Umetnost i okolnosti

Ovogodišnji jubilarni 50. Oktobarski salon, najveća i najuglednija međunarodna manifestacija vizuelnih umetnosti u nas, najavljen je pitanjem „kakav nam je Oktobarac potreban“ javno postavljenim u novinskim anketama i tekstovima. Ovo pitanje je bilo aktuelno i povodom svih prethodnih 49 Salona, neki put čak u oštrijoj varijanti: da li nam je potreban ovakav Oktobarac? Međutim, verovatno zbog jubileja koji podrazumeva preispitivanje prošlog i planiranje budućeg, ovog puta se ima utisak da ovom večitom pitanju nije cilj puko razmišljanje o karakteru i kvalitetu naše najstarije umetničke manifestacije, već najava njenih promena.

Da li je ovaj utisak osnovan, odnosno da li će se od iduće godine preplitati bijenalna izložba domaće sa bijenalnom izložbom strane umetnosti, da li će Oktobarac nastaviti kao međunarodna manifestacija ili će možda ubuduće živeti sapet u lokalnim okvirima kao što je živeo do pre šest godina, biće nam javljeno na vreme.

Ta eventualna nova promena ne bi bila nova pojava u istoriji Oktobarskog salona. Osnovan je 1960. godine kao „značajna kulturna institucija koja svake godine, u čast oslobođenja glavnog grada, treba da pokaže najbolja dela naših najboljih umetnika i time, istovremeno, najpotpuniji presek kretanja, idejnih i kvalitetnih pomeranja u našoj umetnosti“ (Miodrag B. Protić). Na njemu su prvo izlagana umetnička dela slikarstva, skulpture i grafike, da bi im se nakon sedam godina priključila i dela primenjene umetnosti. Do početka devedesetih, učesnici su birani konkursom ili pozivom, zatim su 1993. godine određeni selektori za svaku umetničku oblast, a 1998. godine uveden je princip tematske autorske izložbe. Zahvaljujući sledećoj promeni, 2001. godine, prvi i jedini put u istoriji Salona umetnici su dobili mogućnost da biraju umetnike i dela, pa i da dodele nagrade. Već iduće godine, Savet Salona je odlučio da se umetnički direktor bira svake godine i da osmišljava izložbu. Ovaj princip je i sada na snazi.

Od osnivanja do 2004. godine na Oktobarskom salonu su izlagana dela samo domaćih autora, a onda je Salon postao međunarodni: osim naših umetnika, izlagale su i njihove inostrane kolege. Pozvani strani kustosi (Anda Rotenberg, Rene Blok, Lorand Heđi) i domaći (Darka Radosavljević i Bojana Pejić) predstavili su dela umetnika koja naša publika nije imala prilike da vidi do tada. Salon je postao izložba dela vizuelnih umetnosti sa izraženim autorskim pečatom umetničkog direktora i, zbog međunarodnog karaktera, prilika umetnicima i stručnoj javnosti da saznaju šta ima novog u svetu, ali i da mu se pokažu.

OKOLNOSTI: Ovogodišnji međunarodni Oktobarski salon, nazvan „Okolnost“, trajaće od 2. oktobra do 15. novembra. Branislava Anđelković, njegova umetnička direktorka, izabrala je sledeće umetnike: Fila Kolinsa, Miljenka Deretu, Biljanu Đurđević, Uroša Đurića, Bojana Fajfrića, Živka Grozdanića, Ivana Grubanova, Igora Grubića, Džejmsdina, Žolta Kovača, Kunsthistorische Mausoleum, Marka Lulića, Zorana Naskovskog, Predraga Neškovića, Vladimira Nikolića, Olega Novkovića, Darinku Pop-Mitić, Branimira Stojanovića, Zorana Todorovića, Rašu Todosijevića, Katarinu Zdjelar i Želimira Žilnika. „Kustoski koncept je motivisan željom da odabrani projekti pozvanih umetnika prezentuju jedinstvenost i specifičnost pozicija i propozicija na savremenoj sceni u odnosu na društvene procese i posebno na realan osećaj krize u kojoj živimo. Tako je fokus ovogodišnje selekcije na onim projektima koji tematizuju i problematizuju širok spektar pitanja od sistemskog značaja za društvo i umetnost i ne izražavaju samo bavljenje umetnika tim pitanjima već su neposredne intervencije u poimanju i odnosu šire javnosti prema istim“, objašnjeno je u katalogu.

