Spremite se, Rusi prihajajo! I to ne oni stari, na glomaznim tenkovima, nego ovi Novi, na krilima još glomaznijih deviznih računa… Gledao sam to nedavno u Budvi: ruski se čuje na sve strane, čak su i restoranski jelovnici na ruskom; grad su okupirali sitni, obični Rusi, ali kupili su ga – kao i pola Crne Gore – neki drugi, slabo vidljivi, a sveprisutni, nezgodni momci prepunih buđelara… Tu sortu još od devedesetih zovu Novi Rusi: to su živopisni tipovi koji su se bezmerno obogatili svim mogućim vrstama trange-frange biznisa na veliko – a šta, molim vas, u onolikoj Rusiji nije veliko?! – neretko koristeći beneficije koje u ovoj tranzitnoj sorti država proishode iz blizine s vlašću, njenim resursima i jedva ičime ograničenim kreativnim mogućnostima. Odakle su se, pak, ispilili ti momci, ti čudesni oblici postsovjetskog života posve nezamislivi samo koju godinu ranije? Nešto ih je iz kriminalnih struktura koje su uspele da legalizuju i stabilizuju svoja lupeški stečena bogatstva, ali to je manjina: „krimos“ je ipak kokošar i jajara u duši, otužni provincijalac gladnih očiju bez stila i mere, čak i kad je zanatlija velikog kalibra: pre ili kasnije, preigraće se, učiniće pogrešan korak i – ćao, nema (ga) više… Mnogo je više, otuda, onih wise guys koji su na vreme stekli manire, obrazovanje i društveni status, koji su, kad je trebalo, bili uzorni komsomolci, rukovodioci sitnog i srednjeg zuba, direktorčići državnih i partijskih firama… Da bi se, eto, jednog (ranokapitalističkog) jutra probudili kao milioneri. Ne znaju, jadni i nedužni, kako im se to tačno desilo, ali kad već jeste, a ažurni kakvi jesu – znala je Partija da bira kadar – potrudili su se da postanu milijarderi. Za vreme Jeljcina, cela im je Rusija bila pod nogama. Za vreme Putina, samo pola: drugu polovinu je bezecnuo kremaljski baćuška;: ipak, velikoj većini je ostavio njihova dražesna mala bogatstva, sve što je trebalo da učine je da se odviknu od pomalo perverzne navike bavljenja politikom: batali to, tavariš, ima ko to da radi…
Jasno je da savremena ruska proza nije mogla da se ogluši o (tako izazovan) fenomen Novih Rusa; u ovom tekstu pozabavićemo se tek trima recentnijim primerima, dostupnim na srpskom.
SVEOPŠTA RASPRODAJA: Krenimo od najstarijeg pisca (i izdanja): Jurij Poljakov pripada poslednjoj „regularno“ sovjetskoj generaciji pisaca, onoj koja je pokušavala da buška unutar ograničenja „umerenog napretka u granicama zakona“, dakle, bez prelaženja nepovratne linije disidentstva. Poljakov je, kao čovek i kao pisac, u osnovi konzervativac, tradicionalista, svetonazorno koliko i poetički; ono što ga spasava od posvemašnjeg anahronizma i dosade njegova je urnebesna duhovitost, tako sjajno demonstrirana u romanima Jare u mleku (v. Vreme br. 630) – furioznom i virtuoznom obračunu sa (oh, tako univerzalnim…) svetom književne foliraže, lokalno čitanom pre svega kao obračun sa ruskim postmodernistima – ili Zamislio sam bekstvo. Nešto kraći i manje zapažen roman Nebo palih (prevela Radmila Mečanin; Grad teatar, Budva i Oktoih, Podgorica 2005) Poljakovljev je uvid u čudesni svet Novog Rusa, u haotični i mutnolovni postsovjetski pejzaž Sveopšte Rasprodaje, u kojoj se, hm, znalci okretnih veština mogu neviđeno ovajditi. Služeći se tehnikom skaza, direktno ukazujući na Manon Lesko kao svojevrstan uzor, Jurij će Poljakov naratorsku štafetu, u početku u vlasništvu pisca – paraautobiografske naznake su neizbežne – koji putuje noćnim vozom od Peterburga ka Moskvi, brzo predati tajkunu koji mu je slučajni saputnik, i koji će mu ispričati svoju Životnu Priču, ne bi li je pisac – za dobar honorar, naravno – bacio na papir. To je „otvaranje duše“ malko odviše zbrzano, nemotivisano i naivno izvedeno: pisac će o svom saputniku saznati toliko što intimnih, što utuživih detalja da je to stvarno malo previše za prvu noć jednog potencijalno lepog