Uzvodno do muzike

Za Šabana Bajramovića nisam znao dok nisam pročitao opsežan, merodavan i nadahnut tekst u „Startu“. Ne znam ni koje godine, osamdesete, možda osamdeset i neke. Neću da proveravam, kad nisam dosad, ni kako se piše „Ašunen Romalen“. A tako se zvao Šabanov prvi LP, snimljen, gle, i izdat u Ljubljani. Trebalo bi nakon četvrt veka i to proveriti, ali sam odlučio da se držim kao porotnik koji ne sme ni sa kim da razgovara o slučaju i koji ne sme da zna šta o tome javljaju mediji: našto pevati „Vječnaja pamjat“ ako nam je za skromni nekrolog potreban internet? (Pa ipak sam, nehotice, prolazeći pored kioska pročitao da je kralj romske pesme sahranjen na Romskom groblju u Nišu: jesu li Romi izrazili želju za autonomnim grobljem ili im je negdašnja gradska uprava rekla: evo vam ova parcela, da vas većina ne dekoncentriše svojim običajima i znamenjima…)

Nabavio sam bio ploču, ponosan što pevača prati Zoran Pejković, moj smem slobodno reći dobar drug, koga sam znao sa turneja po Nemačkoj, još dok je radio sa Škulom, a i kasnije kad je prešao u privatnike, uglavnom, moj prvi muzički stub „Soni“ nije znao šta ga je snašlo, kao uostalom ni moji susedi na Banjici, toliko sam puta pustio Šabanov prvenac.

Mislim da sam pesmu, onu u kojoj ima „aaa, opa cupa… lumbaj, lumbaj, lumbaj le“ negde ranije čuo, jesam, u njegovoj izvedbi i sa minimalnim bendom, još malo pa kao da su ga pratili samo truba i doboš, tonalitet je bio barem tercu niži od tonaliteta koje će mu Zoran ispravno preporučiti; može biti da je gospodinu duvaču bilo najzgodnije da svira u tom ključu, Šaban je međutim i tu nepogrešiv: svaki je tonalitet moja kuća, i svaki je tempo dobar (praverzija beše osetno življa od kasnijih snimaka te pesme u kojima biće više meraka, ali u kojima se neće očuvati sva bezbrižna, tozovačka nasmejanost ranog Šabana i bandice kojoj nisam nikad ni znao ime, ako ga je to jest imala).

„Start“ nije g. Bajramovića prehvalio. Pesma o belom konju kao ritam ima rumunsku dvojku, samu po sebi i samu za sobom kasajuću, druge su mu pesme pune malne rekoh ortodoksnog bosanskog sevdaha, ima bugarskih ukrasa i harmonija (u pesmi koja ima pripev „aaaa, tuki kamerav, aaaaa, sola avea“, tako meni zvuči, izvinjavam se native speakersima, gde su završni akordi G-dur, a-mol, F-dur, d-mol te završni kao god i početni e-mol). Primenjujući pravo jačeg (muzički) Šaban Bajramović je iz ondašnje Jugoslavije i sa njenih rubova uzimao sve i samo ono što mu se sviđalo. Panonsku niziju ostavio je velikom županu Zvonku Bogdanu, Dalmacija je za Šabana bila isto što i Mletačka Republika koja ga se sa njenim mandolinama i Duždevom palatom nije doticala, kao gođ ni Crna Gora, pa čak ni žalna Makedonija. „Ašunen Romalen“ izvirao je negde gde i Tamiš, tekao je kroz Dunav i kroz Drinu duboku u Bosnu. Iz Niš se nakon uspešno okončane svadbe pevač vinuo do Ljubljane. U maglovito jutro mora da je iz studija izašao sa članovima Zoranovog benda i jednim ili dva snimatelja: „Ljudi, noćas smo razbili!“

Nijedna pesma nije ušla tek da popuni prostor, ne zna se jesu li lepše melodije ili Šabanovo pevanje, Zoran ga je na harmonici pratio kao što bi čovek pratio rođenog brata, nikoga više. Nešto toliko supportive ne nalazim ni u sviranju neuporedivog Jovice Petkovića: u Jovici ima toliko muzike da on ne jednom sugeriše pevaču kojom od ravnopravnih i tobož sličnih bogaza da krene, Zoran Pejković je odlučio da se potčini Šabanovim instinktivnim melizmima i samo ih je podupirao, aranžmani su nepretenciozni ali svi umesni i svi zaslađeni koliko je potrebno, instrumentalni uvodi su u stilu najbolje sarajevske škole: između njih i pevačke teme ima neka tajna veza.

