U srcu slobode

Drusila Kornel, profesorka prava, političke teorije i ženskih studija na Rutgers Univerzitetu (SAD), feministkinja i aktivistkinja sindikalnog i radničkog pokreta, predstavila se beogradskoj publici prevodom njene prve knjige na srpskom jeziku U srcu slobode u izdanju Centra za ženske studije u Beogradu, gde je nedavno održala predavanje na temu – Imaginarni domen.

Njene najznačajnije knjige su: Philosophy of Limit (Filozofija granice,1992), Beyond Acommodation (S onu stranu prilagođavanja, 1994), Imaginarni domen (Imaginary Domain, 1995), At the Heart of Freedom, 1998, Between Woman and Generation: The Legacies of Dignity (Između žene i generacije: nasledstvo dostojanstva, 2002) itd.

„VREME„: U svojoj knjizi U srcu slobode tvrdite da pitanje jednakosti nije ključno pitanje za žene i da taj zahtev za jednakost treba zameniti jednim mnogo radikalnijim: zahtevom za slobodu.

Koje su zapravo osnovne pretpostavke vaše teorijske pozicije?

DRUSILA KORNEL: Pre svega, želela sam da ispitam neke od problema koje su postavili francuski feminizam i francuska psihoanalitička teorija, što se posebno odnosi na Lis Irigaraj. S njom se slažem u tome da, ukoliko ne uzmemo u obzir ženske polne razlike, u stvarnoj borbi postajanja ženom dolazi do paradoksa: ako se naprosto odreknemo ženskog unutar polne razlike, zauzimamo se za klasično psihoanalitičko shvatanje žene. Jedini način da žena bude slobodna, da teži van sopstvene takozvane telesne kauzalnosti, jeste da ostane u toj razlici. Sada se Irigaraj proglašava esencijalistkinjom, što je potpuno pogrešno razumevanje njenog dela. Ukazala bih na to šta sam ja podrazumevala pod ženskim unutar polne razlike i zbog čega se s njom slažem, te šta bi to zapravo značilo za politiku feminizma i kako se to odražava na našu subjektivnost kao žensku subjektivnost, a da ta sintagma ne bude kontradikacija u pojmu. Tu se pojam roda (gender) pojavljuje, posebno u pravu, kao konzervativan pojam, iako je kao analitička kategorija bio i verovatno će i ostati važan koncept. To kažem zato što se koncept roda menja u zavisnosti od toga kako ga koja politička grupacija koristi, pa tako rod ima drugačije značenje u queer teoriji, drugačije u transgender teoriji. Zapravo, njega su vrlo rano dovele u pitanje Afrikanke, Afroamerikanke i Hispanoamerikanke, Čikane, koje sopstveno iskustvo, sebe kao žene, nisu mogle da identifikuju sa datim opisom. Potreba za konceptom roda po meni je bitno konzervativna. Slažem se sa Džudit Batler da je rod pre svega interiorizovani performans, ali ni to nije dovoljno. Jer, čak i unutar tog interiorizovanog performansa nama su dodeljene pozicije muškog i ženskog, koje ostaju duboko ukorenjene u našem simboličkom. Da bismo s tim izašli na kraj, čini mi se, moramo da istražimo ono žensko unutar polne razlike. Smatram da ženska polna razlika i celokupno pitanje polne razlike nije svodivo na pojam roda jer, recimo, u slučaju Čikana i njihove identifikacije kao žena, tu iskrsavaju još tri sociološke kategorije: kategorije rase, klase i jezika. Ako ste crna žena, vi ste žena na drugačiji način, i crni ste na drugačiji način od crnog muškarca. Rod te razlike ne pokriva u dovoljnoj meri i stoga se pitanje ženskog unutar polne razlike ne može u celosti razumeti iz perspektive roda.

Šta bi bila druga pretpostavka?

Romantični feminizam za koji se zalažem mora da se upusti u dve stvari: da dovodi u pitanje klasnu strukturu, time što insistira na tome da ne može biti jednakih dok svi ne budu slobodni, što opet dovodi u pitanje osnovu klasne hijerarhije. S druge strane, interpretiranjem pola kao roda, konzervativni feminizam je sebi omogućio nekakve pozicije u postojećem društvu, ali je, znajući da će se upravo to dogoditi, baš tim činom osporio građanska prava gej muškarcima i lezbejkama. Zato je druga stvar koju želim da istaknem to da feminizam po definiciji mora da dovodi u pitanje patrijarhalne strukture porodice, pa u tom smislu feminizam o kojem ja govorim nije samo teorija koja podržava gej muškarce, lezbejke i transseksualce već je to jedna vrsta queer feminizma koji se bori za ukidanje heteroseksualne normativnosti.

