Srbija je zemlja čije je stanovništvo među najstarijim u Evropi. Protekle nedelje je obeležen Svetski dan borbe protiv nasilja nad starim osobama, pa sam se zapitao da li smo samo stari, ili smo uz to i matori.
Dok gledam ovdašnje tv-programe, pitam se da li je moguće zaključiti da živimo u zemlji sa tolikim brojem starih osoba. OK, televizija je sve više vršnjakinja svojih gledalaca, a tv-aparat jedini sagovornik mnogih starijih osoba. Za njih je internet tehnički komplikovan, verovatno u određenoj meri i mobilna telefonija, ali prave podatke u stvari nemamo. Iako se busamo svojim novootkrivenim tradicionalizmom, mislim da je slika o starim osobama na televiziji uglavnom iskrivljena. Tokom devedesetih, to poverenje starijih gledalaca u televiziju u velikoj meri je zloupotrebljeno, a linija društvene polarizacije bila je praktično generacijska. Stari su bili za Slobu, mladi za promene, i politički konflikti često su ličili na jaz među generacijama. Od 2000. godine ta podela više nije jednoznačna jer su često apatija i nepoverenje izbrisali razlike među generacijama. Naše društvo ne možemo nazvati gerontokratskim kao, recimo, kinesko, gde se starost apriorno ceni i smatra prednošću. U našim crnim hronikama, na dnevnoj bazi se susrećemo sa tragedijama koje doživljavaju starije osobe. One su najčešće žrtve kriminalaca, jer su praktično najranjivije. Na jugu i jugoistoku Srbije živi veliki broj starih osoba, u selima u kojima postoje samo staračka domaćinstva. Gotovo redovno u vestima vidimo slike siromaštva, nedostatka osnovnih uslova za život i endemske bede. U okolini Leskovca, Prokuplja ili u selima uz bugarsku granicu, ljudi bukvalno umiru od gladi. Da paradoks bude veći, u tim istim krajevima nastala je poslovica „da je srećna ona kuća koja ima penzionera„, jer je penzija u mnogim domaćinstvima ponekad jedini siguran izvor prihoda.
Međutim, da se ne zavaravamo, nije mnogo bolje ni u Beogradu. Pred svake izbore partijski aktivisti (naročito oni mlađi) bivaju iznenađeni dok od vrata do vrata dele propagandne materijale i beleže „sigurne glasove“. U svakom prosečnom ulazu otkriće da dve trećine stanara čine penzioneri, a da mnogi žive na ivici bede. Tako je nastao stereotip o babi sa gomilom mačaka ili kučića, dedi koji sakuplja đubre i dovlači ga u stan, niko ih ne obilazi niti posećuje, a komšiluk sazna u kakvim uslovima su živeli tek kada preminu. Stari i nemoćni su, prema vestima, ovih dana redovno žrtve i onih prevaranata što vam dodele poklone, natrpaju vam pune ruke andrmolja, pa onda naplate porez. Pokazalo se još od devedesetih da su stara i nemoćna lica žrtve prevara oko ugovora o doživotnom izdržavanju.
Omiljena uloga za bake i deke na televiziji jesu reklame za različita pomagala. Ili se vitafonišu, ili nose kosmodisk, ili se zrače nerstijem, ili deda popije onu tabletu pa može ko momak, ili baba glanca i pere po kući laka ko devojčica. Očigledno, starije osobe su potrošači robe široke potrošnje, pa se za njihove duše i njihove parice i te kako bore oglašivači i prodavci. U ostatak programa starima je zabranjen pristup, jer tu vladaju večita mladost, seksipil, pesma i osmeh. Nema starijih pevačica, nema starijih spikerki, nema bola, nema bora – večita mladost televizije.
Ono što je takođe nepošten stereotip prema starima u ovoj zemlji jeste njihov ukus. Proteklog meseca videli smo fenomenalan koncert Boba Dilana, pravog dede, uz čiju muziku su odrasle mnoge ovdašnje deke i bake. Bata Živojinović, još jedan ovdašnji deda, proslavio je spektakularno svojih 75 godina života i 55 godina umetničkog rada. Iako je u prvom planu bio Valter (što je i njegov rington na mobilnom), Dan borbe protiv nasilja nad starim osobama poklopio se sa probojem na Sutjesci. Bata je tamo simultano filmski ratovao protiv elitnih nemačkih jedinica i pokidao Ričarda Bartona u glumi kad god su se našli u istom kadru.
Danas primere međugeneracijskog suživota možemo videti samo na Farmi, ali ne zaboravite – to nije pravi život. Mnogi penzioneri se takođe bune kada se PUPS u medijima prikazuje kao njihov isključivi politički reprezent, jer ih ima u celom političkom spektru. Pokazuje se da su penzije i zdravstvo često najvažniji faktori za osvajanje vlasti u ovoj zemlji, a penzionisanjem viška radne snage ili državnih službenika penzioneri postaju ujedno i problem i rešenje. Starost je za svakoga od nas pojedinačno – budućnost, pa ne bi bilo loše da na televiziji vidimo šta nas čeka.
Srbija i Grad Niš poslednjih godina prosečno su prihodovali zahvaljujući Nišvilu godišnje 384 miliona dinara. Država kao da to ne želi da zna, kaže Ivan Blagojević direktor Nišvila
Zašto Ministarstvo kulture smatra da su programi Nišvila i Kolarčeve zadužbine manji javni interes od recimo Čukafesta i Savamalskog koncerta
Ljiljana Pekić, arhitekta i životna saputnica književnika Borislava Pekića, preminula je u 94. godini
Između zvezda i mora, na Letnjoj pozornici pevala je Josipa. I bilo je čarobno. Biće toga još na Hvar Summer Fest-u
Na dva festivala u BiH, prošle nedelje srpski dugometražni filmovi „Izlet“, „Karmadona“ i dokumentarni „Iza osmeha“ osvojili su četiri nagrade
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