Jedino je Đelem, đelem Šaban otpevao uz klavir, manirom dotad nečuvenim, u kome ima nečeg španjolskog, mavarskog, otkud znam, koji će nagovestiti buduće Šabanove pustolovine sa latino bendovima, gitarama i činelama, ali gde ja već neću biti u prvim navijačkim redovima. Šaban Bajramović je sebi otpevao prateći glas prirodno ga prilepivši uz prvi, baš kao sestre Živka (Đurić) i Gordana Runjajić.

Kao što Ljiljana rođ. Petrović, sada mislim Batler, ima registrovane patente u završavanju fraze (ima ih i pokojna Vida Pavlović), tako Šaban ima jedan ukras koji je čuvao za sam kraj fraze, to je brzi triler naniže: kad slušalac misli da je dobio sve što je mogao dobiti pevač još jednom časti, uznemiri poslednji ton, nakon čega ga drži još stabilnije (iako je intonativno uvek bio siguran).

U Šabanovoj prvoj ploči ima istine i lepote (pa to je isto!) toliko da sebe naprosto nije mogao nadmašiti. Jedno sam ga vreme bio ispustio iz vida, od kolega sam čuo da se šlogirao, jednom, drugi put… U glasu se čuje, ako se valjano usredotočiš, sve što se na EKG-u vidi: opterećen onim što sam čuo o Šabanovom narušenom zdravlju, njegove novije snimke slušao sam u velikoj meri i kao istoriju bolesti: njegova je muzikalnost tako duboka, tako neodvojiva od njega da se nigde nije začuo nikakav falš, pa ipak je u njegovom glasu bila senka onoga što se približavalo i što ga je zateklo u prošlu nedelju (ima makedonska pesma koja se tako završava: „Jas ke si umram, jas ke si umram, rano v nedelja“).

NEUSPELI INTERVJU: Pre dve ili tri godine imao sam ugovoren intervju sa Šabanom, on je imao koncert sa megabendom hrvatsko-latinoameričkog prijateljstva (ili samo takvog naziva i sastava?) u Nišu, pristao je da tog dana, posle generalne probe ili nakon koncerta da intervju za „Vreme“. Otkucao sam i odštampao četrdeset pitanja, poneo dva kasetofona i dva kompleta baterija; nikad u svojoj novinarskoj, hm, karijeri nisam se ozbiljnije pripremio za neki intervju, poneo sam i basprim jer su neka od mojih pitanja zahtevala da mu otpevam i odsviram izvesne da kažemo situacije, intervju je bio zamišljen bolesno ambiciozno, prohtelo mi se da razumem i drugima protumačim Šabana Bajramovića kao Cvajg Magelana, u Niš sam stigao na vreme, ali je njihova proba kasnila, i ja sam jedva uspeo da mu se predstavim i da ga podsetim na dogovor koji ima sa mojom upravom. Nije poricao ništa, ali mi je rekao da bi posle probe morao da ruča, odlično, rekao sam, vodim vas na ručak, da, ali i deca me čekaju, vodim i decu, rekao sam. „Moram malo da odspavam pre koncerta“, rekao je napokon „ali biće konferencija za štampu, tamo dođite, sve ću prvo vama da kažem…“.

Bio je ljubazan ama očito ravnodušan prema medijima koji su u karijerama mnogog muzičara bili i te kakav katalizator. Držao se prema meni kao prema osobi koja mu nije ni od kakve koristi. Što je bilo baš i tačno. Da nisam čekao Jelenu Grujić koja je nesuđeni moj intervju iskoristila da vidi rodbinu i ganc novog bratanca, bio bih se isto poslepodne vratio u Beograd, ovako sam odslušao koncert o kome nisam hteo da pišem, javio sam nadređenima da je intervju propao: da Šabana Bajramovića predstavim kao zvezdu koja je zaboravila na olako prihvaćen intervju i bacila ubogog poslenika sedme sile u nepotreban trošak nije mi se dalo, u njegovom stavu i nije bilo arogancije, procenio je da mu pisani medij nije ni od kakve koristi. I dobro je kako već rekoh procenio. Nasuprot Srbiji koja daje silne pare CNN-u da je predstavi u svetlu lepšem nego što jeste, Šaban Bajramović bio je sam sebi reklama i nije osećao potrebu da se oko dodatnog publiciteta imalo potrudi.

