Uznemiravajuće blisko

Za „Vreme“ iz Slovenije

Slovenija ima dva velika festivala na kojima se predstavljaju i institucionalne i neinstitucionalne profesionalne pozorišne trupe. „Borštnikovi susreti“ u Mariboru po formi i obimu liče na novosadsko Sterijino pozorje do prošle godine i reprezentuju vrhove ukupne produkcije slovenačkog teatra, dok „Teden slovenske drame“ (Nedelja slovenačke drame) u Kranju predstavlja slovenačku produkciju zasnovanu na slovenačkoj drami – ono što će biti okosnica Sterijinog pozorja od ove godine. Selektorka 47. „Tedena slovenske drame“ je bila dramaturg i kustos Tea Rogelj, a domaćin festivala je, tradicionalno, Prešernovo gledališče u Kranju. Festival je trajao od 27. marta do 8. aprila, u takmičarskom programu je prikazano osam predstava, a u pratećem međunarodnom programu devet, među kojima i predstava Žrelo Narodnog pozorišta iz Kikinde Žanine Mirčevske, u režiji Snežane Trišić.

Naizgled, između Slovenije i Srbije postoje značajne razlike, ali nas i dalje povezuje ne samo zajednička prošlost već i uznemiravajuće bliski socio-kulturni fenomeni. Kao da se i tamo i ovde odvija slični scenario samo sa drugim akterima. Evo dve predstave koje to dokazuju.

DOKUMENTARNI TEATAR: Republika Slovenija je predstava koju je Slovensko mladinsko gledališče iz Ljubljane radilo sa Institutom Maska povodom dvostrukog jubileja – 60 godina SMG-a i 25 godina od sticanja nezavisnosti Republike Slovenije. Zbog tehničkih uslova, igrala se u SMG-u u Ljubljani. Republika Slovenija je osvojila Šelingovu nagradu – glavnu nagradu Festivala. Reč je o značajnoj predstavi, kako zbog teme („niske istine“ o načinu na koji je stvarana Republika Slovenija) tako i zbog umetničke forme. Stvaraoci prestave su insistirali da ostanu anonimni, jer smatraju da u ovom kontekstu nije bitna individua već state(ment). Predstava govori o tome kako je izvršna vlast mlade Republike Slovenije kršila međunarodni embargo švercujući oružje zaraćenim stranama (dojučerašnjim bratskim narodima SFRJ), kako je to uzrokovalo da se neki od mafijaških principa ugrade u temelje države i kako su svi državljani Slovenije (ne)voljno, znajući ili neznajući, u tome učestvovali. Predstava se sastoji iz tri dela i ima tri različita pristupa dokumentarnoj građi. Prvi deo je postavljen kao intervju/ispitivanje pripadnika državne bezbednosti. Glumci nam na osnovu skica, kakve smo viđali u TV sudnicama, objašnjavaju tokove novca. Glumac koji igra inspektora ponaša se kao ushićeni prezenter koji publiku precizno upućuje u činjenice, a njegova partnerka ga glumački podržava igrajući, takođe blago povišeno, radoznalog, a dobronamernog ispitivača. Oni objašnjavaju kako je iznutra razbijena Jugoslavija, odnosno kako su odmetnuti delovi slovenačkih državnih bezbednosnih organizacija, u još uvek postojećoj SFRJ „štekovali keš“ radi kupovine oružja za pripremanje sukoba slovenačke Teritorijalne odbrane sa JNA. Ovakav umetnički pristup dovodi do osećanja zbunjenosti i nelagode kod publike, jer je način interpretacije u ciljanoj suprotnosti sa izgovorenim tekstom.

U drugom delu predstave glumci predstavljaju članove slovenačke vlade i govore transkript teksta sa sednice vlade na kojoj se raspravlja o švercu oružja u Bosnu i Hrvatsku. Glumci su izvođači koji predstavljaju likove bez uživljavanja. Govori se jasno i artikulisano bez dodavanja gestova ili emocionalnog bojenja replika kako bi se „opravdao“ lik, jer je akcenat ne na karakteru, već na tekstu i samom činu. Publika je zgromljena izgovorenom rečju, a način interpretacije služi tome da se naglasi da je taj neverovatni tekst zaista dokument, a ne fikcija.