I najzad – treća pretpostavka?

Feminizam za koji se ja zalažem treba da bude globalan, internacionalan. Mi, građanke SAD, imamo tu posebnu vrstu odgovornosti jer treba da se borimo protiv svih oblika zala koje, upotrebiću taj staromodni izraz, naša imperija perpetuira u svetu. To bi bila tri aspekta mog feminizma koje već godinama nastojim da povežem, a razlog što ga nazivam etičkim feminizmom je u tome što on zahteva beskonačnu refleksiju i sprečava nas da drugog podrazumevamo, kao da ga znamo, ili, analogno, kao da je naš objekt. Ako feministkinje imaju šta da kažu jedna drugoj, one moraju da se tretiraju kao ličnosti.

U kom odnosu su feminizam i postmodernizam?

Moram da priznam da nikada nisam zaista razumela šta je to postmodernizam.

A feminizam? Da li „razumete“ šta je feminizam?

Da. Po meni feminizam ima tri dimenzije. Pre svega, feminizam je politički pokret koji ima svoju povesnu egzistenciju, pokret koji se borio za jednaka prava žena u okvirima političke države nacije; pokret koji započinje s velikim buržoaskim revolucijama. Dalje, feminizam delim na dva različita tipa. Prvi, o kome govorim u U srcu slobode, jeste onaj tip koji se bori za moć i jednakost među „svojim“ muškarcima, koji je zbog svojih ciljeva i načina delanja konzervativan. Ne želim, međutim, da umanjim značaj učinjenog u okvirima tog feminizma. Mislim da su te pobede i danas veoma važne. Bilo kako bilo, takav se feminizam razlikuje od feminizma koji zahteva da se, ukoliko žene treba da budu uistinu slobodne, razmotre pitanja seksualnosti, seksualne orijenatacije, porodice, što bi trebalo da dovede do potpune restrukturacije društva koja će uticati na sve aspekte društvene strukture. To je feminizam koji podržavam, nazivam ga romantičnim feminizmom i asociram ga s pitanjima klase, rase i etniciteta. Budući da ovaj tip feminizma zahteva potpuno restrukturiranje društva, on se ne može odvojiti od borbe za gej i lezbejska prava. Taj feminizam nije u savezništvu s borbom za gej i lezbejska prava: on jeste borba za gej i lezbejska prava. U svakom slučaju, ako bolje promislite, misliti da je seks moguć samo s jednim setom genitalija nije ništa do pornografska mašta. Ako se bolje promisli, to je tako ograničeno, postoje tako brojni aspekti ljudskog bića. Ili barem meni tako izgleda.

Moj feminizam nastoji da ukloni takva ograničenja. Šta ako vam se sviđaju ljudi s plavim očima? Šta ako vam se dopadaju ljudi koji imaju neko osobeno shvatanje drveća? Sa penisima je ista stvar. Za mene tu nema nikakve razlike. Stoga moja teorija dovodi u pitanje prvi tip feminizma, upravo u meri u kojoj to čini bilo koja queer teorija. Utoliko neki queer teoretičari greše kada tvrde da je feminizam nužno konzervativan. Recimo, Majkl Vorner, i ne samo on, smatra da je feminizam protiv samoizražavanja, kritikujući samu srž takvog feminizma, sam pojam jednakosti, po kome bi svako trebalo da se uklopi u društvo označeno preovlađujućom heteroseksualnom normativnošću. Prva vrsta feminizma je, ako se posmatra pravno, donela odluku da se u našem građansko-pravnom statutu pol interpretira kao rod. A to je bilo vrlo konzervativno. To je odricalo prava gej muškarcima i lezbejkama, i to je učinjeno svesno. To je jedna od onih stvari koju nazivam ustupkom u odnosu na stvarnost, na koju uvek posebno treba obratiti pažnju. U tom smislu, moj se feminizam može nazvati i queer feminizmom.

Stvar koja me brine u vezi s postmodernizmom vraća nas i na to pitanje. Pre svega, ne verujem da postoje filozofski ili istorijski označeni periodi povesti. Sumnjam da nešto kao jasan period postmodernizma postoji. To me vraća na ono zbog čega mislim da ne možemo reći da je doba uzdizanja nacije prošlo. Nisam hegelijanka u tom smislu da verujem da postoje jasno filozofski određeni periodi. Tako je postmodernizam još maglovitiji termin, koji se pripisuje izvesnom nizu filozofskih pozicija, kritici politike identiteta, zasnovanoj na shvatanju da je sam identitet jedan nekoherentan koncept. Prihvatanje te koncepcije implicira prihvatanje nepostojanja meta-naracija istorije, što onda isključuje mogućnost velikih pokreta oslobođenja, potom, pojam moći više ne može biti lociran u klasnim i rasnim odnosima, te stoga više nije koristan. Povezivanje ovih aspekata u mislima nekih autora koji se proglašavaju postmodernim jeste ono što zabrinjava. Kada se oni prevedu na anglo-američkoj epigonskoj sceni, biti postmodernista u suštini podrazumeva onoga ko u debati teorija–aktivizam ne veruje u slogan „izađi na ulicu i bori se da promeniš svet“. Interesantno je da su prve dve moje knjige bile prodate kao postmodernističke, iako nisam imala nameru da ih tako napišem.