Najveći deo radova biće izložen u tradicionalnom prostoru Oktobarskog salona, u Muzeju „25. maj“. Uobičajeni prostori za Oktobarac su i Kulturni centar Beograda i Centar za kulturnu dekontaminaciju, a Kunsthistorische Mausoleum u Braće Radovanovića 28, Javna garaža u Masarikovoj je nov prostor, za Oktobarac kao i još nekolicina. Prostor Muzeja „25. maj“ je za ovu priliku pregrađen, napravljeni su boksovi za svakog umetnika, pa postavka deluje kao zbir posebnih izložbi. Branislava Anđelković objašnjava da će publika na taj način moći lakše da fokusira pažnju na radove i njihove autore, da će predah između dva rada omogućiti publici da se zadrže ispred radova, a ne da ih gledaju prolazeći kroz izložbu.

Kunsthistorisches Mausoleum je institucija koja postoji od 2003. godine, ali za nju malo ko zna, pa će rad nazvan Posmatrači prostora biti ujedno i njena promocija. Reč je o projektu sećanja na istoriju umetnosti i prikupljanje umetničkih dela po čitavom svetu. U Beogradu je ovo sećanje izraženo zbirkom 64 crteža i autoportreta velikih umetnika. U Oktobarcu ne žele da otkriju ime vlasnika zbirke, niti da bilo šta više kažu o njoj osim onog što će pokazati izloženi rad. Na šestom spratu garaže u Masarikovoj, gde je održan prvi Oktobarac, umetnica Darinka Pop-Mitić, prošlogodišnja laureatkinja, slikaće edukativni mural o malo poznatoj istoriji slikarstva. Ovogodišnji Oktobarac ima još neuobičajenih prostora: neki radovi su počeli da kruže Beogradom i pre zvaničnog otvaranja: na trolejbusima linije 41 i tramvajima broj 10 je projekat Raše Todosijevića Majka na prodaju i Umetnik prorok, a video-projekat Igora Grubića, petominutni portreti svakog učesnika Salona, biće emitovani na Drugom programu RTS-a.

POKRETNE SLIKE: Novost su i igrani filmovi. Branislava Anđelković je pozvala reditelje Želimira Žilnika, Miljenka Deretu i Olega Novkovića da filmom obogate ponudu Oktobarca, ali i da na taj način progovore o problemima autorskog filma i bioskopa. Smatrala je da Žilnikov film Stara škola kapitalizma, i Novkovićev Rudarska opera, više govore o onome o čemu govore ako su prikazani na izložbi nego u multipleksu. Žilnikov film će imati projekcije tri puta dnevno u bioskopskoj sali Muzeja, a Novkovićev će se vrteti u manjem projekcionom boksu u okviru izložbe.

Video-radovi, jedna od specifičnosti Salona, biće istaknuti i ove godine. Dva video-rada mladog Bojana Fajfrića, umetnika koji živi u Amsterdamu, imaju posebno privlačne priče. Kupola je svojevrsna autopsija prostora kupole bivšeg jugoslovenskog parlamenta konfrontirana s njenim političkim potencijalom, a u drugom radu, u Tetha ritmu, u filmu izuzetno atraktivne priče bazirane na istinitom događaju iz života Fajfrićevog oca (zaspao je na Osmoj sednici CK SKS), autor rekonstruiše jedan od bitnih detalja iz novije srpske istorije. Video-rad Vladimira Nikolića Pra–ubistvo, forenzičarska je analiza ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića na osnovu filmskog zapisa. U Kulturnom centru će biti rad Zašto ne govorim srpski britanskog umetnika Fila Kolinsa, o Albancima koji na srpskom odgovaraju na ovo pitanje.

