U potrazi za nedosanjanom domovinom

Kao što je pripovedača romana Zebaldova groznica (Raštan izdavaštvo, 2025) ljubav prema svom ranjenom gradu primorala da bude uz njega, s njim, u njemu, tako se i pisac Predrag Đurić, posle desetogodišnjeg stranstvovanja po Evropi, vratio u svoj rodni grad, koji je upravo obeležio godinu dana od smrti šesnaestoro ljudi pod nadstrešnicom Železničke stanice. Đurić o tom događaju, kao i o studentskim i građanskim protestima, između ostalog, piše u ovoj knjizi koja je njegov sedmi roman. Prošle godine je za roman Pet debelih pesnika dobio nagradu “Stevan Pešić”, a našao se i u užem izboru za Ninovu nagradu. Pored književnosti i publicistike objavio je tri knjige o stripu, dve knjige intervjua s istaknutim autorima stripa, 15 strip albuma i grafičkih novela kao scenarista, te jednu zbirku stripskih priča. Prema njegovim scenarijima, koji su više puta dobili međunarodne nagrade, stripove su crtali umetnici širom sveta.

VREME: “Pisac koji ima savest nema domovinu”, zapisao je Laslo Vegel. Pripovedač u vašem novom romanu večiti je emigrant, koji se oseća prognanim i iz svog grada Novog Sada. On u Zebaldovim romanima i pričama vidi “istoriju bega”. Da li se slažete sa Vegelom?

PREDRAG ĐURIĆ: Upravo je tako. Jedna od osnovnih tema romana je čežnja za nepostojećom domovinom. Ili nepostojanje domovine kakva bi odgovarala našoj savesti. To i jeste jedna od paralela sa Zebaldom, problem sa kojim se i Zebald suočavao čitavog života, počev od formativnih godina, kada nije mogao da prihvati Nemačku kao svoju domovinu. Naravno ne u administrativnom smislu, već domovinu kao mesto gde naša savest nalazi spokoj, gde mi kao pojedinci nalazimo utočište. S obzirom da u rodnom kraju, u svom okruženju, to nije mogao da pronađe, kreću njegova lutanja. Odlazi u Englesku, a sa udaljavanjem se neminovno javlja i čežnja. Mnogi obrisi fizičke i metafizičke domovine blede, menjaju se, a čežnja prelazi u drugu vrstu čežnje, te se fizička domovina preobražava u nekakvu metafizičku domovinu. Vi se fizički vraćate u nju, ali ne zatičete ono što očekujete, kao što i Zebald po povratku u Nemačku nije zatekao ono što je očekivao i tada iz nje odlazi zauvek. Međutim, on u svom delu ne može da pobegne od domovine i pronalazi način da o tome govori kroz govor direktnih ili indirektnih žrtava te njegove neželjene domovine. Tako nastaje književno delo. Ako bi se Zebaldova groznica mogla shvatiti i kao omaž Zebaldu kao piscu, ali i kao ličnosti, a u širem smislu i kao omaž svim ljudima koji uzaludno tragaju za svojom željenom, nedosanjanom domovinom, onda ovaj roman na neki način zaista pokušava da dočara taj osećaj trajne nepripadnosti, jer nam savest ne dozvoljava da pripadamo nečemu s čime se ne slažemo. O traganju za svetom po meri naše savesti pisali su i antički pisci, o prognanicima govori i Biblija, to je Hiperboreja kod Crnjanskog, ili Tula za kojom traga čuveni strip junak Torgal.

Čitalac se suočava s brojnim svedočenjima zatočenika logora Buhenvald u Drugom svetskom ratu, ali i iz nekoliko logora u kojima su nakon rata bili zatočeni vojvođanski Nemci. Da li je nužno da pisac, da intelektualac bude kritičan prema onome što se dešava u društvu?

Idealan primer je verovatno Tomas Bernhard. Ipak, teško je ovo pitanje. S jedne strane smo učeni, maltene prisiljavani da idealizujemo ono što nas okružuje i čemu pripadamo sticajem okolnosti. U svakom slučaju je to linija manjeg otpora, prepuštanje Tagoreovoj “anarhiji sudbine” od koje se ne branimo. S druge strane imamo onaj teži put, put otpadnika, prognanika. Herman Hese ima dobru alegoriju koju u Demijanu zove “Kainov znak”. To je put kojim ide onaj koga vuče savest i koji se ne zadovoljava kompromisnim rešenjima, onaj koji vidi bolje, duže puteve. U mladom pojedincu, recimo, možete da vidite sve one mogućnosti koje on može da postigne ako mu se ukažu prilike u kojima može da ih ostvari, ali to se ne dešava uvek te možemo samo da zamislimo kakav bi ovaj svet bio da svaki pojedinac dobije šansu za ostvarenje svojih maksimuma. Danas ljudi moraju da se odriču sami sebe kako bi dobili ulaznicu za pripadnost kolektivu. Šta bi bila alternativa tome? To je svakako Zebaldova sudbina.

