Večno zeleni vrt za duševnu promenadu

Prve vesti o Mirisnom vrtu šejha Nefzavija stigle su u Evropu potkraj 19. veka. Iako se o ličnosti autora ne zna gotovo ništa i samo se pretpostavlja da je Mirisni vrt njegovo jedino delo, od tada se ovaj ljubavni priručnik u mnogim krugovima – među istoričarima književnosti, antropolozima i seksolozima – smatra jednim od četiri najvažnija klasična dela svetske erotske literature. Kao poslednji u tom nizu, iako ne i najmlađi po nastanku, on, navodno, stoji uz bok s Ovidijevim spevom Ljubavna veština i indijskim delima Ananga ranga i Kama sutra.

Uprkos tako visokom kotiranju, Mirisni vrt dugo je bio na prilično sumnjivom glasu. Reputacija pornografskog teksta, koja je ovom delu tu i tamo pripisivana, poticala je najpre od ruha u koje je ono zaodenuto prigodom predstavljanja tadašnjoj Evropi, a potom – od veselog žagora čitalaca komotnih prevoda na brojne jezike sveta. Nijedan od tih prevoda nije urađen sa arapskog originala, nego prema jednom nadobudnom engleskom prevodu pod naslovom The perfumed garden, koji je bio pun dodavanja, oduzimanja, krivotvornih razrada i mistifikacija, kakvih nije bilo tako mnogo u izvorniku prema kojem je rađen – francuskom prevodu sa izvesnog arapskog originala koji nikad nije objavljen. Za njega pak izdavač tog prvog prevoda tvrdi da nije bio lišen mnogih i svakovrsnih grešaka. (Prvi engleski prevod izašao je ispod pera proslavljenog orijentaliste ser Ričarda Bertona (1821-1890), avanturiste koji je upoznao zemlje i ljude od Indije, preko Arabije i ekvatorijalne Afrike do obe Amerike, prevodioca Kama sutre sa sanskrta i Priča iz hiljadu i jedne noći s arapskog, čoveka o kome Borhes u eseju Prevodioci 1001 noći kaže da je sanjao na sedamnaest jezika, a služio se s trideset pet.)

Tako je to trajalo sve dok Džemal Džuma, irački pesnik, prevodilac i istoričar književnosti nastanjen u Danskoj, nije, na osnovu tri rukopisa koja se čuvaju u evropskim bibliotekama, priredio i 1990. objavio potpun i kritički priređen arapski original. Tek deceniju potom pojaviće se i prvi evropski prevodi urađeni prema tom izvorniku, najpre engleski, koju godinu kasnije i nemački.

Osnovni razlog za pad jednog retkog i značajnog dela u zaborav na čitav niz stoleća bio je, jednim delom, u sveukupnoj civilizacijskoj situaciji: posle ere krstaških ratova sve arapske zemlje od Egipta na istok zahvatili su novi ratni haosi i duboka kulturna letargija. Ovo mrtvilo proširiće se nešto kasnije i na arapsko-berberske zemlje Magreba i potrajaće, uz manje lokalne razlike, sve do kraja 19. veka. Doduše, posle masovnog izgona Arapa i Jevreja iz zemlje koja se u 15. veku još zvala Andalus a danas je poznata kao Španija, blagotvorni upliv talasa učenih izbeglica produžio je život arapskoj kulturi na tlu severne Afrike za stotinak godina, pa je i Nefzavijev priručnik o polnom životu pretekao. Iz teksta vidimo da i pisac i njegovi učeni savremenici znaju za postojanje ranijih arapskih knjiga koje se bave sličnim pitanjima, i da je ova knjiga napisana u Tunisu, po svemu sudeći u drugoj deceniji 15. veka.

Drugi razlog skriva se u činjenici da i socijalnopsihološki status samih opscenih reči, i svaki diskurs o temama povezanim s polnošću, u većini kultura, pa i u islamsko-arapskoj, podležu naročitim pravilima društvenog ponašanja. I mada svako odraslo ljudsko biće ima prirodnu potrebu za seksualnom stimulacijom, ipak, na drugoj strani, svaka jedinka, a i svaka uža i šira zajednica neguje posebnu vrstu osetljivosti na čulne stimuluse iz domena seksualne motivacije. Ta pravila, kodirana u datoj kulturi kao preskriptivne i prohibitorne norme, čine da, ruku podruku sa zabranom pokazivanja polnih organa u javnosti i tabuiziranjem javnog vršenja polnih radnji ide i osećanje stida, a s time i ograničenosti slobode govora (i pisanja) o ma kojoj temi povezanoj s polnim organima i aktivnostima.