Ukoliko bi trebalo da naznačimo nešto što bi za vas sigurno bila nepotpuna, a verovatno veoma duga lista autora s kojima komunicirate, koje koristite, s kojima ste u nekakvoj interakciji iz koje proizlazi ono što vi nazivate idealizmom, onda bi se na toj listi sigurno našli – ispravite ako grešimo – Kant, Rols, ali i Lis Irigaraj, Hana Arent, Lakan i Derida, Bel Huks, kao i Toni Morison…

I Džejms Džojs.

Da li smo nekoga izostavili?

Gajatri Spivak! Njen uticaj je važan. I Homi Baba, u okvirima postkolonijalne teorije, a odnedavno i Edvard Said, koji je zaista fantastičan.

Franc Fanon?

U svakom slučaju, o njemu sam nedavno pisala. I Hajdeger.

Dvorkin. Posebno u ovoj knjizi.

Da. Svojom analitičkom teorijom prava, Dvorkin ima velikog udela u aktuelnoj debati o ustavnom pravu o odbrani gej pozicija.

U smislu u kome vi koristite termin idealizam, da li i Deridu povezujete sa idealizmom?

Doista čudno, ali da, povezujem. Ja sam tu, međutim, direktnija od njega, kada je u pitanju potcrtavanje prevoda koje nas proizvodi, jer po meni to stalno dekonstruktivno držanje u politici, čak i ono koje on naziva pregovorima, nije dovoljno, iako se s njim slažem da mi neprestano pregovaramo oko onoga oko čega se ne može pregovarati, oko ideje. U tom smislu, da, Derida jeste idealista.

Da li možete da prokomentarišete situaciju u SAD, posebno posle 11. septembra?

Ono što se sada događa u SAD je skretanje prema fašizmu. Uverena sam da je vlada SAD znala da će u našu najvišu zgradu udariti avion. Da sam ja Bin Laden, šta bih odabrala? Pitam se, Sijetl, Čikago, ili Svetski trgovački centar u Njujorku? Kako sam pametna! Kuda da idu? Koje su njihove mete? Kada se sve to dogodilo, oni kažu: pa dobro, znali smo da će imati avione, i oni su učili kako da lete i znali su da treba da udare neke određene mete, nismo mogli da znamo samo koje mete. Ja se pitam, pa kako niste mogli?

Ovo se može uporediti sa onim što se dešavalo ovde za vreme bombardovanja, kada je bombardovana zgrada državne televizije, ali postoje i mnoge razlike.

Vraćamo se na naše pitanje o nacionalnim državama. Mislim da ovde moramo da načinimo paradoksalan potez, što prvo podrazumeva da je nacionalna država tu i da ostaje duže vreme kao važno mesto demokratskih sporova. Drugo, neke probleme treba da prepoznamo kao globalne i transnacionalne. Na primer, problem nuklearnog oružja – SAD je svoju politiku detanta preokrenula u pravcu upotrebe nuklearnog oružja u običnim ratovima. Ako bude došlo do nuklearne katastrofe, bojim se da će je započeti SAD. To je fašizam.

Trebalo bi imati na umu činjenicu da je možda sida internacionalni problem. Ono na šta ja nailazim u SAD jeste govor o tim problemima kao o „ne-američkim“ problemima. Koristeći se veoma arentovskom distinkcijom, opet kažem da ako je neamerički braniti ustav i ako ideali ove države nemaju više nikakve veze sa identitetom Amerikanaca, onda, po mom mišljenju, jedino što još može da se kaže jeste da je vaša definicija američkog neamerička.

Kako se osećate povodom objavljivanja vaše knjige u Srbiji?

Ne mogu a da ne budem sentimentalna, pošto za mog oca, koji se kao američki pilot borio ovde na strani partizana, ovo predstavlja veliku stvar. Prevode mojih knjiga na nemački i japanski on neće da čuva u kući, već ih drži u podrumu. Ovo je jedini prevod za koji se on založio. U svakom slučaju, on sve ovo doživljava vrlo romantično. Mislim da to pokazuje da kompleksnost svih etničkih sukoba ne treba da vodi ka jednostranom zaključku o lošim momcima. Uvek je komplikovanije od toga.