Svaki put kada se Koja dohvatio producentske palice, ispostavilo se da je reč o važnoj ploči. Od danas u Beogradu producira nove albume Električnom orgazmu i Neočekivanoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
„VREME„: Radio si produkciju Partibrejkersima, Boyama, Obojenom programu, Kontrabandi, a sada radiš sa Silom i s Električnim orgazmom. Kako biraš bendove kojima radiš produkciju?
KOJA: Pa, naravno da mi je muzički izraz najbitniji. O Partibrejkersima mogu da kažem da sam od početka bio prisutan i podržavao stvaranje tog benda, to su moji prijatelji, pa sam tako i producirao neke albume. Što se tiče novosadskih bendova Boye i Obojeni program, na njih dugo vremena niko nije obraćao pažnju i kad su mi se obratili, jako sam dobro razumeo problem koji sam i sâm imao – nemogućnost izdavanja ploča grupa koje sviraju drugačiju rok muziku od one koja je svugde okolo. Tada je bilo samo šest diskografskih kuća po ključu raspoređenih po republikama, pa ako oni kažu ‘Ne!’, tvoja grupa nikako nije mogla da objavi ploču. Takodje, uvek postoji puno muzički zanimljivih grupa koje imaju potencijal, ali istovremeno i problem s realizacijom, pa je potrebno da im neko prijateljski kaže kako da dobiju taj podzemni zvuk koji ih zanima.
Tako si došao i do Sile.
Neočekivana sila je jedan od najzanimljivijih bendova danas u Srbiji. Osećam da je pojava takve grupe direktna posledica onoga na čemu je Disciplina kičme uvek insistirala. Oni improvizuju i poigravaju se sviranjem elektronike – drum’n’bassa na živim instrumentima, i pokazuju da tekst ili uobičajena muzička forma pop pesme može, a ne mora da bude bitna. Kada sam im predložio saradnju, to je naišlo na obostrano oduševljenje i mislim da smo napravili antologijski značajnu ploču. Što se tiče Orgazma, mi smo, naravno, prijatelji koji vole da se nađu u omiljenoj situaciji studijskog snimanja. Njima je potrebna nova poletna ploča, ali istovremeno mislim da je sada momenat kada ovde ponovo treba da postoji jedan pravi radijski rok bend, bend koji će u sebi imati dovoljnu dozu bučnih i nestašnih gitara i one muzike koju možeš da čuješ na radiju a koja ipak prija uhu.
Koliko te pri producentskom radu ograničava tehnika?
Tehnika nema veze. Predrasude su da su napolju tehnički uslovi mnogo bolji nego kod nas. Naravno, tamo postoje najskuplji studiji, ali bendovi koji nisu mainstreem do njih i ne mogu da dođu. Niti uostalom treba da dođu, jer i to je stvar opredeljenja. Takođe, s masovnom raširenošću kompjutera i muzičkih softvera koji su dostupni svakom, danas više i ne mora da se ide u skupi studio. A ovde je još uvek lakše i jevtinije doći do dobrog analognog studija, jer npr. niko ne računa 15 minuta produžetka studijskog termina kao novi sat koji mora da se plati. To je kapitalizam. Ali, bez obzira na tehniku, uho je nabitnija stvar, naslušanost… Ušno iskustvo (smeh) koje stekneš tokom godina provedenih po studijima. Sećam se da smo svojevremeno radili demo snimke na nekom Antonovom četvorokanalcu. Jedino što smo želeli jeste da zvučimo onako kako želimo. I to je bilo dobro, ti demo snimci su se vrteli. Sigurno je da postoje neki osnovni kriterijumi koji moraju da se zadovolje, ali u principu pitanje tehnike danas je potpuno irelevantno. Nekada su jugo-bendovi odlazili u Ameriku ili Englesku, kao idu da snimaju ploče u stranim studijima, ali to je najčešće trebalo samo da proda ploču, što je najsmešnije u celoj stvari. Snimci koje su donosili zaista nisu zvučali ništa specijalnije, ma koliko svi hteli da veruju u to.
Ko su producenti koje ceniš?
Moj omiljeni producent je Norman Whitfield, čovek koji je producirao The Temptations, Rare Earth, Gladys Knight And The Pips i slične fanki, soul bendove šezdesetih i sedamdesetih. To je ono što se meni dopada. I naravno – Hendriks. Od domaćih, Eyesburn sa Đurom zvuče baš onako kako treba da zvuče.
Šta za tebe znači produkcija?
U vreme kada smo snimali ploču Paket aranžman, niko od nas nije imao iskustvo s produkcijom i radom u studiju. Međutim, kada je ploča izašla, ona mi je i onda, kao i sada, zvučala tragično. Dakle, kada shvatiš da nešto zvuči dobro, a nešto loše, logično je da se zapitaš zbog čega je to tako, i onda se potrudiš da ono što radiš zvuči dobro. Ja nikad nisam mario da znam udžbenički tačno odakle dokle idu visoke frekvencije, ali sam zato verovao u svoj instinkt, svoje uvo. Isto tako, bitno je da i sam bend svira zanimljivo pa je moja uloga u većini produkcija i aranžerska, odlasci na probe i učestvovanje u stvaranju pesama, kao i sad sa Silom i Orgazmom.
Inače, na Zapadu nije uobičajeno da muzičar sam producira ploču, uradi omot ili čak i da priča o muzici. Njegovo je samo da svira, a o ostalom se brinu profesionalni timovi ljudi, koji rade po diktatu muzičke industrije. Naravno, ima i onih koji se trude da rade sami, ali oni uglavnom loše prolaze u muzičkom biznisu. Iako su to već postala opšta mesta, to jeste srž cele stvari. Smatram da produkcija može biti, kao i sama muzika, autorsko delo.
Postoji, dakle, s jedne strane industrijski, a s druge autorski, individualni odnos prema muzici?
Individualnost? Svi se trude da je izbrišu, da ne postoji. Što manje pravog identiteta u muzici, to bolje. To je poželjna stvar jer je tako kontrola lakša. Kada se to ovako kaže, zvuči kao šablon, ali to je, nažalost, šablon koji mi živimo. I evo, pričamo o produkciji, a dolazimo do politike.