Ali i sudbina Šloma, jednog od dva junaka vašeg romana. On je, takođe, prinuđen na večna lutanja, iako uspeva da prepozna svaku mogućnost za ličnu promenu, zar ne?

To je bitan deo romana, ta činjenica da se Šlomo menja. On je na početku odbojna ličnost, ali meni je vrlo važno upravo to što ste primetili, da se on polako i bolno menja i oslobađa. To je ono zbog čega mi kao društvo ne možemo da se oslobodimo. Šlomo priznaje sebi da je grešio, a mi kao društvo uporno ne priznajemo grešenje (namerno koristim glagolsku imenicu). Ono što po mom mišljenju karakteriše društva koja ostaju zarobljena u jednom istorijskom momentu upravo je nepriznavanje grešaka koje je samo činilo u prošlosti. Bojim se da će nas bez kolektivne spremnosti da priznamo greške okovi i dalje pritiskati i gušiti.

Da, malo ko je u našoj književnosti progovorio o Srebrenici, Vukovaru, Sarajevu… Vi ste i ranije u svojim proznim delima, ali i u scenarijima za stripove, govorili o zločinima.

Tema zločina uvek dominira mojim delima na različite načine, i kroz stripove i kroz grafičke novele. Retko ko danas na taj način komunicira i s mlađom publikom. Naravno, uvek je potrebno da govorim o temama koje su za mene presudne, ali to nije samo moja duboka, lična potreba, već mislim da je to tema koja je za sve nas na ovom podneblju, a i šire, jedna od najbitnijih. Neki tegovi, neki okovi kojima smo okovani pre 30, 40 godina, još uvek nas stežu i šta god pokušavali da uradimo, stalno se vraćamo, kao pas koji je vezan za lanac, pa u momentu kada pomisli da je slobodan, da će moći dalje da prošeta, trgne ga lanac i on shvata da je još vezan, da ne može dalje, da se u trenutku nalazi još dalje od slobode nego što je bio. Manje steže olabavljen lanac – pristajanje na neslobodu, a mnogo više kad je zategnut do pucanja.

Uskraćena sloboda kojoj stalno težimo, ti lanci kojima smo okovani, koji nas sprečavaju da se nadišemo te slobode, o tome je i Dušan Vasiljev lepo poetski govorio.

Pripovedač istražuje sudbinu Vitmana, mladog ilegalca u Novom Sadu, od nepunih dvadeset godina, na samom početku Drugog svetskog rata. Najpre biva u zatvoru u Mađarskoj a potom završava u Buhenvaldu, iz kojeg se ne vraća. U romanu pominjete i mladu generaciju pred Prvi svetski rat, ali i sadašnju generaciju upravo tog uzrasta, studenata koji se bore za pravdu. Ovde kao da je svaka generacija morala da se bori za slobodu…

Bilo je neizbežno da i o tome pišem. Mogli bismo da govorimo i o generacijama iz 19. stoleća, ali ovde je reč o generacijama iz prošlog veka. Uvek mi je bila interesantna generacija rođena dvadesetih godina 20. veka, koju je Drugi svetski rat zatekao u ranoj mladosti. Zatim, generacija kojoj pripadam i koja je bila u ranoj mladosti početkom devedesetih i, na kraju, ova mlada generacija koja danas vodi borbu za svoju domovinu koja treba da odgovara našoj savesti. I tu se može prepoznati Zebald jer on u knjizi Iseljenici govori i o ljudima koji su preživeli rat ali nisu mogli da prežive kolektivno ćutanje, koje im je ponekad delovalo strašnije od onog što su tokom predratnih ili ratnih godina doživeli. Ima primera za to i kod Aleksandra Tišme, u Upotrebi čoveka, kada se Vera Kroner vraća u Novi Sad i ima onaj svoj čuveni monolog kada se priseća svojih mučitelja.
Iz te bujice reči shvatamo da je lakše preživela logor nego tišinu koja ju je dočekala nakon rata.

I vi ste u romanu pisali o tome da u nekim mestima Vojvodine nisu raširenih ruku dočekali logoraše.

Zaista postoje svedočanstva o tome i naveo sam autentične citate iz njihovih svedočenja. Poražavajuće je što je tada vladala neka vrsta fanatizma, a čini mi se da je i danas taj fanatizam, mada vezan za druge teme, sve prisutniji. Ako odeš u logor, očekuje se da umreš, pa postaješ sumnjiv već time što si preživeo. Ne možeš se vratiti iz bilo kog zarobljeništva, naročito iz logora. Povratnici iz logora su takvim ljudima bili svakodnevni podsetnik da su ćutali i nemo gledali kako da u svojim domovima prežive rat. Tako su prolazili, ne retko, i povratnici iz rata. I oni su bili svedoci ćutanja, nemoći, skrivanja, oportunizma onih koji u ratu nisu bili. I oni su bili nepoželjni jer su ljude stalno podsećali na savest.

