljih ulaganja u taj vid vojnog delovanja i borbe za prestiž, pri čemu će joj se na putu naći i zgodan i zavodljiv operativac i praktičar na tom polju; ne bi trebalo da bude iznenađenih što na njihovoj vibrantnoj hemiji i dinamici njihovog odnosa, ponajpre određenog stalnom potrebom za dominacijom (a što je, jelda, eho zahuktalog svemirskog boja dve zakrvljene hladnoratovske strane). Pomenuta dinamika njihovog odnosa postavljena je tako da iskusni i u toj žanrovskoj sferi definitivno verzirani Skarlet Džohanson i Čening Tejtum iz scene u scenu, iz segmenta u segment, ciljano omažiraju saigru Doris Dej i Dina Martina u klasicima tog žanra, pri čemu su dvoje prvopomernutih za svaki slučaj potpomognuti Džimom Rašom i Vudijem Harelsonom, ovde zaduženima za komičarske bravure i možda i najzabavnije segmente u čitavom filmu.

Reditelj Greg Berlanti (koji je na tom mestu odmenio prvobitno planiranog Džejsona Bejtmena, baš kao što je i Tejtum uskočio umesto Krisa Evansa) u dosadašnjem rediteljskom opusu ima dva odlična komično-dramska ostvarenja iz domena kvir filma (Klub slomljenih srca: Romantična komedija i S ljubavlju, Sajmon), a ovde je pokazao da se dobro snalazi i na zadatku mejnstrimovski i heteroprofilisane romanse sa snažnim uplivom komičnog, pa još na ne samo produkciono zahtevnim temeljima retro šika. Ovo je, svekupno odmeravano, veoma prijatan film za gledanje, a već više puta pominjana suspenzija neverice stavka je koja se kao nužnost javlja čim se neki film označi kao romantična komedija, što, mimo desetina i desetina, ako ne i stotina odličnih filmova u svakoj od decenija, ipak jeste okoštali konstrukt sa kojim se ne može tek tako lako izaći na kraj. Možda i sasvim očekivana zamerka jeste ta rak-rana ogromnog broja filmova (i bioskopskih i striming naslova) u poslednjih par godina – nepotrebna i odveć kabasta minutaža (133 minuta u ovom konkretnom slučaju), a primetno je da u poslednjoj petini filma dolazi do osetne neravnoteže između rom-kom kraka priče i dela koji se tiče lažirano-nelažiranog televizijskog prenosa iskrcavanja Armstronga i bratije na Mesec. Međutim, kao i Grof Monte Kristo, Povedi me na Mesec zaslužuje nešto nežniji kritičarski tretman, već na osnovu lako proverljive činjenice da je takvih filmova zbunjujuće malo u bioskopskoj ponudi, i to neznano zašto.