To je mogao biti i jedan od razloga što slava starijih dela toga žanra na arapskom jeziku, kakvih je u doba procvata arapske kulture pa sve do 13. veka moralo biti, nije stigla do nas. Ona su jamačno prepisivana u manjem broju primeraka, kritički komentari i citati iz njih u drugim delima bili su ređi, pa im se trag lakše mogao zatrti u bezbrojnim ratnim olujama. A nad svim tim požarima natkrilila se Hulaguova lomača što je 1258. godine odnela nepojmljivo veliku bagdadsku biblioteku.

Stoga, iako su svi narodi, kao i mnogi proslavljeni pesnici, od onih znanih i neznanih u drevnoj Kini, Indiji, Grčkoj, Rimu, Arabiji i Persiji, do Getea i dalje, potom sve češće i sve više i prozaisti, uživali da spevavaju pesme i pričaju priče na tzv. opscene teme, samo retki entuzijasti rešavali su se, sve do najbliže prošlosti, da napišu naučne traktate o seksu ili priručnike za zdrav polni život. Knjige koje su nastajale u tome domenu ljudskog znanja i dalje su bile osuđene na cirkulisanje unutar zatvorenih čitalačkih lanaca i potajno prepisivanje, a i kada je tehnika štampe osvojena i usavršena, izdanja su još dugo bila privatna i tajna, a tiraži vrlo ograničeni kao i nekad. (Da bi se moderna štamparska tehnika, koju je Gutenberg osmislio nekako baš u Nefzavijevo vreme, prilagodila arapskom pismu, morala su proteći još četiri stoleća – prva arapska štamparija osnovana je 1819. u Kairu, a knjige su u arapskom svetu sve do pred Drugi svetski rat najčešće pisane i prepisivane ručno. Ali šta je tehnologija, koja jeste deo kulture, prema poimanju kulture?! Štamparije štampaju papir, ali knjige izdaju prosvećeni ljudi i narodi! Nama, koji smo prvu srpsku knjigu štampali na Cetinju 1493. godine, nije potreban bolji primer od višedecenijskog utamničenja jednog toma Vukovih zapisa koji je sadržao takozvane sramotne pesme. Kada je Blagoje Jastrebić 1979. priredio, za beogradsku Prosvetu, prvi maleni izbor iz te zbirke pod naslovom Crven ban: erotske narodne pesme, cela se Jugoslavija digla na noge u polemičkom nadgornjavanju oko pitanja da li je to ispravan i kulturan ili besprizoran i subverzivan čin. Dodajmo da je Kama sutru u Jugoslaviji bilo nemoguće objaviti sve do poznih šezdesetih, kada se 1967. pojavila u prevodu Vesne Krmpotić.)

Upravo takva sudbina zadesiće i Nefzavijevo delo u njegovom drugom životu, na prostorima zapadnog sveta, na evropskim jezicima na koje će biti prevedeno po nalaženju prvog arapskog rukopisa Mirisnog vrta. To što su Bertonovi uznemirujući prevodi Priča iz hiljadu i jedne noći s arapskog i Kama sutre sa sanskrta već kolali Britanijom i svetom – nije pomoglo. (…)

Knjiga se bavi seksom na tako otvoren, prostodušan i spontan način da je to gotovo neshvatljivo. Uglavnom je ozbiljna, kao svaki tečaj, često sračunato zabavna, što je uvek poželjan manevar u edukativnom nastojanju. Neka gledišta u duhu vremena nama će danas izgledati smešno. Ali već Berton ističe da je ono što Mirisni vrt čini jedinstvenim u svom žanru upravo ozbiljnost s kojom se prezentuju i najlascivnije slike. Greh i stid tu nisu našli mesta jer je seksualno zadovoljstvo božanski dar u kome svi imamo prava da uživamo. Teoretičari bića, bilo da su sekularistički ili teološki nastrojeni, uočili su u tom delu potvrdu nedvosmislene veze između seksualnosti i religije. Polna naslada u svojoj ekstazi, koja spaja ono što je Priroda razdvojila, najdirektnije je prisustvo božanskog u čoveku, bilo da to kažemo metaforično ili mislimo doslovno.

