Vek pokretnih slika

Prva filmska projekcija održana je u Beogradu nepunih pet i po meseci posle prve održane u Parizu u Grand kafeu, pred 33 gledaoca, koliko je tamo bilo stolica. Bilo je to pre nego, recimo, u Njujorku i Moskvi. Nije to bio nikakav znak pažnje Ogista i Luja Limijera prema Beogradu, već znak njihove poslovnosti: braća su imala dobro razvijenu fabriku fotografskog materijala i u nameri da ga što brže i više prodaju poslali su u Beograd Andrea Kara, jednog od svojih službenika angažovanih da putuju po svetu i pokazuju kinematograf ne bi li tako privukli kupce za svoje proizvode. Smatrali su da je Beograd pogodno mesto za širenje glasa o filmu i na istok i na zapad. Tako je Andre Kar 6. juna 1896. godine u kafani Zlatni krst na Terazijama zavrteo prve pokretne slike u ovom delu sveta.

Na izložbi „110 godina filma u Srbiji“ u Galeriji Ministarstva kulture priređenoj povodom jubileja biće, između ostalog, izloženi i predmeti iz istorije filma – ponos Jugoslovenske kinoteke: kamera braće Limijer iz 1896. godine, glava Edisonovog Kinetoskopa iz 1893. godine, Edisonov fonograf, Čaplinov štap i slični kurioziteti koji nisu dostupni javnosti zato što Kinoteka nema gde da ih izloži. Najatraktivniji delovi proslave biće, međutim, objavljivanje Knjige utisaka i prvo prikazivanje tri filma s početka prošlog veka. Knjiga utisaka je jedan od „privatnih“ dokumenata Kinoteke. Od dva toma koliko ih za sada broji, za objavljivanje je odabran jedan deo, utisci koje je zabeležilo 60 ličnosti prilikom posete Kinoteci. Kriterijum po kome su izabrani nije bio njihov značaj u istoriji filma niti popularnost, već njihova impresija. Među njima su Alfred Hičkok, Liv Ulman, De Sanktis, Akira Kurosava, Emir Kusturica, Teo Angelopulos, Nikita Mihalkov… Neki od njih su o svojoj poseti ostavili i likovni zapis. Pored knjige, utisci poznatih biće i eksponati izložbe, a moći će da se vide i u CD-rom formatu. Tri filma koji će ovog 6. juna doživeti svoju drugu premijeru jesu Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi, igrani filmovi u režiji Ilije Stanojevića i produkciji Svetozara Botorića iz 1911. godine, i Trke na Banjici, dokumentarni film. Sva tri su pronađena u arhivi Austrijske kinoteke.

CIVILIZACIJSKO NASLEĐE: „Eto, dočekujemo 110 godina filma, nadam se da bi naši preci bili zadovoljni onim što smo mi uradili“, kaže Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke. „Nema nikakve sumnje, film nije promenio vek koji je za nama, ali ga je sigurno obeležio. Slobodno se može reći da je prošlih 110 godina imalo veliku privilegiju koja se zove film. Film je istorijski dokument, izvor informacija, važno civilizacijsko nasleđe.“

Osim što Kinoteka obeležava 6. jun kao datum prve filmske projekcije u Srbiji, slavi ga i kao svoj Dan. Prilika je zato pomenuti da Kinoteka trenutno čuva 92.000 filmova, da je 80 odsto tog fonda svetska baština, i da je zbog broja filmova i njihove važnosti Jugoslovenska kinoteka peta u svetu. U nazivu je zadržala odrednicu bivše države zato što je jugoslovenska po fondu koji čuva. Inače, formacijski, više od 30 godina ona je filmski arhiv Srbije. „Kinoteka je nacionalna institucija o kojoj brine isključivo Srbija i grad Beograd. Mi čuvamo i filmske fondove svih bivših jugoslovenskih republika, ali još niko nije makar telefonom pitao šta je s tim filmovima. Jedino znam da je pre nekoliko godina, tadašnji direktor Bosanske kinoteke u jednom intervjuu zahvalio Jugoslovenskoj kinoteci što čuva fond Sutjeska filma“, kaže Zelenović i ističe da je poslednjih godina pažnja Kinoteke „usmerena na, kako se ponekad misli, nepovratno izgubljene filmove. Međutim, nema nepovratno izgubljenih filmova, nego samo filmova koji nam nisu trenutno u vidokrugu. Sve generacije kinotečana tražile su Karađorđa, prvi srpski igrani film koji je Ilija Stanojević snimio u leto 1911. godine, a nama se eto posrećilo i da ga nađemo. Zatim, mi smo jedno od retkih mesta u gradu gde možete da vidite najnoviju produkciju Izraela, Kine, Irana, Turske, Indije. Godišnje prikažemo oko 200 filmova malo poznatih kinematografija. Ti filmovi svoju prvu i jedinu projekciju u Beogradu imaju na našem platnu: niti koga zanima da kupi neki od tih filmova, niti da ga prikaže na nekom od televizijskih kanala. Zašto ih mi prikazujemo, znači zašto radimo nešto što možda i nije naš posao? Zato što ne možemo publici koja je, tvrdim, izuzetno radoznala da uskratimo informaciju o događajima u svetu filma samo zato što to neće da rade oni kojima to jeste posao. Te naše manifestacije, dani nacionalnih kinematografija, izuzetno su posećene. Mi nemamo probleme koje imaju bioskobdžije: vrtimo svoje filmove, nemamo najamninu, naša ulaznica je 100 dinara, i naše projekcije nisu komercijalne.“