prijateljstva… Ali, Poljakov (o)lako prelazi preko toga: jasno je da je ono što ga jedino zanima u Nebu palih prikaz – intencionalno možda gogoljevski sarkastičan, ali u konačnici nedvojbeno gorkijevski „moralistički“, koliko god pokušavao da to zabašuri i ironijski „omekša“ – onog Gubitka Svih Vrednosti koji da je Rusiji donelo vreme (nove) „prvobitne akumulacije kapitala“. A gde ćeš boljeg modela za to od sitnog sovjetskog aparatčika i poluzgubidana koji se u zgodnom trenutku prelevio u avionskog mogula, vlasnika polovine ruskog neba, sve sa letećom flotom? Ako čovek uzme u obzir koliko su nebeski letači bitan deo oficijelne sovjetske „kulture ponosa“, jasno je da je Poljakovljev pripovedač zapravo počinio zločin prema identitetu: prisvojio je, i sada profitira na nečemu što je – sa stanovišta homo sovjetikusa – bilo draga zajednička baština… Kako god, zato je i pravedno kažnjen, očaravajućom sponzorušom/sekretaricom/ljubavnicom/krvopijom, koje se neće moći, znati ni hteti otarasiti dok ne dođe bukvalno do onoga ko-će-koga… Poljakov je na ovih dvestotinak stranica posejao sva neizbežna opšta mesta tematike Novih Rusa: javne vrline, tajne poroke i zločine, mafiju, Čečene, obračune, seks, drogu, i uopšte, vaskoliku dekadenciju… Ono što je problem s Nebom palih je da u njemu ima tek skromnih odblesaka one poljakovljevske duhovitosti, a da taj nedostatak nije ubedljivije kompenzovan nekom drugom vrlinom: Nebo palih je jedan, moglo bi se reći, (para)balzakovski pokušaj priveden kraju s polovičnim uspehom, čitak i zanimljiv uvid u jedan svet koji Poljakovu ipak izmiče: možda zato što je taj i takav Vrli Novi Svet u osnovi odviše mračan za njegovu, ipak, sitnorealistički-staromodnu potragu za korenom i osnovom njegovog Zla…
LUCIDNI ŠAMAN: Viktor Peljevin – mlađi pisac, novije izdanje – je sve ono što Poljakov nije, i što Poljakov ne voli: vehementni ruski postmodernista (šta god to značilo, a uglavnom ne znači isto što i ovde), inventivni koliko i introvertni cinik koji se proslavio romanom Generacija P (v. Vreme br. 609), književno možda najreprezentativnijim zahvatom u tu epohalnu promenu politekonomske i vrednosne paradigme, koja je decu poznog sovjetizma gurnula u vrtlog turbokapitalističkog „snalaženja“, u kojem ne znaš da li su gore prošli oni koji se nisu „snašli“, ili oni koji su se snašli predobro za vlastito dobro. Knjiga fascinantnog naslova Dijalektika prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda (prevela Natalija Nenezić; Plato, Beograd 2006) u neku je ruku nastavak ovog „ciklusa“. Peljevin je, bajdvej, u međuvremenu postao neka vrsta globalnog književnog alter-megastara, i na svu je sreću i ovde dosta prevođen, mada njegove knjige – svoj naizglednoj „zavodljivosti“ uprkos – uglavnom uopšte nisu „lako štivo“. Oni koji su iole upoznati s njegovim delom već su navikli da se od njega može očekivati svašta, i da tu najčešće ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda… Tako je i sa ovom knjigom, žanrovski neodredivim miš-mašom koji se sastoji od jednog romana, jedne pesme, i nekoliko kraćih proznih celina, fabulativno nepovezanih međusobno, ili pak sa romanom (a neke nemaju veze ni sa čim, ako ćemo pravo…). Kako god, roman Brojevi kičma je ove knjige. Priča o Stjopi, još jednom kasnosovjetskom smušenjaku i naizgled nerealizovanom talentu, koji će, elem, u novom kapitalizmu procvetati do neslućenih razmera, takođe je storija o jednom tako karakterističnom Novom Rusu, semikriminalnom bankaru (i biznis-mistiku, moglo bi se reći) koji vešto pliva u krajnje opasnim vodama u kojima se susreću biznis, kriminal, politika, nacionalizam, terorizam, poroci i ko zna šta još. Ako je Poljakov svoju priču vodio malo drveno, tako da se lepo videlo kako mu je materija ostala pomalo tuđa, Peljevin kao da nema tih problema: svet Brojeva beskrajno je gipko, precizno i ubistveno duhovito izvajan, uz