Pitanja sam bacio, ne važe ni za kog drugog, i sad ne znam koju je pesmu prvu Šaban Bajramović naučio, ako je se seća(o) – eto, u to jedno „o“ ovlaš obgrljeno zagradama stalo je ono neizrecivo, ono što se promenilo od nedelje u leto 2005. (ili 2006, kako bi to čovek znao!?) kad sam u niškoj tvrđavi poljubio binu do prošle nedelje koja mu je sklopila oči; kopkalo me je koga se on sećao kao pevača, morao je neko lepo pevati pre nego što je porodica Bajramović kupila vlastiti radio-aparat, jednog je dana Šaban prvi put pevao pred ljudima koji nisu iz njegove familije, šta je kupio od prvozarađenog novca, da li je svirao i šta, mada mi se činio uklopljen u romski aksiom da oni koji su dobri svirači nisu dobri pevači, hteo sam da sa njim porazgovaram o pesmama koje bi snimio uz tamburaše, što je uradio rani Haris, pa pozni Davorin Popović, za potrebe doduše filma i g. G. Bregovića, a čemu odnedavno teži i odvajkada sebidovoljni sa klavijaturama Luis… (Sad mi se čini da je bilo tušta i tma kudikamo i boljih pitanja, ali ko mi brani da se samozavaram?)

Diraju me sitne mudrosti i navike koje se gube sa svakom smrću, kaže negde Borhes. Tako je i sa veštinama. Nisam od mog dede naučio kako se pletu korpe, kako se plete i krpi mreža (keca, zagažnja), od Šabana Bajramovića nisam čuo koja pesma sama od sebe počne da mu se peva dok putuje i dok promiču bandere kao kod Žane Bičevske (Po Smolenskoi doroge stolby, stolby, stolby/Po Smolenskoi doroge gudiat, gudiat, gudiat… – mada je tekst mislim Okudžavin), ne znam je li zbilja on tj. Šaban izmislio temu proslavljenu filmom i proslavivši film Anđeo čuvar, ili ju je negde čuo, možda je bila u njemu kao kakav unutarnji tattoo, kao originalni njegov softver…

Dobio sam nedavno jedan od novijih Šabanovih CD-ova, kako mi se čini, kako bi se činilo nešto monomanu poput mene! Pozdravljam razvoj, pozdravljam džejmsbraunovsku scensku fazu, ali sam vezan za osobu koja se slikala za omot u Ljubljani, koja ne zna, baš kao ni ja, da ću radi nje dvadeset pet godina docnije putovati šeststo kilometara sa magnetofonima i neraspakovanim, zaludnim basprimom.

Sećanje: Kralj

Zakleti sam republikanac, ali sam, kao mnogi drugi, rado pristao da budem odani podanik njegovog veličanstva.

Ako ste pre četrdesetak i više godina rođeni u Nišu, život vam je bogatiji za nekoliko privilegija. Jedna od njih je to što ste od rane mladosti bili u prilici da srećete, vidite i slušate Kralja. Svaka velika romska svadba, a oni ne prave male, imala je svoju zvezdu – obeležena je Šabanovim nastupom. Proslava Đurđevdana u Beograd mali (deo Niša pored centralne pijace gde živi većina Roma) bila je nezamisliva bez njega, kao i mnogi spontani i organizovani derneci i izlivi karasevdaha mnogih niških boema. Belo odelo, beli mercedes, čak i beli konj ponekad, tamne naočare, širok osmeh i jedinstven glas, obeležili su mnoga zajednička veselja i mnoge lične tuge. Kralj je uvek bio tu, iskren i posvećen svojim podanicima.

Kralj je imao i svoju političku karijeru – ležao je na Golom otoku. Naravno, bio je dovoljno pametan da nije bio ni informbirovac niti šta slično… Osuđen je na pet godina tamnice zbog ljubavi. Zaljubio se, sa nepunih 18 leta, u Lenku, lepoticu sa kojom je želeo da započne svoje životno sazrevanje. Država ga je ubrzo pozvala u vojsku, na more u Pulu. On je, nerado ali lojalno, otišao. Ali ljubav je bila jača. Nije mogao da izdrži tu kaznu i nakon nekoliko nedelja napušta kasarnu i vozom hita prema jugu u Lenkin zagrljaj. Efikasna vojna policija ga u Rumi hapsi i sprovodi nazad. Osuđen je zbog dezertiranja na pet godina zatvora i poslat je na nepristojni otok, najteži zatvor u državi. Nije odležao celu kaznu. Ne, nije pomilovan, izašao je ranije zbog fudbala. Bio je golman zatvorske reprezentacije koja je igrala protiv ekipe obližnjeg vojnog garnizona. Naravno, vojna ekipa je imala naklonost sudija koji su tolerisali njenog centarfora koji je u nekoliko navrata teško nasrnuo na Šabana i naneo mu takve povrede da je prenet u bolnicu, a nekoliko meseci kasnije je zbog posledica povreda i otpušten iz vojske. Lenka se u međuvremenu udala za drugoga, a u Šabanov život je ušla Milica, sa kojom je ostao do poslednjeg daha. Kralj je obema posvetio po jednu pesmu…