Ovaj roman je i veliki omaž poeziji. “Društvo lišeno poezije pretvara se u rulju”, govori Šlomo, kome je poezija na neki način bila i inicijalna kapisla za preobražaj, za pitanje šta je mogao učiniti u okolnostima u kojima se zatekao?

Želeo sam da u romanu Zebaldova groznica poezija ima višeznačnu ulogu. S jedne strane ona predstavlja nešto što bismo mogli nazvati deus ex machina. Kada se Šlomo nađe u situaciji iz koje nema izlaza, kada oseća da ne može da se izbori sa moralnom stranom svoje ličnosti, sa savešću, on pronalazi poeziju i u njoj nalazi smisao. I Dušan Vasiljev i Crnjanski i Andrić nakon rata su nalazili izlaz u poeziji, na taj način su se borili protiv onoga što je Crnjanski u Dnevniku o Čarnojeviću opisao kao “Jesen, i život bez smisla”. Tako i Šlomo jedini izlaz iz te konfliktne situacije nalazi u poeziji. Ne rešenje, već utočište koje omogućava čoveku da nastavi da živi. Tako poezija biva esencija života. Kroz roman vidimo i da Šlomo kao antijunak postaje pripovedačev učitelj i kritičar. Postoje i paralele koje su veoma značajne za samu priču, kao što je pominjanje Georga Trakla i njegove sudbine, pa i Izeta Sarajlića i njegove pesme “Rođeni dvadeset treće, streljani četrdeset druge”. Koristio sam i Larkina i primer njegove sudbine, koja pokazuje da poezija iziskuje žrtvu. Još jedna dimenzija poezije bila mi je značajna, a to je, mislim, i ključno pitanje književnosti: kako se sam autor menja stvarajući svoje delo. Šta sve nauči od svog dela i od samog procesa stvaranja. Za mene je proces stvaranja dela uvek proces učenja. I pripovedač u romanu se zapitao šta mi možemo da naučimo od poezije koja nas je okruživala u životu, koju smo birali ili koja nas je pronalazila, a pritiskala nas. Kroz pripovedača sam ispitivao koliko je na njegov karakter uticala poezija koja ga je pratila kroz život, nasuprot poeziji koju mu donosi Šlomo. Ne menja se, dakle, u romanu samo Šlomo, menja se, stvarajući, i pisac, ali menja se, mada manje vidljivo, i pripovedač.

foto: milan stojanović

Upravo ste kroz pripovedača dali veoma ozbiljnu kritiku Novog Sada danas: “Nema u tom gradu ničeg za jednog privremenog povratnika, za još jednog prisilnog stranca”. Ali ponukan upravo studentskim i građanskim protestima, on se vraća osećajući promene.

Novi Sad, kao i svaki grad – ne, dakle, samo kao društvena zajednica, već i u fizičkom smislu – postaje odraz društva. Kao što je naše lice odraz našeg karaktera, tako je i fizički izgled jednog grada odraz društva i zajednice koji ga kreiraju. Uz sve ružne stvari koje su se kroz istoriju dešavale, Novi Sad je uspeo da sačuva poseban duh, sačuvao je svoju individualnost i svoju borbenost. Nije on slučajno proglašen za Grad heroj. Često ga tako i nazivam u romanima, a ponekad, kada sam ljut, onda napišem “Grad heroj koji se predao”. Moja kritika grada ide u drugom pravcu jer grad mogu da kritikuju samo oni ljudi koji ga iskreno vole. Neophodna je ljubav da biste osetili nužnost da nekog ili nešto kritikujete. Teško vam pada kada vidite kako se njegove osobenosti, najbolje koje je imao, osobenosti građene na iskustvima generacija – multikulturalnost, srednjoevropski identitet, pitomost – gase. Kritika ide u onim momentima kada grad i njegovi stanovnici ne uočavaju na vreme nestajanje i gubitak bitnih elemenata svog karaktera i svog identiteta. Ili, u slučaju da čak i na vreme to primete, nema dovoljno spremnosti da brane te vrednosti. Poslednjih meseci se to menja. I to bih nazvao “zebaldovština” jer svaki gubitak domovine ili gubitak grada nešto je što obeležava pojedinca. I kako kod pojedinca uvek postoji nada za povratkom, tako postoji i nada u povratak vrednosti koje su neki grad karakterisale. Jer Novi Sad nikada nije izgubio svoj identitet, taj identitet je samo s vremena na vreme bivao potisnut i evo ga, poslednjih meseci, on izbija na površinu. Nesumnjiva ljubav pripovedačeva prema Novom Sadu primorava ga da bude uz svoj ranjeni grad. Oseća to i kao svoju dužnost.