Na momente lascivan do razbludnosti – Kolvil kaže: dotle da je gotovo katarzičan – Mirisni vrt nikada ne teži da uzbudi. Ništa u njemu nije pornografsko. Knjiga je sklopljena tako da u većini poglavlja – a možemo mirno pretpostaviti da je u nekoj izgubljenoj potpunoj verziji dela svako poglavlje imalo takve prateće segmente – sadrži neku poučnu priču ili zabavnu anegdotu. One su zanimljive poput najboljih priča iz Hiljadu i jedne noći i čitalac ih guta, jedva primećujući da se u njima zapravo skrivaju poučni primeri i praktična razjašnjenja stvari izloženih u prethodnim delovima istih poglavlja knjige.

Stepen literarizacije u tim pričama i pesmama kojima je delo prošarano jedva mu pridaje karakter književnog dela. Sve te priče i pesme, uostalom, bile su široko poznate u Nefzavijevo vreme, a u vremenima pre njegovog verovatno i više, i šire, s obzirom na činjenicu da je arapska kultura u to doba već uveliko bila na nizbrdici. Dve pričice koje prikazuju lezbijsku ljubav i anegdota s magarcem služe više da podsete na raznovrsnost polnih orijentacija, o kojima se u delu inače ne govori. Pri tome, knjiga nije ni čisto medicinska, a ponajmanje je filozofski ogled o seksualnosti. Berton, sa svojom sklonošću da razrađuje i dodaje pikantne detalje, morao je biti prilično ozlojeđen zapažanjem da je ta knjiga samo anegdotski ilustrovani priručnik i praktični vodič koji obuhvata znanja o seksualnom životu, anatomiji, fiziologiji i izvesnim tehnikama polnog odnosa, uz mnogo dobronamernog humora. (…)

Ono što će naročito zapeti za oko zapadnom čoveku jeste posvećenost uspešnosti polnog odnosa, gde je prvi tehnički uslov njegovo vremensko produženje. Kada od treće četvrtine 19. do sredine 20. veka izveštaji Morgana, Frejzera i Malinovskog postanu deo opštijeg svetskog znanja, Kinsi će pisati: „Tradicionalni polni odgoj Istoka teži tome da poveća i produži čovekovo ljubavno uživanje i zamišljen je da pomogne i ženi i muškarcu da izbegnu jednoličnost i zasićenje u svom međusobnom ljubavno-polnom odnosu, tako da svako od njih može živeti u istoj zajednici niz godina, baš kao da je u nju upravo ušao.“ Naime, stari Arapi su, baš kao i Indijci, negovali veštinu produženja polnog odnosa, a to će reći prvenstveno veštinu muškarca (iako je dobra sprega ljubavnog para i uzajamnost akcije i zastanka uvek najbolji i valjda jedini garant uspeha – ako taj uspeh ikada i ičim može biti garantovan) da odloži izbacivanje semena i potonji pad erekcije, zarad temeljitijega ljubavnog doživljaja.

Cilj svih tih starih erotskih priručnika bio je da se čoveku u dušu usadi zdravo shvatanje ljubavne prakse, koje će unaprediti sreću bračnih partnera. Razume se, sve ovo mora se uvek posmatrati iz različitih uglova, jer razne kulture, koliko god jednako volele decu i slično tretirale porodicu – osnovnu ćeliju društva, o braku nemaju uvek ista stanovišta. Tako valja imati na umu i komentar koji je briljantni prevodilac Kurana i islamski konvertit Pikthol svojevremeno ispisao uz svoj prevod: „Za hrišćanstvo je neženstvo strogo verski ideal, dok je jednoženstvo ustupak čovekovoj prirodi. Za islam, naprotiv, jednoženstvo je ideal, dok je mnogoženstvo ustupak čovekovoj prirodi.“