Prateći program Pažnja, kritika! osmislio je Radonja Leposavić, urednik Drugog programa Radio Beograda, a realizovale su ga i Aleksandra Mrčić, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović i Gordana Dobrić. U obimnoj knjizi od skoro 500 strana, sakupljene su i ponovo objavljene kritike o Oktobarskom salonu pisane od 1960. godine, dakle prvog Salona, do prošlogodišnjeg. Zamišljena je kao otvoreni projekat, platforma za seriju razgovora o mnogim pitanjima koja se tiču Salona, njegovih transformacija, nezadovoljstva njime, i ostalih koja su još aktuelna. Projekat Kustoska praksa je prilika da se iznese stav o uslovima u kojima rade domaći kustosi, odnosno o uslovima koje moraju da zadovolje prilikom biranja radova za izložbe. Jedno od pitanja ovog projekta biće i mehanizam odnosa umetnik–publika. Branislava Anđelković, koja je sada kao umetnička direktorka u poziciji kustosa, za „Vreme“ kaže da o toj relaciji ne treba razmišljati na nivou ukusa: „Umetnost ne bi znala i umela da povlađuje publici. Pojedini umetnici i kustosi se time bave. Mene zanima nešto drugo. Smatram svojom obavezom da uspostavim odnos s publikom tako što ću joj ponuditi izložbu postavljenu na način da se umetničke pozicije jasno vide, da se i razlika među njima može uočiti. Nadam se da će na 50. Oktobarskom salonu publika biti u prilici da konstatuje da je savremena umetnost ne samo veoma pristupačna već i da govori mnogo više o našim životima nego neke druge forme izražavanja.“

Salon je tokom prošlih 50 godina doživeo mnogo više osporavanja nego pohvala. Samo su prva tri Salona dobila pohvale stručne javnosti, ostali su kritikovani. Najčešće je zamerano da Salon ne pruža pravu sliku stanja i vrednosti savremene umetnosti u Srbiji, da je zbog broja radova kvalitet u drugom planu, da izbor umetnika nije dobar, da izlagački prostori nisu adekvatni. I, iako se gotovo sve to vreme pisalo o uticaju Oktobarskog salona na našu savremenu umetničku scenu, ipak se paralelno s tim napisima raspravljalo da li nam je i kakav nam je Salon potreban. Pred nama je još jedna prilika da to saznamo.

Intervju – Branislava Anđelković, umetnička direktorka 50. Oktobarskog salona: Prepoznavanje procesa

„Potrebna je velika manifestacija savremene umetničke produkcije, neophodan je ozbiljan javni prostor u kome bi se ona održavala. Potrebna nam je časopisna i televizijska forma razgovora o umetnosti. Potreban nam je javni prostor koji ne kontrolišu batinaši. Potrebna nam je reforma obrazovanja.“

„VREME„: Iako je, kao i prethodnih pet, i ovaj, jubilarni Oktobarac, međunarodni, u vašem izboru vidno preovlađuju domaći autori. Takođe, njegov naslov može da zazvuči kao objašnjenje da ste, u datim okolnostima, morali da se odlučite baš za te umetnike i radove koje ste odabrali. Da li bi bilo drugačije da nismo u ekonomskoj krizi?

BRANISLAVA ANĐELKOVIĆ: Ne želim da govorim o onome što je moglo biti. Ne osećam ni preveliku potrebu da ukazujem na kratko vreme za organizaciju izložbe. Okolnost je izložba o umetnicima i njihovim projektima i pozicijama. Izložbe ovakvog tipa nastaju na osnovu rada umetnika i kustosa, i cilj je da svaki pozvani umetnik ima predstavljen projekat ili projekte na takav način da se i šira publika može uputiti u ono što je za razumevanje umetnosti najvažnije, a to su ideje, poetike i politike kao individualni izrazi i kolektivna okolnost. Svi mi imamo svoje okolnosti, prepoznajemo one koje nam olakšavaju ili otežavaju život. Ali „okolnost“ ovde nije tema, od umetnika se nije očekivalo da reaguju na „okolnost“: svi oni imaju sopstvene okolnosti, ali za koje se i te kako može ispostaviti da su relevantne i za druge, a ne samo za njih same. I posao kustosa jeste da to prepozna.

Interesovali su vas umetnici čiji radovi ne izražavaju samo bavljenje temama bitnim po umetnost i društvo, već su „neposredne intervencije u poimanju i odnosu šire javnosti prema istim„, kako piše u objašnjenu vašeg koncepta. Koji su to radovi, i kakav je odnos šire javnosti prema njima?

