U boj za narod svoj

Na otvaranju SP-a u Nemačkoj rečeno je da će globalna medijska i životna tema biti fudbal, fudbal i fudbal! Žika seljak (odnedavno i Žilijen) krenuo je „Uzvodno“ pimplajući loptu u virtuelnom studiju RTS-a. Nekom je posle nedelju dana sinulo da bi emisija mogla da izgleda drugačije pa su se pojavili Mega Deki i Maja Japundža, „Budilnik“ dvojac sa rahmetli BK televizije. Sada nema narodnjaka, zabavlja nas džez Jove Maljokovića, a u studiju se povremeno čuju suvisli razgovori. Što se prenosa tiče, komentatori nisu baš potpuno u duhu „stare škole“ RTS-a, ali se još čuju izrazi npr. „na utakmici Angola–Portugal, na terenu se igrači razumeju„, ili „vreme je da bivši kolonijalisti osete osvetu“. Ukupna ocena je – svarljivo. Ne mogu da shvatim – ideja šampionata je duh i radost igre, SP je poput Olimpijade, vreme kada ratovi jenjavaju, a raste potrošnja piva, suhomesnatih proizvoda i narod kupuje TV aparate sa većim ekranom. Televizija bi mogla na različite načine da upotpuni svoj program uglavljujući loptu u svaki kadar.

OK, u srednjovekovnoj reklami za jednu banku, Rambo i Branka „Piramida“ štede, pa horde igraju fudbal, nategnuta mi je ta veza između bankarstva i nogometa, ali ipak šljaka. Sličan utisak i ikonografiju koristili su kad su onomad besili Peđu Stojakovića, a on ubacivao srednjovekovne trojke glavicama kupusa. Ono što je dobro jeste činjenica da reklame izgledaju svetski. Čudno je što nam je stajling kosovske bitke postao dominantan, ali posle nekoliko neprospavanih noći, mislim da sam ukapirao.

Pošto su se u Skupštini ponovo sukobili mit i stvarnost, ispade da ponovo horde Alijinih mudžahedina i Tuđmanovih bojovnika nadiru sa severa Srbije i svi se prezivaju Dulić-Marković. Centralna otadžbinska uprava Kosmosa i Srpskih zemalja ima izdati svakom inovercu Nalaz i Mišljenje o podobnosti. Građanin će se prema tome zvati hrvat, šokac ili ustaša, ili u Sandžaku – musliman, turčin ili mudžahedin. U reklami Koka Kole, spaja se nespojivo uz fudbalsku strast. Hipik grli sapun, naučnik pacova, tepaljka muvu. U našem slučaju zagrljeni bi bili SRS i G17 plus, ali toliko jaki nisu ni fudbal ni koka-kola, mada su na nivou lokalne vlasti ponegde u koaliciji. To mu dođe kao Ronaldinjo, koji bez frke igra i za Pepsi i za Koka-Kola tim.

Sa pivom je lakše, jer se muškarci obloču, pa urlaju i prave gluposti. U reklami za banku, prikazujemo kako je bilo nekada, bez pravila, bez sudije, a igra je mnogo ličila na film Boj na Kosovu gde u produžetku Miloš Obilić smrtno faulira Murata od učkura do grla bijela. Ispada da radikali predstavljaju – to kako je bilo nekada, dok danas vidimo direktora banke sa kompjuterom, neoliberalnog majstora u odelu, savremeni fudbalski trener.

Ono što je pogođena suština fudbala u Srbiji jeste istina da se mi poslednjih 500 godina nismo dogovorili oko pravila, bilo da je reč o igri ili štednji. Još ne znamo šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno, šta smeš da kažeš u javnosti a šta ne, jer ćeš popiti crveni i isključenje. Na televiziji to je emisija „Nemoguća misija“, koja se, navodno, zezala sa kidnapovanjem Isidore Bjelice, pa je, navodno, žena imala ozbiljne zdravstvene posledice zbog tog zezanja. Eto šta se desi kad fanovi JSO-a prave TV zezanje. Živo me zanima ono što ne vidimo, a to je pitanje sudija. Ovde je suđenje po pravilu na našu štetu, sudije su nam nekakvi stranci koji nas mrze, nude nam se nametnuta rešenja i politika svršenog čina (erotski deo reklame za banku u bračnom krevetu). Sudije su na nekakvoj osmatračnici, kao neki KFOR ili posmatrači UN-a, samo im fale beli džemperići.

Pitanje glasi: Može li fudbal da smiri politički vrelo leto u Srbiji? Odgovor: Sumnjam. Ono što mi je pouzdan znak da više ne umemo da se igramo, jesu izjave i dnevnici plavih u Nemačkoj. Ne bih da grešim dušu, ali čini mi se da uživo gledam početak nervnog sloma selektora Ilije Petkovića. Čovek je izložen neverovatnom pritisku, cimali su ga zbog sina, a sada smo doživeli prvi poraz. Naši fudbaleri i selektor su očigledan primer užasne podvojenosti, jer su to većinom svetski ljudi koji žive i rade po svetu, živeći po pravilima istog tog sveta. Međutim, naš nastup na SP-u doživljava se kao osveta za sve nepravde nanesene srpskom narodu, za Kosovo, za Crnu Goru, za Knin, za bombardovanje, za sankcije, za blokadu i vizni režim. To je onaj deo u govorima selektora koji pominje hajdučku družinu, Mitrov i Đurđev danak, Vojvodu Mišića, ili Kežmanove molitve pred obroke plavih, ili zelene kopačke Ognjena Koromana – zbog kojih su ga zezali – izd’o si Ratka i Radovana. Za uspeh plavih treba da palimo sveće u crkvi, ‘alo drugari, oću da gledam fudbal!

Za kraj jedna servisna informacija sa TV Crne Gore, koju prenosim u cijelosti.

Na ekranu je doslovno pisalo, uz pratnju odgovarajuće patriotske muzike:

U redakciju satelitskog programa svakodnevno stižu čestitke za proglašenje crnogorske nezavisnosti. ZBOG PROGRAMSKE ŠEME NIJESMO U MOGUĆNOSTI DA IH UBUDUĆE EMITUJEMO. Svima se najsrdačnije zahvaljujemo.

Redakcija sat. programa.