Upotreba fantastičnih alatki

Umetnost koja pokreće pitanja i inicira razmišljanje ili imaginaciju jeste umetnost koja prevazilazi kod nas standardnu doksu o estetici, konceptu lepote, uživanja i ličnog, po pravilu veoma mutnog, sentimenta. Dobra umetnost ne izbacuje sentiment – naprotiv, ona ga izoštrava. Konačno, sklopovi emocija danas su važniji nego ikad, jer na ključan način određuju strategije i taktike društvenosti. O politici, eksplicitno, ipak drugom prilikom.

Izložba radova Dubravke Lazić predstavlja zaokruženi, ali ipak i dalje otvoren istraživački proces koji se razvijao i nadograđivao tokom prethodne dve godine. Kao dva osnovna čvorišta ili punkta za vizuelno istraživanje Dubravke Lazić, mogu se izdvojiti transformacija medija fotografije i, nesumnjivo, koncept igre koji povezuje kreativni i poetički impuls. Remedijalizacija fotografije u nekoliko etapa u ovom slučaju de facto predstavlja igru multimedijskog kombinovanja. Sa druge strane, samo poetičko načelo igre može se dovesti u vezu sa emocijama koje evociraju detinjstvo i koje se po pravilu dokumentuju fotografijama. Dragan Prole povodom izložbe podseća na tvrdnju Eugena Finka da “svaka igra […] potencijalno otvara međuljudski horizont. Umetnost pak otvara jednu vrstu stvarnosti koja je ujedno i fiktivna i realna, zbog toga je umetnost bliža igri od drugih sfera postojanja, jer je i igra svojevrsna međuzona između ozbiljnosti i improvizacije”.

foto: dubravka lazić

Zbog svega toga, neophodno je opisati krug koji na simboličan način ilustruje sam naziv izložbe ‒ Igra igri grize rep. Izložba se sastoji od tri segmenta: fotografija, crteža i tzv. lažnog zida na kome su predstavljene fotografije/asamblaži. Autorka polazi od veoma ličnog sentimenta, osećaja protoka vremena i odlučuje da rekonstruiše scene, ne same prošlosti, već njenih označitelja – različitih predmeta i igračaka. Jer, šta je igra bez igračaka, bez objekata, stvarnih ili izmišljenih, oko kojih se igra konstituiše i odvija? Tako najpre nastaju makete koje liče na 3D modele za stop motion animaciju, a koje autorka docnije precizno fotografiše i na taj način dobija začudni, bajkoliki svet u kome se novogodišnja kugla suočava sa crvenim automobilom.

...

U takvoj fotografskoj predstavi, umesto melanholije sećanja, kao rezultat imamo saturisanu, vizuelno naglašenu sadašnjost. Upravo zato autorka govori o “reciklaži” kao o procesu kroz koji se igra ponovo aktuelizuje. Dalje, kao u sledećem nivou igrice, pojavljuje se nova, fantastična alatka, neko bi rekao iz budućnosti, naime – artificial intelligence. Upotreba AI danas najčešće provocira kritičke i etičke dileme koje akcentuju strepnju da nove tehnologije mogu zauvek promeniti život na Zemlji. Dubravka Lazić, međutim, postavlja drugačiju premisu – treba koristiti inteligenciju (dakako veštačku, a moguće i lažnu) kao alat. S obzirom na to da jezički postavljeni zadaci u ovom slučaju nisu adekvatni, umetnica kroz AI spaja i provlači svoje najnovije, upravo predstavljene fotografije. Dobijen je vizuelni sadržaj koji je od slika igračaka proizveo upravo onakve hibride kakve su predočavali braća Čepmen pre više od 30 godina dok su se još poigravali spajanjem lutaka i figurica, stvarajući pritom preteću atmosferu nadolazećeg pakla. Dubravka Lazić se u tom trenutku logično vraća analognom, klasičnom mediju – crtežu, i poput dizajnerke prikazuje karaktere, forme i kvazi-bića koja je AI “pogrešno” sublimisao. Na krajnje zabavan i iznenađujući način, crtež je aktualizovao slutnje iz prošlosti, ali i izoštrio nagoveštaje koje nosi budućnost.

foto: dubravka lazić

Na kraju, na tzv. lažnom zidu, umetnica je spojila razne elemente koji su upotrebljeni u umetničkom istraživanju. Asamblaž kao jedan od umetničkih rodova, na ovom mestu takođe postaje hibridna akumulacija različitih predmeta, igračaka, AI fotografija, koje su naizgled nasumično prikupljene i spojene u scenski prikaz. Drugim rečima, Dubravka Lazić kroz ovaj proces preuzima strategiju AI. Čini se da je upravo ovako aranžirana scena ono što je lažno na lažnom zidu, jer se svako uokviravanje danas suočava sa beskrajnom mrežom drugih mogućnosti koje treba istražiti. Autorka je istovremeno otvorila vrata i za drugačija čitanja, odnosno reciklaže, pa je posetiocima ponudila da po okončanju izložbe ponesu kući omiljeni rad iz ove serije, (zainteresovani treba da se prijave Galeriji). U svakom slučaju, remedijalizacija koja ukršta digitalnu i AI fotografiju, crtež i asamblaž omogućava da se samo nakratko krug zatvori, da se sentiment i narativ koji ga obuhvata vrati u sadašnjost, te da u galeriji postane agent analognog trenutka (ovde i sada).

Dubravka Lazić je redovna profesorka na Akademiji umetnosti i predavačica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, slikarka, fotografkinja i teoretičarka filma. Autorka je brojnih samostalnih i učesnica grupnih izložbi u zemlji i u inostranstvu. Takođe, ona je autorka udžbenika i knjiga, kao i radova publikovanih u naučnim i stručno umetničkim publikacijama. Stoga, ako se poigramo sa predviđanjem buduće umetničke prakse Dubravke Lazić, mogli bismo jasno sagledati mogućnosti koje pružaju pokretne slike, softverski generisane i/ili animirane, ali isto tako i mnoštvo novogodišnjih kugli u prostoru galerije. Svaka od ovih zamišljenih, većih i manjih kugli može postati fudbalska lopta i pokrenuti drugačiju igru pod čijim okriljem će se pojaviti i nove forme društvenosti.