U raskoraku između želja i stvarnosti

Nakon vekova organske evolucije naratologije, poslednjih godina (ili decenija) kao najpotentniji motiv u filmskom pripovedanju opstaje motiv identiteta. Dakako, upitan je taj motiv, neutemeljen, nedorečen, hinjen, isforsiran, preopterećen, začudan… Varijacije su brojne, ali film današnjice, katkad čak i u sferama preciznijeg žanrovskog određenja, uveliko je oslonjen na identitetske (auto)potrage, a što je (ipak) i dalje najizraženije u domenu arthaus filmova koji stižu sa nemirnijih evropskih ili azijskih adresa. Najnoviji pokazni primer, Kako je ovde tako zeleno? Nikole Ležaića, stigao nam je, preko Festivala autorskog filma u Beogradu, u redovnu bioskopsku distribuciju. Drugi je to Ležaićev film posle respektabilnog prvenca Tilva Roš iz 2010. godine, koji donosi priču o mlađem reditelju, sada na pragu zrelih godina, izgubljenom u vrtlogu beslovesnih televizijskih reklama, koji u pratnji oca putuje u dalmatinsko zaleđe kako bi tamo ponovo sahranili bakine zemne ostatke. Ležaićev film je i izražajno i pripovedno možda konvencionalniji nego što bi se to (načelno) očekivalo od autora filma Tilva Roš, ali jednostavnost kao krovni koncept jeste i kanda će zauvek i ostati sasvim legitiman autorski izbor, a u slučaju ovog filma u saglasju je sa identitetskom dramom nižeg intenziteta.

PERTLAVANJE I DRUGE NEZGODE

...

Ležaićev (možebiti) alter ego ovde je svojom šapatom izraženom dramom predstavljen u svoj punoći običnih životnih okolnosti, možda i u samonametnutoj umetničkoj osujećenosti: saznajemo da Nikola tone u mulj nezahtevnih zanatskih angažmana zbog nemogućnosti da uradi film o kome mašta, onaj o ovdašnjim inženjerima koji su radili na izgradnji vetroparkova u Iraku ili Iranu (a to je projekat koji je Ležaić zaista pripremao godinama), dok sam porodični put u opustele delove Dalmacije očigledno ima tesne veze sa Ležaićevom porodičnom (pred)istorijom. Na sve to, Nikola je u neku ruku predstavljen kao (doduše, veoma simpatičan) izdanak soja poznatog kao muškarac-dete, koji će u svojoj prokrastinacijskoj pometnji tokom povratka u zavičaj čak i dodatno regresirati na poziciju odraslog deteta koje se gubi u mraku dalmatinske noći, kome je jedinom hladno u nezagrejanoj kući, koje pokušava da pohvata niti porodičnog stabla i logiku iznuđenih životnih odluka i poteza svojih srodnika, i to uvek kaskajući nekoliko koraka za ostalima.

Uz pregršt krajnje diskretnih izražajnih glumačkih valera Nikolu besprekorno igra Filip Đurić, široj publici najprepoznatljiviji iz prošlogodišnjeg hita Za danas toliko. I lik iz Ležaićevog filma Đurić tumači kao čoveka poput svih ostalih, što i jeste svojevrsni produžetak onoga što je viđeno u filmu Za danas toliko, s tim da je u glumačkom pristupu liku Nikole više tišine i samozatajnosti, a manje evidentnijeg (istini za volju, takođe melaholičnog) humora. Njegov Nikola je sav u pritajenim identitetskim neuralgijama, pri čemu je najprilježniji tamo gde to biva najlakše, na primer u upornom ispravljanju nepostojećeg slova “j” u svom prezimenu (Leža(j)ić), a pre svega u izvanrednoj vinjeti u kojoj odlučuje da znak robne marke (logo) na dukserici svakog jutra istrajno prelepljuje lepljivom trakom, što shvata kao doprinos antikorporativnoj borbi unutar pokreta No logo. Lekovita je to i učinkovita ilustracija sitnih, strogo kontrolisanih borbi koje se bezbolno sprovode u delo, a vode ih, te borbe, snađeniji pripadnici srednjeg sloja, koji su uveliko ukorenjeni u ono protiv čega se bore. I te okolnosti nisu svesni.

Ovome valja dodati da je film satkan od delikatnih i pravovremeno uvedenih dramaturških detalja. Prizor zapertlavanja patika na atipičan način dobija efektnu rimu u završnici filma (to je pogodak pravo u metu): dečak koji glumi u Nikolinoj reklami za štrudlice (sa samog početka prče) mudro korespondira s glavnim likom i njegovom nelagodom tokom porodične ekskurzije, a tu je i detalj saobraćajne nezgode u mraku pokraj puta koju je samo Nikola primetio, a koja je zgodna aluzija na njegovu neizostavnu inicijaciju u svet odraslih. S druge strane i na drugom tasu stičemo utisak da je Nikola osoba bogatog i dinamičnog unutrašnjeg života, te se njegova očigledna nelagoda pred običnim, svakodnevnim životom može posmatrati kao nagoveštaj tihe pobede i prekopotrebne promene.

HUMOR I TRPLJENJE

Kako je ovde tako zeleno? jednostavno vri od nenametljivog i veristički ukorenjenog humora, koji suštinski mučnu priču čini lakše probavljivom. Uza sve to, središte i težište ove filmske priče ostaje Nikola u tom svom ključnom i donekle mučnom raskoraku između želja i zbilje, između nedorečenog identiteta iz prošlih dana i onoga što nužno mora da postane. On je poput Valuške, lika iz romana Melanholija otpora Lasla Krasnahorkiaja: “Valuškin kosmos ionako više nema nikakve veze sa onim stvarnim; smatrao je da je to samo slika o vasioni koju je on – nekada davno, još kao dete – ugledao, koja je kasnije zauvek postala njegovo kraljevstvo, čudesni predeo koji se više ne može izgubiti, naivno uverenje da je nekada možda postojao ili mogao postojati jedan božanstveni mehanizam čiji su ‘tajni pokretači vilinska čistota i nevino sanjarenje’…”

Ležaićeva filmska priča lišena je ne samo buke, uzbuđenja, preokreta i narativnih akrobacija, nego je potpuno lišena i antagonizma i antagonista. Čitavim tokom Nikola ostaje u žiži povesti, ali njegov lik, uz minumim napora, telesnog, umnog i duševnog, u hodu mora temeljno da se očisti svake naznake pogubnih vidova narcisizma. Svet nije protiv Nikole, a on taj svet nastoji da razume i prihvati barem onoliko koliko mora. Utoliko je veoma vredan i doprinos ostatka glumačkog ansambla, koji je kadar i voljan da bude marginalan u svojoj nužnosti. Najviše prostora tu je dobio i potpuno ga iskoristio Izudin Bajrović u svojoj stamenoj i nenametljivoj roli dobrohotnog ali i blago iziritiranog oca, predstavnika čitave jedne generacije koja je shvatila šta joj je dato da istrpi. Kao cilj svoga postojanja ona je postavila izdržavanje nametnutog, oslonjeno na genetski vitalizam i stečeni “imunitet” spram najčešće arbitrarnih životnih nepravdi i nelogičnosti. Ukupno uzev, to je upravo ona staza kojom će, uz više ili manje otpora, u doglednoj budućnosti morati da krene i Nikola.