Nova britanska scena ne prestaje da se uspinje uz rodoslovno stablo svojih legendarnih preteča – gde kažete folk, eto ukazanja Nika Drejka i Sandi Deni, pomislite li na Bristol, evo razorne melanholije i zloslutnosti trip hop veličina poput Massive Attack, Portishead ili Trikija u punoj snazi, želite li rock ili britpop ili štagod… već će se u zvuku dičnih naslednika Albiona baštiniti neka velika karijera što je u međuvremenu prerasla u sveti čin rock’n’rolla. Marika Hakman i Bil Rajder-Džons naša su aktuelna tipovanja za muzičku budućnost verovatno najvažnijeg Ostrva popularne kulture. Videćete i zbog čega.
Velika Britanija ili bolje Engleska sinonim je za šou-biznis – i to onaj koji definitivno obavlja posao. Jeste, povremeno je reč o tek površnoj pozi i razmetanju ekscentričnim imidžom puke mode radi, ali je u priličnom broju slučajeva stvar u istinskom pomeranju umetničkih granica. Ponekad se zaista šlajfuje u mestu, treba to reći, neumorno reciklira i zdušno reinkarnira niz već dokazano uspešnih radnji u slavu onog “društva spektakla” kog se toliko gnušao Gi Debor. Ali, sa druge strane, poslovična nepokornost britanskog muzičkog življa ume da se odupre ukalupljenosti u nametnute modele industrije zabave i pokaže još uvek dovoljno oštre zube. Marika Hakman (Marika Hackman) i Bil Rajder-Džons (Bill Ryder-Jones) uzdanice su upravo takvog, novog autorskog izraza, koji dirljivo izjeda malograđansku ustajalost ubojitom lirom, da se u paramparčad raznesu sve zablude.
PRIČA PRVA – MARIKA HAKMAN
Marika Hakman (1992), 32-godišnja indie–folk trubadurka, nedavno je snimila svoj verovatno najdirektniji i najmučniji album u karijeri. Činjenica da potiče iz provincije, od finsko-engleskih kreativnih roditelja – crtača animiranih filmova – učinila je ovo osetljivo devojče imunim na televiziju, ali zato veoma prijemčivim za audio-senzacije koje dolaze iz svih pravaca. Okolnost da Marika poseduje intrigantna romantična opredeljenja svakako nije pomogla da se oseća srećnije i sigurnije, čak ni u šarenom i seksualno emancipovanom Londonu. Svoja teška emotivna iskustva ulila je u januarski album Big Sigh, pozivajući nas da zajedno sa njom u(z)dahnemo čistu istinu koja se tiče slomljenog i svih drugih stanja srca.
Da ljubav boli i da pokatkad ume da bude zlosrećna, odavno znamo. Marika Hakman, međutim, u svoje pesme dodaje još mnogo slika i simptoma lične prenadraženosti opisujući onaj svakodnevni masakr koji nad nama hladnokrvno umeju da počine najnežnija osećanja. Taj prikriveni zločin srca pritom se odvija sasvim tiho, negde u budoaru ljudskih odnosa, gde niko spolja ništa ne čuje niti može da priskoči u pomoć. Više nego intiman, ispovedni ton albuma Big Sigh, kao da je namenjen isključivo vlastitoj upotrebi, premda poseduje resku univerzalnost ljudske nesnađenosti u uzaludnom ljubavnom trudu. Kada Marika u No Caffeine zapeva: “Occupy your mind, don’t stay home/ Talk to all your friends, but don’t look at your phone”, momentalno se prisetite svakog od svojih ljubavnih brodoloma i onih navodno korisnih mantri što vašoj svakodnevnoj rutini tobože pružaju oslonac da se sama izbori sa gubitkom i izađe iz svega još moćnija.
Album Big Sigh beleži baš tu propast voljenja u susretu sa metafizikom ponovnog pronalaženja svrhe svog postojanja na planeti Zemlji. A to uopšte nije malo, zar ne?