Neverovatan kreativni dar i izvođačke sposobnosti dobili su novi impuls, kao i mnogo toga u tadašnjoj Jugoslaviji, zahvaljujući Slovencima. Ljubljanski Helidon je početkom osamdesetih izdao Šabanov LP na kome je udarna pesma Đelem, đelem, u aranžmanu glas i klavir, urađena kao savršen hibrid niške romske tradicije i Nju Orleans bluz standarda. Ova ploča je Kralju otvorila vrata svetskih dvorana i džez klubova. Berlin, Delhi, London, Pariz, Čikago, Njujork… Svet otkriva crni biser, tada evropske Srbije. Časopis „Tajm“ mu pre nekoliko godina dodeljuje mesto u vrhu svetskog bluza…

Šabana sam pri put formalno upoznao 1997. godine kada sam ga kao predsednik Skupštine grada Niša krunisao, pravom krunom, za kralja romske pesme. Zakleti sam republikanac, ali sam, kao mnogi drugi, rado pristao da budem odani podanik njegovog veličanstva. U leto 2005. sreli smo se slučajno u bašti kultnog niškog kafea Nest. Pričamo o vrućini, o tome da treba da ostavi pušenje, hvali se da više ne igra barbut, žali se da ne dobija novac od autorskih prava, brine se za starost, nema penziju, kako će Milica kad on ode… Dogovaramo se da spremi desetak novih pesama i da ću mu pomoći da, nakon puno godina, napravi jedan celovit autorski projekat dostojan njegovog imena i karijere, kraljevski projekat! Rastajemo se sa sumnjama u sebi. Ja nisam siguran da će nakon četrdeset godina rada, star i bolestan naći u sebi snagu za novi kreativni poduhvat. Šaban sumnja da li je moja ponuda iskrena ili ću ga i ja prevariti, kao mnogi pre mene… Nakon nekoliko meseci javlja mi se i kaže da ima demo-snimke. Pozivam Miloša Hammera, producenta iz Novog Sada, da zajedno preslušamo materijal. Oduševljeni smo onim što smo čuli! Počinje snimanje, i Šaban, njegov gitarista Saša, Miloš i članovi njegovog Dobrovoljnog kovačkog društva stvaraju CD Romano raj. Počinju koncerti, Egzit, Centar Sava, Lisinski – Zagreb, Dubrovnik… Zbog bolesti odbijamo kratku američku turneju…

Moje sumnje u Šabanovu moć su bile neosnovane – nije me razočarao. Ni ja njega.

Ako danas živite u Nišu, nemate nikakve privilegije. Kralj je otišao u legendu…

Zoran Živković, direktor projekta poslednjeg albuma Šabana Bajramovića Romano Raj iz 2006

Poslednje pesme: Neobjavljeni album

Nedavno snimljen album pod naslovom Šaban privatno čekao je da Šaban prizdravi, ponovo izađe na scenu, pa da bude objavljen

U ovoj zemlji, živeći u kulturi laži i gluposti – još od istorijske zamene teza da su Srbi 1389. pobedili na Kosovu – sistematski smo tovareni stereotipima i predrasudama, pa nisu izuzetak ni reakcije na vest o smrti najvećeg romskog pevača kog smo imali, Šabana Bajramovića. Takoreći tradicionalno ignorisan, do zaborava zanemarivan, a tek kao izuzetak tretiran, Bajramović i njegova muzika ni poslednjih godina nisu dočekali zasluženu pažnju onih koji sad pršte od prepričavanja njegovih bolesti, uspona, padova, boemskih legendi, „neuslovnog“ opst(r)ajanja… Ako ne pre, 2006. CD Romano raj (PGP RTS) objavio je konačnu fazu Šabanovog rada, prispeće ovog izvanrednog interpretatora i autora u mirne vode optimalno uravnotežene kreacije i produkcije. S tim je došao niz velikih koncerata po Balkanu, a srećom je i studijski rad nastavljen. U neminovnoj situaciji očito je prevladalo uverenje da je važnije šta će stvaralac ostaviti za sobom, slično kao što je ne tako davno odlučio i Džoni Keš.

