Umeće zrelosti

Ima izuzetnih pesnika koji su isto tako dobri, ako ne i bolji esejisti, a pisanjem „klasične“ proze ili se ne bave, ili zauzima marginalnije mesto u njihovim opusima; od savremenih srpskih, najpre mi na pamet pada Jovan Hristić. Ili su podjednako kao pesnici „jaki“ ne kao esejisti – i opet: ne kao prozaici – nego kao dramatičari; tu mi, svakako pre Hristića, u sećanje dolazi Ljubomir Simović.

Čarls Simić (Charles Simic) je američki pesnik koji stvara na engleskom jeziku, ali mu je maternji srpski, sa kojeg i prevodi, i s narečenim i bezbrojnim drugim značajnim srpskim pesnicima dobro je upoznat. I biće da deli neke od njihovih autorskih svojstva, uostalom, prisutnih i kod mnogih drugih savremenih pesnika na svim jezicima… Elem, Simićev je esejistički opus, koji osim „klasične“ esejistike podrazumeva i autobiografsku non-fiction prozu – naravno, u onoj meri u kojoj bilo kakva proza može da bude non-fiction – odavno etabliran kao nešto znatno više od „pratećeg“, „dopunskog“ ili čak „prigodnog“, nečega što bi Pesnik, ko biva, imao stvarati u trenucima odmora od prave stvari, ili u raznim formalnim prigodama.

Gledaj dugo i netremice, nova zbirka Simićevih eseja – u ovom obliku, rekao bih, priređena ekskluzivno za srpsko tržište, ili barem u ovom izdanju nema naslova pretpostavljenog izvornika koji bi upućivao na drugačiji zaključak – dobro pokazuje zašto je tome tako. Simić nikada – ili tek izuzetno retko – ne piše iz inherentno pompezne pozicije „večnosti“: njegovi tekstovi, gotovo odreda izvorno pisani za časopise, dakle „po narudžbi“ ili po prirodi kolumnističkog ciklusa, otuda su neretko na rubu žurnalizma – što po sebi nije ni loše ni dobro – a ono što ih sa tog ruba vraća upravo je autorova sposobnost da se pozabavi javnim stvarima na izrazito ličan način iz kojeg progovara jedan autentičan svetonazor, pa zašto da ne i stanovito intimno iskustvo, ili pak da se o stvarima naizgled toliko „običnim“ i ličnim da su gotovo privatne i mogućem čitaocu daleke, piše na način koji se dalekom, nepoznatom čitaocu otkriva kao nešto što ga se neposredno tiče i u čemu prepoznaje važne fragmente sopstvenih osećanja, strahova, stavova, opažanja, fascinacija, iritacija, iskustava. Ne rade li (dobri) pesnici i inače baš to? Naravno da rade. Bez toga bi pesništvo bilo ili propovednštvo ili solipsizam. U redu, neretko i jeste, ali to važi za ono i onakvo pesništvo koje je jako pripomoglo (auto)marginalizaciji poezije u XX i XXI veku.

Ova je kolekcija žanrovski raznorodnih tekstova podeljena na pet poglavlja, a dolepotpisanom je čitaocu najuzbudljivije ono prvo i najobimnije, „Zamke sećanja“, nekovrsni nastavak ranijih Simićevih autobiografskih reminiscencija, pri čemu autobiografsko nikako ne treba poistovetiti s memoarskim; Simić je, naprotiv, i te kako uronjen (i) u sadašnjost, i njegovi su eseji utoliko i sjajan „autoportret umetnika u zrelosti“; deo te zrelosti – koja ama nikako nije tek puki zbir godina života – je baš i ta voljnost i umešnost da s, naizgled lako, piše o fenomenima epohe, ali i o sebi, svojim ritualima i svom životnom okruženju, bez ukočene pozetine živog spomenika, ali i bez lažnog samobičevanja ispod kojeg obično takođe izviruje podjarena taština. U poglavlju Vlastita kinoteka, Simić uranja u čaroliju filmske trake i ekranske kulture, ali i u svet snova, kao „kinoteke za jednog čoveka“, čijih bezbroj maštovitih filmova niko nikada neće videti; u ovim tekstovima možda najviše dolazi do izražaja ono što samo izuzetan pesnik može da podari esejisti, pa makar njih dvojica obitavali u istom telu. U poglavlju Zbogom spokoju autor je eksplicitno politički angažovan, naravno, ako pod angažmanom ne podrazumevamo drukanje za ovu ili onu strukturu moći, nego za vrednosti do kojih drži, a za koje smatra da su ozbiljno ugrožene, i to pre svega u SAD. Jer, Amerika kako je Simić vidi, zemlja je u (pr)opadanju, a u takvom je stanju zato što se odrekla mnogo čega što je bilo deo njenih najboljih tradicija, ili sloboda za koje se naivno bilo pomislilo da su izvojevane jednom za svagda. Simićeva je pozicija, moglo bi se reći, izrazito levičarska, mnogo više nego što to liberalni anglosaksonski mejnstrim smatra zdravim, ali opet i sasvim, sasvim lišena nadriromantičarskih zastranjenja amnezične nostalgije za „onim socijalizmom“; neko ko je odrastao kao gladno dete u posleratnom Beogradu, i zatim s roditeljima utekao iz tog raja, na te fazone i fore ipak ne može pasti (mada ga to, opet, ne odvlači ni u onaj trivijalni mehanski antikomunizam, tako čest među ovdašnjom piščadi izvesne provenijencije). „Zimski filozofi“ su kolekcija ogleda na različite teme, sa nekoliko briljantnih malih dragulja, poput eseja o nestaloj umetnosti pisanja razglednica, ili pak o Emilu Sioranu, fascinantnom i strašnom. Na koncu, tu je i nekoliko autopoetičkih i tekstova o mestu poezije u savremenom, da prostite, „kulturološkom pejzažu“.

Ova se knjiga ne čita dugo, jer je obimom nevelika i guta se s pažnjom, ali za netremice se uopšte ne treba brinuti, ako ste čitalac koji mari za nešto više od instant-podražaja i drugih adrenalinskih, veštački dosoljenih ili došećerenih produkata.