Na drugoj strani, Nefzavi uopšte ne raspravlja o homoseksualnosti, pa ni o „alternativnim“ načinima postizanja polnog zadovoljstva, bilo u osami bilo u paru ili u društvu. Na užas lepo vaspitanih čitalaca svoga doba, a na ogromno zadovoljstvo mnogih koji su prevod Nefzavijeve knjige čitali u tajnosti, francuski se izdavač, a s njim i Berton, vajka i kaže: „Mora se samo zažaliti što ovaj rad, tako celovit u mnogom pogledu, ima jednu manjkavost – nije uopšte ni spomenuo jedan običaj koji je u Arapa tako čest da nije mogao proći nezapaženo. Ovde mislim na sklonost koja je bila tako široko rasprostranjena u starih Grka i Rimljana, naime, na to što su preferirali dečake u odnosu na žene, ili su čak ove tretirali kao dečake. Na tu temu mogao se dati neki dobar savet, kao i u vezi sa zajedničkim uživanjima žena zvanih tribade. Napokon, šejh uopšte ne spominje zadovoljstva koja mogu pružiti usta ili ruka lepe žene, kao ni kunilingus. Šta je mogao biti motiv za ove propuste? Autorovo ćutanje o tome ne može se pripisati neznanju, jer je kroz celo delo dao previše dokaza o svojoj velikoj erudiciji da bismo smeli sumnjati u njegovo znanje. Zato je verovatnije da je izbegao da dira u ove teme iz straha da bi na njega mogla pasti sumnja da deli sklonosti na koje mnogi ljudi gledaju kao na nedostojne?“ (Istinski ojađen zbog ovih manjkavosti, on dodaje svoj konačni prekor: „Dve priče koje on navodi i od kojih jedna govori o uzajamnim milovanjima dveju žena, a druga o ženi koja je na sebe primamljivala ljubavnu pažnju jednog magarca, pokazuju da je bio upoznat s tim stvarima. Zato je neoprostivo što o tim temama nije govorio podrobnije. Bilo bi jamačno zanimljivo saznati koje su životinje, usled njihove prirode ili prikladnosti građe, najpodesnije da pruže zadovoljstvo bilo muškarcu bilo ženi, i kakav bi bio ishod takve kopulacije“) (…)

Nefzavijevo delo praktično je nepoznato u narodu u kojem je nastalo. Činjenica je da ga među Arapima novijeg vremena gotovo niko nije čitao jer za to naprosto nije imao prilike. Kako se zao glas daleko čuje, svi koji su za njega čuli veruju da ono ne služi na čast arapskoj kulturi, naprotiv. Predrasude su vazda bile i ostale najomiljenija mentalna zabava i, saglasno tom omiljenom običaju u svim rasama, nacijama i sredinama, većina Arapa kojima spomenete Nefzavijev Mirisni vrt spremno će vam izneti mišljenje o vrlinama i manama tog dela. (…)

Ono što je, međutim, najvažnije kada govorimo o ovom delu i njegovoj percepciji u današnjem svetu i vremenu, nije sama knjiga ili gledanje na nju takvu kakva je, koliko sam izbor te i takve knjige da predstavi arapsko-islamsku kulturu. Kroz ono što je trebalo da bude samo prevod lažno su prikazivane mnoge stvari. Kad s Mirisnog vrta spadne mistički plašt kojim su ga zaogrnuli nesavesni prevodioci i izdavači, ta knjiga, kako tačno zapaža Kolvil, teško da može polagati pravo na neku veličinu. Možda se čak može postaviti pitanje da li ona po svemu spada u veliki kvartet u koji je mnogi spremno svrstavaju.

Delo se može kritikovati i s drugih stanovišta. Mlade osobe, sklone romantičnim ljubavnim osećanjima ili zahvaćene njima, jamačno će ga prezreti jer ne samo što se u njemu zaljubljenost ne istražuje s dužnom ozbiljnošću, nego autor još i opominje da je to nepoželjno i opasno stanje. (Doduše, i savremena nauka kaže da ono može biti opasno i zna da je nepredvidljivo i nepouzdano, da najčešće nije pravi temelj ni garant za razvoj ljubavi, ali reći da je nepoželjno…) Četiri stotine godina pre Nefzavija jedan drugi arapski pisac bavio se ljubavlju i ljubavnicima s kudikamo više simpatija, slaveći nežne emocije. (Ibn Hazm al-Andalusi, Golubičina ogrlica)