Tako je zgotovljen album koji je čekao da Šaban prizdravi, ponovo izađe na scenu, pa da bude objavljen pod naslovom Šaban privatno. Miloš Jovanović – producent, koaranžer, jedan od gitarista i dizajnera, vlasnik agencije Hamer, koja je Bajramovića u najboljem smislu reči uzela pod svoje, pred Romano raj – kaže da je to sad neizvesno. „Ne želim neukusnu rasprodaju njegove zaostavštine. Sve što smo radili za njega i sa njim moralo je biti vrhunsko. Baš kakav je i on bio. Hteo sam da na kraju svog života dobije zasluženu audio, video, koncertnu produkciju i dizajn… Ideja je bila da sviramo u Sava centru 8. aprila na svetski Dan Roma, već je i reklama bila krenula, i da svaki posetilac dobije ovaj album kao poklon od Šabana. Jako se radovao tom koncertu, ali mu se zdravlje naglo pogoršalo 2. aprila i morali smo da otkažemo koncert.“

Inače, predviđena turneja trebalo je da bude naslovljena Crni glas u belom odelu, po prikazu Bajramovićevog albuma i koncerta objavljenom u „Vremenu“ br. 833, u decembru 2006. Naslov i tekst tako su odjeknuli u Šabanovom taboru da se menadžer javio s ponudom da otkupi pravo i koristi taj slogan. Džentlmenski dogovor brzo je sklopljen, naslov u trampu za ekskluzivni intervju… ali ni do tog susreta ipak nije došlo.

Bajramović je potom lečen u Sremskoj Kamenici, napuštao bolnicu na svoju ruku, pronalažen po kladionicama, imao je i za lekove i za klađenje. U novosadskom studiju Hamer opet mu je pratnju obezbeđivalo DKD/Dobrovoljno Kovačko Društvo, širok sastav oko M. Jovanovića i njegovih prijatelja/saradnika, s gostima kao što su Vlatko Stefanovski, producent/gitarista Voja Aralica, klavijaturista Leb i sola Koki Dimuševski.

Od devet numera, tri su remiksi pesama s prethodnog izdanja, uz obradu narodne Ne kuni me, ne ruži me, majko, novu verziju čuvene Mali puž, i četiri potpuno nove numere.

„Sebe nekako najradije potpisujem kao scenario i režija, zato što je rad na ovakvom albumu više pitanje kreativnosti, a manje produkcije. Svaka njegova pesma može da se napravi na 1000 načina i svaka će biti dobra. Jer jedino on na celom svetu peva tako da sve zvuči odlično“, kaže Jovanović. „Na probama je izgarao i dešavalo se i da počne da plače. Žao mi je što nismo uspeli da snimimo nekoliko pesama s tamburašima jer je i on to jako želeo. Sedeli smo u martu u studiju, on je doneo svoj čuveni kasetofon i preslušavali smo njegove stare pesme. Uzeli smo gitaru i izabrali desetak. Ja sam već bio i našao tamburaše, a onda je te noći završio na Institutu u Kamenici… Ceo studio i orkestar ga je toliko pažljivo slušao i toliko često citirao da sam se nekad bojao da se ne naljuti na nas. Obožavali smo njegovu ležernost i njegov odnos prema medijima. Nije ih voleo i tražio je da ga toga poštedimo. Na albumu ima jedna replika u trenutku kad ga zove neka novinarka i on kaže Neko me je zvao, znaš, ali ja sam ugasio! ‘Ajde idemo… To je postala mantra s kojom smo počinjali probe, znak raspoznavanja, protiv uroka, lošeg raspoloženja… i rečenica koja najbolje ilustruje njegov odnos prema novinarima.

Hteo je i da napravimo film o njemu, hteo je da mi sve ispriča kako je bilo. Dogovorili smo se da njegovu ispovest snimimo, dok smo sedeli u njegovoj sobi u Nišu, na Đurđevdan ove godine. Nismo stigli. Pričali smo i o knjizi o njemu, o igranom filmu, ko bi mogao njega da glumi, gde bismo snimali… Najviše je voleo svoju fotografiju s konjem, koju smo uradili 2006. u Novom Sadu dok smo snimali Romano raj. Jednu stvar nismo mogli da uradimo: spotove za njegove pesme. Nije imao koncentraciju za duge pripreme i nameštanja scene, plejbekove, beskrajne probe… Ali zato u arhivi imam pet živih nastupa koji su vrhunski snimljeni. Razmišljam sada da Šaban privatno izađe na DVD-u, kao deo kompilacije njegovih nastupa u Dubrovniku, Beogradu, na EXIT-u, i u Zagrebu 2007.“

Dragan Kremer