bezbroj drskih pošalica, globalno odgonetljivih popkulturnih referenci i drugih zeistgeist-zvrčki. Peljevin, naravno, ne bi bio to što jeste da se zaustavio na (inače briljantnom) „sociologizovanju“, na nepogrešivom osvetljavanju znakovitih (epi)fenomena Novog Doba: njegov je Stjopa čudak opsednut brojevima, uveren da je broj 34 neka vrsta njegovog Anđela Čuvara; a tamo gde ima prijateljskih brojeva, mora da ima i neprijateljskih; i tu počinje vrtlog peljevinovskog mistifikatorskog ludila koje ne vredi ni pokušati prepričati, a koji bi svakog manje veštog pisca odveo pravo u samosvrhovitu nebuloznost. Peljevin, po običaju, vešto pleše na njenom rubu, omogućavajući čitaocu da, onako u međuvremenu, pokupi nešto od gotovo neiscrpnih zaliha njegovog šamanski lucidnog dekonstruisanja duha vremena. Što se ostatka knjige tiče, nemojte ni sumnjati da je tu nekoliko besmislenih „budističkih“ pričolikih ispada, ali takođe i dva dragulja: Fokus–grupa, (anti)metafizička igrarija sa Poslednjim Sudom, i Akiko, maestralna i morbidna prezentacija sajber-seks zavođenja, u kojem je, na koncu, Požuda tek dečija igra u odnosu na dubinu i strast Pohlepe…
LETONSKI PSIHO: Treći deo priče o Novim Rusima delo je Aleksandra Garosa i Alekseja Jevdokimova (najmlađi autori, najnovije izdanje), dueta „etničkih“ Rusa iz Letonije, čiji je roman (Glavo)lomka (prevela Natalija Nenezić; Laguna, Beograd 2007) podigao dosta prašine na ruskom govornom području, ali i doživeo međunarodnu slavu. Od Poljakova, preko Peljevina, pa do dvojca iz Rige, rastu cinizam i brutalnost, kako pisaca tako, bogme i njihovih likova: kod ove dvojice gotovo da ništa drugo nije ni ostalo. Zato nije čudo da se njihov glavni protagonista usred romana pretvara u neku vrstu rusko-letonskog Psihoa, tipa koji će krenuti u osvetnički masakr jer je odavno prestao da veruje u bilo šta drugo. Što, opet, ne znači ni da veruje u masakr: ne veruje on ni u šta, on je tek nevažni izdanak ciničnog materijalističkog poretka, u kojem igra ulogu bezvrednog statiste: propavši kao oštroreki novinski kolumnista – što bi imalo označavati nekakav svet u-kojem-još-postoje-vrednosti, on se zapošljava u PR službi nekakve banke – perionice novca, dakako – kroz prividnu ravnodušnost sve intenzivnije mrzeći i nju i sebe, i šefove i svet koji ih je oblikovao. Eto zanimljivog transfera „kritičke tekstualnosti“ od javne ka privatnoj, autoterapijskoj: umesto kolumni, on će pisati gnevne paskvile na račun svog šefa, i gomilati ih u tajni folder svog kompanijskog kompjutera, te utucavati vreme surovim video-igricama (postoje li drugačije?). Kada njegovo tekstualno nepočinstvo slučajno bude otkriveno, krenuće njegov osvetnički pohod po novokapitalističkoj Rigi, prepunoj samozadovoljnih tipova, ništaka koji misle da su „dobitnici tranzicije“… No, tu počinju i nevolje s ovim romanom. (Glavo)lomka je, naime, roman iz dva dela veoma neujednačenog kvaliteta: prvih sto i kusur stranica – to jest, dok ne počne Pokolj… – izvrsna su vivisekcija istočnoevropskog Novog Doba, gotovo nepogrešivo organizovan, i talentovano napisan hiperreality show(case) jednog poretka stvari koji zapravo još nije – a i ne zna se hoće li – srastao sa ljudskim željama i potrebama, mada iste rado s(t)imuliše, proizvodi i mamuza. Drugi, pak, deo knjige postepeno degeneriše u bespotrebnu, traljavo motivisanu, u osnovi koještarsku ubilačku eskapadu: nešto kao kad Od sumraka do svitanja najednom, usred filma, postane horor, s tim da je ta promena žanra vešto i uspešno izvedena, a ova nije. Dobro kaže Ivan Bevc: „druga polovina romana teško da ima suvislo opravdanje“. Šteta, mogla je ovo biti sjajna knjiga, ali ni ovako je ne bi trebalo prevideti. Uostalom, svaka lektira glede Novih Rusa danas nam je neophodna: nešto mi govori da ćemo se s njima u doglednoj budućnosti upozna(va)ti bliže nego što bi to bilo zdravo i preporučljivo!