Svi radovi na ovoj izložbi imaju potencijal da posmatrača trenutno privuku, zainteresuju i uključe u neku vrstu procesa koji je moguće prepoznati kao otvoren, komunikativan, duhovit, ali i politički. Neki radovi promišljaju politiku izlaganja (Grozdanić), drugi politiku kontrole, izolacije, marginalizacije (Todorović), desnog huliganstva (Grubić), politiku modernističkih obećanja (Lulić), kao i politiku kao presek ličnog i kolektivnog u novijoj srpskoj istoriji (Fajfrić). Na ovoj izložbi moguće je istovremeno tretirati problem narodnih kuhinja (Dereta) i praznog vremena (Kovač), baviti se jezikom (Zdjelar) i stečajnom mafijom (Žilnik), ali i generalno politikom muzejskih intervencija u samu umetnost (Kunsthistorische Mausoleum) i politikom umetnika okupljenih u umetničkim udruženjima (Stojanović). Ovo je moguće ne zbog nekakvog zalaganja za pluralizam (kao diktuma postmodernizma), već zbog potencijala koji nam daju konfrontacije, zbog mogućnosti da takvim konfrontacijama uspostavimo potpuniju sliku i pojačamo značenja i efekte pojedinih radova. Otuda možemo dovesti u vezu rad Zorana Todorovića Cigani i psi i rad Žolta Kovača Prazno vreme, ili rad Igora Grubića o nasilju nad homoseksualcima u Beogradu i Zagrebu s radom Fila Kolinsa o tome kako Albanci na srpskom jeziku objašnjavaju zašto ne žele da govore srpski.

Pozvali ste domaće umetnike prisutne i na međunarodnoj sceni, što će biti idealna prilika da domaća sredina sazna gde nam je mesto u savremenoj umetnosti. Kako biste ga vi ocenili?

Kao što ne pristajem na podelu domaći i strani umetnici, već insistiram na međunarodnom karakteru, tako i ne razmišljam o domaćoj sceni ili umetnicima izolovano od onoga što zovemo savremene umetničke prakse. Mislim da je domaća sredina u velikoj meri svesna scene i njene prominentnosti u međunarodnim okvirima, ali postoji zadrška kada se o tome govori javno. Ovde dodirujemo i pitanje tržišta. Parafraziraću umetnika Rašu Todosijevića kada konstatuje da nije tačno da kod nas ne postoji tržište. Ono postoji, ali je tužno i ružno i od njega profitira kič. Tržište za savremenu umetnost kao i javni prostor za nju čekaju izlazak iz faze primitivne akumulacije kapitala i bolnih inicijacija u totalni potrošački mentalitet. S druge strane, umetnost je nestala i iz medijskog prostora, merači gledanosti nisu tu da bi merili već da bi opravdali tragično nizak nivo televizijskog sadržaja i produkcije u Srbiji. I najzad, nema potrebe da vas podsećam da mi u Srbiji, danas, nemamo nijedan funkcionalan umetnički muzej. Za nepoverovati.

Na jednoj od konferencija za novinare povodom Oktobarca, rekli ste da se stalno govori o kulturi, a retko kad o umetniku i umetnosti, što vas je navelo da i tu temu uvrstite u svoj koncept. Da li je to pokušaj konkretizacije problema kulture?

Jeste. Građani nemaju mnogo mogućnosti za bavljenje umetnošću. Ne postoji adekvatan javni prostor u kome bi se to bavljenje događalo. Umetnost i umetnici su najčešće na korak ispred svog sociusa pre svega zbog njihove radoznalosti, zainteresovanosti za okruženje, sistematično analiziranje okolnosti i pre svega zbog svog kapaciteta za samopreispitivanje i autorefleksiju koja potom biva izražena u javnom prostoru. Da bi se mislilo i govorilo o umetnosti potrebno je izaći iz privatnog i zakoračiti u javni prostor. Pogledajte smrt bioskopa i potpunu nevidljivost autorskog i umetničkog filma. Zato na ovogodišnjem Oktobarskom salonu imamo dva filmska autora i dva dugometražna filma. Oni, po mom uverenju, spadaju u polje savremene vizuelne umetnosti.

Za kraj, pitanje koje je najavilo jubilarni Oktobarac: kakav nam Oktobarski salon treba?

Nekoliko stvari je posle 50 godina sasvim jasno. Potrebna je velika manifestacija savremene umetničke produkcije, neophodan je ozbiljan javni prostor u kome bi se ona održavala. Potrebna nam je časopisna i televizijska forma razgovora o umetnosti. Da li ste nekada videli pripadnika takozvane političke elite (donosioci odluka) da je posetio neki umetnički događaj zato što ga to interesuje, a ne da bi održao govor na otvaranju? Potreban nam je javni prostor koji ne kontrolišu batinaši. Potrebna nam je reforma obrazovanja.

S. Ć.