KAPACITETI: Osim što je otkrivala stare, kao i savremene a nepoznate filmove, poslednjih godina Kinoteka je rešavala i elementarne probleme. Kao što se zna, zbog bombardovanja objekata u Bubanj Potoku 1999, gde se nalazio deo arhiva Kinoteke, ogromna količina materijala, oko 90.000 kutija rolni filmova, morala je da bude izmeštena. „I, to je zagušilo sve kapacitete. Tome su doprineli i filmovi koje distributeri po zakonu deponuju kod nas, što znači da smo morali da smestimo još oko 15.000 filmova. Sve je to sada razbacano po neuslovnim magacinima, ili po prostorima koje su nam, ljubazno, ustupile srodne instuticije“, kaže Radoslav Zelenović. „Donacijom francuske i srpske vlade obezbeđena su sredstva za gradnju savremenog depoa od 700 m2 čiji će uslovi zadovoljavati sve što se momentalno u filmskoj arhivistici traži. Novi depo zida se tik uz Filmski arhiv na Košutnjaku i projektovan je da može da se proširi. Moći ćemo da iz postojećeg depoa prebacimo filmski materijal u novi, klimatizovani, u kome će biti bezbedan. Upravo sam saznao da se radi završni, četvri sprat, što znači da vrlo skoro počinju zanatski radovi, a to je dovoljna garancija da će do septembra depo biti gotov. Donaciju francuske vlade dobili smo još 2003. godine, ali je početak radova kasnio zbog dugotrajnog čekanja na razne dozvole. Pravo da vam kažem, ne bih nijednom direktoru koji bude dolazio u Kinoteku poželeo iskustvo kroz koje sam ja prošao.“

NOVA ZGRADA: Radoslav Zelenović smatra da dosadašnjeg nerazumevanja vlade prema Kinoteci („dali nam zgradu pa nam uzeli zgradu, pa je to što smo uradili propalo“) više nema. Ministar Mlađan Dinkić je nedavno najavio da će država odvojiti sredstva za kulturu, pa i za Kinoteku. „Ta sredstva će biti za gradnju zgrade u Uzun Mirkovoj 1. Nova zgrada Kinoteke za nas je podjednako važan segment kao i depo. Ta zgrada je privilegija Beograda zato što će ogromno nacionalno blago koje čuvamo postati dostupno javnosti.“ Ono je trenutno rasuto na desetak lokacija: direkcija i Biblioteka su u Spasićevom pasažu, Muzej i bioskopska sala su u Kosovskoj, Arhiv je na Košutnjaku, tamo su i bunkeri sa nitratnim samozapaljivim trakama, a još sedam magacina, svi neuslovni, naleze se u raznim delovima grada.

Iako se to spolja ne vidi, po rečima gospodina Zelenovića buduća zgrada je građevinski stabilizovana, a grubi građevinski radovi su pri kraju.

„Mislim da je veliki posao bio prvo što smo zgradu spasli od rušenja. Da podsetim: bila je bez krova, parket je na mnogim mestima bio podignut. Nakon toga je usledila velika bitka da se od zgrade ne napravi tržni centar. Zato mislim da zbog pronalaska izgubljenih filmova, uvećanja fonda, izgradnje depoa i spasavanja buduće zgrade, ova generacija kinotečana može da bude zadovoljna svojim učinkom. Rezultate sumiram i zato što je 1. juna 14 godina otkako sam došao u Kinoteku. Godinu pred nama očekujem kao godinu raspleta u najboljem smislu te reči: dobićemo moderan depo tako da ćemo naš fond koncentrisati na Košutnjaku, radimo rekonstrukcije starih filmova, a izgledno je i da se ubrza izgradnja naše buduće zgrade.“