...…
PRIČA DRUGA – BIL RAJDER–DŽONS
Vilijam Edvard Rajder-Džons (1983) već samim svojim mestom rođenja – gotovo podjednako udaljenim od Liverpula i Mančestera – spaja onu refleksivnu euforiju The Beatles sa sudbinskom tamom madchesterskog kluba “The Haçienda”. Ali, pomenute odrednice mogu podosta da zavaraju. Decenijama udaljen od navedenih zvučnih praizvora, ovaj misteriozni momak – kog znamo iz njegovog nekadašnjeg benda The Coral – možda derivira autorsku snagu iz sasvim drugačijeg smera. Džejms Džojs i njegov roman Uliks što promiču numerom …And the Sea… bacajući zanimljive čini na nesviknutog slušaoca, čulno priviđenje brazilske ikone Gal Koste koja samo okrzne uvodnu I Know That It’s Like This (Baby), kao i raspršeni kosmički daškovi a la Flaming Lips i Mercury Rev, te potresno zazivanje one eterične utučenosti Marka Linkusa – mogli bi biti ispravniji put do nadahnuća ovog talentovanog četrdesetogodišnjaka. Dodamo li tome očaravajući dečji hor i elegantne gudače i duvače – minijaturno prisutne na albumu Iechyd Da u pogledu broja, a toliko moćne u rezultatu – dobijamo raskošno setnu ploču o raskidu i izolaciji, unutar koje Bil Rajder-Džons poseže za velškom lozom svog oca da jednim novim-starim jezikom iskaže novootkriveno oduševljenje životom dok neumorno obilazi njegove čemerne tmine.
Ako vam na pamet pada prošlogodišnji vilinski album Pi-Džej Harvi Inside the Old Year Dying – na pravom ste tragu! I ona se tamo prihvatila dorsetskog dijalekta da izatka halucinantnu sagu o sebi samoj uzdižući večno obnavljajuće ženstvo britkim stvaralačkim gestom. Dobro, to je Poli Džin, njena mistika je poput prirodne sile, a dubine do kojih ona seže teško je nadmašiti. Ipak, ima nečeg identičnog u pristupu Bila Rajdera-Džonsa. Nazivajući svoju ploču “uzdravlje” (Iechyd Da), da je okonča sa “laku noć” (Nos Da), i on dodiruje praslojeve roda ne bi li se sporazumeo sa samim sobom. Prošlost je čudo.
There’s something great about life But there’s something not quite right
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Film Boška Savkovića „Sedam dana koji su promenili vek“ , koji otkriva da je Prvi svetski rat počeo i završio se u Beogradu, nagrađen na Filmskom festivalu u Kanu
Na 69. Sajmu knjiga u Beogradu najmanje je izdavača, a najviše državnih ustanova, eparhija, manastira, nepoznatih učesnika i praznog prostora. S obzirom da je zakazan u vreme izbora, očekuje se da neće biti ni publike
Intervju: Igor Burić, pozorišni kritičar i muzičar
Često vežbom i srčanošću nadomestimo to što nismo profesionalni muzičari. Jedno je kad si profesionalni muzičar... To je kao kad igraš fudbal ispred zgrade, a ne na Vembliju. Mnogo je siroviji, življi, energičniji ispred zgrade, ima više grešaka, nije prefinjen ni matematički precizan. Međutim, to mu daje ono bez čega ne bi bilo fudbala
Jasno je da su 59. Bitef i drugi Ne: Bitef dva pristupa pitanju kako ovaj festival može ići dalje, ali oba su teško održiva na duge staze. Bitef bez umetnika značajnih u svetskom kontekstu i sa polupraznim salama ne može biti festival od najvećeg evropskog značaja. S druge strane, veliki međunarodni festival bez finansiranja teško može da opstane. Možda se nalazimo na korak od gubitka Bitefa. To bi bila ogromna šteta i nepravda prema budućim generacijama naših gledalaca i umetnika, koji treba na domaćim scenama da vide najbolje od najboljeg u evropskoj i svetskoj produkciji
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