Treći deo predstave odvija se ispred Slovenskog mladinskog gledališča i predstavlja rekonstrukciju Afere Depala vas. Reč je o tome kako su pripadnici Janšine privatne vojske uhapsili i premlatili, naočigled svedoka i policije, policajca u civilu koji je vršio od državne bezbednosti odobrenu istragu o trgovini oružjem i kako su nakon dugog procesa vinovnici prošli bez kazne zahvaljujući sprezi kapitala i izvršne vlasti te definitivno potvrdili sebe kao ugledne, uspešne građane takoreći temelje nezavisne Republike Slovenije. Glumci pokazuju trijumf nove elite kao radost navijačke grupe. Oni se raduju, a mi, publika na predstavi, iskreno smo besni i premišljamo šta se moglo učiniti, šta bi svako od nas mogao učiniti, šta je trebalo učiniti i šta dalje…

Sada neko može postaviti pitanje kako je to moguće da na festivalu koji u naslovu ima reč „drama“ pobedi predstava nastala na osnovu transkripta i dokumentarnih materijala, a ne drama i dramski teatar. Ali Republika Slovenija jeste, paradoksalno, dramska predstava i to kud i kamo „dramskija“ od nekih predstava nastalih na osnovu tzv. dramskog teksta. Pokušaću da objasnim i zašto. Drán (δραµά), od čega je nastala reč drama na starogrčkom, znači čin, delo, čin prikazan na pozornici. Dramsko pozorište je, dakle, pozorište činjenja, delanja, radnje. Predstava Republika Slovenija ima jasno definisanu radnju i jasan i precizan sukob. Priča o vezi šverca oružja i nezavisnost Republike Slovenije ima početak, sredinu i kraj i likove koji su sebi dosledni i koji uglavnom vrše radnju (a tu i tamo i pripovedaju)… Dakle, ova predstava, iako je po svojoj koncepciji dokumentarna – nastala na osnovu umetnički obrađenih dokumentarnih materijala i transkripata, koristi osobenosti dramskog, osim što ne postoji dramski tekst koji prethodi i koji bi mogao da nastavi da živi u nekoj drugoj predstavi. Tekst ove predstave je isključivo tekst ove predstave.

ANGAŽOVANI TEATAR: Druga predstava u kontekstu priče o bliskosti je Mi, evropski mrliči (Mi evropski mrtvaci) Simone Semenič, u režiji Sebastijana Horvata, takođe SMG-a. Inspirisana je predstavom Žrtve mode bum bum Dušana Jovanovića i poezijom Srečka Kosovela. Predstava sa mnogo energije i žara govori o probitačnosti onoga što se zove angažovano pozorište u sistemu koji ne samo da ne zabranjuje kritiku, već angažovanost tretira kao lukrativni deo umetničkog tržišta. Kako učiniti da angažovano pozorište zaista otvori mogućnost promene, umesto da bude podržavalac statusa kvo u kapitalističkom svetu koji svaku vrednost pretvara u tržišnu vrednost? Simona Semenič je svoj tekst postavila na tromeđi između pesme u slobodnom stihu, epskog i drame. Slobodna forma teksta omogućava slobodnu rediteljsku interpretaciju u kojoj je veoma malo ostalo od dramskog u smislu radnje, dramskog sukoba, priče… ali je zato ostalo netaknuto veoma lično umetničko delo i kada su u pitanju dramski tekst i sama predstava. Čak se i od samog gledaoca očekuje lična potraga kroz ponuđeni materijal. Zbog te svoje dosledne umetničke introspektivnosti i introvertnosti predstava dolazi u izvesnu koliziju sa namerom da govori o problemu angažovane umetnosti danas. U odnosu na Republiku Sloveniju, predstava Mi, evropski mrliči deluje kao šetnja zavojitom šumskom stazom naspram brze vožnje auto-putem.

Pitanja koje se nameće glasi: Može li se dramski tekst nositi sa silinom, snagom i poražavajućom istinom koju donosi dokument? Da li je jedina izvesnost angažovanog pozorišta obrada dokumentarnih materijala? Šta će biti sa institucionalnim (dramskim) teatrom ako ga više ne budemo posmatrali kao moralnu ustanovu (parafraza naslova čuvenog eseja Fridriha Šilera)? Ovo je veoma važno pitanje i za savremenu slovenačku i za našu savremenu dramu i dramsko pozorište (a to znači 95 odsto srpskih pa i slovenačkih teatarskih institucija). Ako institucije kulture izgube svoju društvenu misiju, oni koji drže poluge vlasti će ga lako baciti na tržište gde pobuna vredi samo ako se može unovčiti. Ali srećom po sve nas dramski teatar ima još jedan skriveni adut. Dok je tzv. dokumentarni teatar, odnosno teatar koji se bavi dokumentima „osuđen“ da „obrađuje“ dokumente, tj. ono što postoji, dramski teatar ima fantastičnu mogućnost da ispriča priču koja će se tek dogoditi. To je izuzetno važno, jer promena nastaje kada shvatimo da ovo što sada živimo nije jedina moguća priča. To je velika pokretačka moć. Nova dramska priča nudi nov ugao sagledavanja društvenih i ličnih sukoba! Taj skriveni adut upravo u ovom trenutku, u Sloveniji, drže studenti dramaturgije u klasi Žanine Mirčevske koje smo imali prilike da vidimo, čujemo i upoznamo zahvaljujući predstavi Žrelo u pratećem programu festivala. Na potezu su mladi dramaturzi. Oni moraju da ispričaju novu priču, i pronađu novi slovenački (a mi srpski) narativ.