Današnja shvatanja društvene korektnosti u tzv. rodnim odnosima neće oprostiti Nefzavijevom delu to što je pisano za muškarce i što poligamiju (poliginiju) uzima kao nešto poželjno. Činjenica je, međutim, da je relativno mali procenat muškaraca u kulturama koje su dopuštale, ili i danas dopuštaju, poligamni oblik porodice, uistinu mogao ili može da se oženi i živi s više žena. S druge strane, činjenica je i da u kulturama koje ne tolerišu poligamiju, kao što je hrišćanska, najmoćniji ljudi nisu prezali od nje, pa kadšto ni danas ne prezaju, na ovaj ili onaj način, a u vremenima najvećih pogibelji, kada su odrasli muškarci bivali desetkovani, ta vrsta braka biva više ili manje rasprostranjena. (Martin Luter piše da nije u stanju da kudi i zabranjuje da neko ima više žena jer se to ne kosi sa svetim spisima: „Ego sane fateor, me non posse prohibere, si quis plures velit uxores ducere, nec repugnat sacris literis“. U februaru 1650, posle Tridesetogodišnjeg rata, u kojem je izginuo veliki deo muške populacije, skupština grada Nirnberga donosi odluku da crkve za narednih deset godina dozvoljavaju da svaki muškarac može imati do deset žena, pod uslovom da ih opskrbljuje i časno se odnosi prema njima. U vezi s tim možda nije loše imati naumu, bar na nekom sporednom koloseku svesti, da je u 1231 društvenoj zajednici, koje na ovoj planeti postoje između 1960. i 1980. godine, samo 186 društava bilo monogamno, dok su sva ostala bila u većem ili manjem stepenu poligamna: 453 je znalo za sporadičnu poliginiju, u 588 poliginija je bila dosta česta, a četiri su bila poliandrična. Pri svemu tome, čak i unutar društava koja dopuštaju poliginiju, ova se u stvarnosti događala veoma retko.)

Žene su prikazane s mnogo više mana, fizičkih i karakternih, nego muškarci, koji – to se vidi već iz površnog čitanja – ne treba da vode računa ni o čemu drugom osim da im polni ud bude velik i tvrd. Žena će neizbežno biti neverna mužu – bar onome koji zapostavlja svoje bračne dužnosti, a starije žene, ako i nisu lukave i pokvarene kao zle veštice, najbolje je izbegavati, dok seks s njima ne samo što je pokudan nego lako može biti i poguban.

Naravno, svi ovi stavovi bili su bliski preovlađujućem mišljenju u Evropi u vreme kada je knjiga doživela svoja prva izdanja. Neki sasvim sigurno i dan-danas pripadaju preovladavajućem mišljenju.

S druge strane, uza sva svoja ograničenja, delo ima niz pozitivnih strana. U njemu se ohrabruju spontanost, opuštenost i radost života. Naglašava se važnost sklada između fizičkih i psihičkih osobina muškarca i žene, slavi se telesna i duhovna higijena i prepoznaje značaj finog polnog nadraživanja kroz predigru, važnost zadovoljstva kao cilja obeju strana, značaj i punoća ženine vrhunske naslade. Ženski i muški vrhunac označavaju se u arapskom jeziku istim imenima, šta god savremena medicina rekla o postojanju ili nepostojanju ženskih organa za orgazam a moderna seksološka istraživanja razlika u muškom i ženskom mozgu o postojanju ili nepostojanju ženskog orgazma. Seks je ono što obdržava bračnu zajednicu, i muževljeva je odgovornost da osigura da mu žena bude seksualno zadovoljena. Štaviše, muškarac mora da poštuje izvesna važna pravila jer, čak i ako vara svoju suprugu ili ima više zakonitih žena, ima pravo i dužnost da posle polnog odnosa, kad se zadovolji, „ne ustaje od žene kao da žuri, već da to bude uvek na desnu stranu i nežno, s pažnjom“.

Knjiga je, kako pravila nalažu, posvećena meceni koji je naručuje, ali je autor namenjuje širem čitalištu svojih savremenika, slabo upućenih u tajne polnog odnosa uopšte uzev. Svojom knjižicom Nefzavi nudi recept protiv bračnog sloma na osnovama seksualnog neslaganja. U tom smislu on je savršeno u pravu kad kaže da njegovo delo ima časne ciljeve, a vezir, koji tačno zna da će ljudi osećati zazor pred takvim tekstom, naglašava da bi mu se samo glupak ili puka neznalica mogao narugati. Osvrćući se na to, pronicljivi Kolvil u svom predgovoru ističe da taj komentar do dirljivosti pogađa suštinu problema u svetlu tretmana seksualnih tema tokom stoleća u kom se delo pojavilo pred evropskom publikom.

Minijatura iz doba dinastije Zent, Širaz, kraj XVIII veka (privatna zbirka, Teheran)

Ukras na kovčežiću iz doba dinastije Kadžar, Isfahan, početak XX veka (privatna zbirka, Teheran)

Minijatura iz Ataijevog pesničkog divana Hamse (Pet poema), Turska, XIX vek (Muzej turske i islamske umetnosti, Istanbul)