Boris je mršav momak, do ivice posle koje to počinje da liči na svojevrsnu izgladnelost, što verovatno i jeste slučaj, ali izgladnelost za moralom u svakodnevnom životu. Praktično svaki put kad sam ih gledao, njemu je pukla žica na gitari. Ta vrsta nervoze koja nikad ne može da se umiri, tipična je za svakog ko svira u dobrom rokenrol bendu. Njihov prvi album Sve što vidim je prvi put (Odličan hrčak, 2008), privukao je mnogo pažnje kao jedan od boljih debija u istoriji ovdašnjeg rokenrola, a pre nekoliko meseci su objavili novi CD, Dobrodošli na okean (Moonlee records, što je one-man izdavačka operacija bazirana u Sloveniji). Povodom novog, još glasnijeg albuma, pokušavamo da nađemo odgovor kako je došlo do toga da danas svirati u rokenrol bendu znači truditi se da se ostane normalan i odgovoran prema zajednici, nasuprot kontekstu u kome se samo ekstremne stvari dešavaju i u kome kao da uspevaju samo ekstremni ljudi.
„VREME„: Imena su važna. Kako je došlo do imena Repetitor?
BORIS VLASTELICA: Dopalo mi se čim sam ga se setio. To je bilo 2006, u WC-u kluba Akademija (smeh). Zvučalo mi je neopterećujuće, što mi je bio glavni cilj kad je u pitanju ime grupe. Opterećujuće ime je, recimo, Električni orgazam, koje je valjda uvek bilo loše, i 1980. i sada, stvarno mislim da bi svima bilo lakše da su se drugačije nazvali. Inače, pre Repetitora, mi smo se zvali Spleeners, po Šarlu Bodleru, odnosno po splinu Pariza i dosadi kao najvećem protivniku čoveka.
Gde ste prvo svirali?
Kao Repetitor u Blue Moonu, malom klubu u centru grada. Ali imali smo pre toga pod starim imenom koncert u bašti SKC-a, koji smo pametno zakazali sa jednom metal grupom, jednom hc grupom i mi smo bili predstavljeni kao pank grupa, pa su došle tri različite publike i sve je bilo puno. Već smo svirali samo svoje stvari, to mi se dopalo i rekao sam sebi „ovo želim da radim u životu“.
Gde si odrastao?
Na Vračaru, ali na Čuburi, čak donjoj Čuburi. Tu je jak identitet uvek bio. Autobus 24 nam je bio glavna zabava, posebno zimi. Taj autobus ide na Dorćol i prolazi krajevima u kojima bleje svi ljudi koje znamo – prvo ide onim gradskim uličicama paralelnim, pa onda na Trgu stane, tu su se kod Konja skupljali metalci i pankeri, pogledaš malo koga ima, ako ti se svidi ekipa, siđeš, ako ne – ideš dalje, dole do Dunava, kod bazena 25 maj. Siđeš na dvadeset minuta, koliko treba majstoru da odmori, malo i ti ovo-ono, prođe vreme i to je najjeftiniji provod. Mada ima i drugi najjeftiniji, na stadionu FK Crvena zvezda. Jedno dve godine sam stalno išao na Sever, na svaku domaću utakmicu, kao i na neka gostovanja. I onda su jedne godine samo krenuli noževi. Nisam video sam događaj, ali sam video krv posle, i to mi nije trebalo. Shvatio sam da dolazi vreme nekih drugih tema. Kad sam krenuo tamo posle 5. oktobra, Sever je bio opštenarodan, tu je dolazio i Kurta i Murta, sa kakvim god šalom da je došao, bio je dobrodošao. Ima i fotografija iz tog perioda, Sever potpuno šaren, čiji god hoćeš dres možeš da vidiš, osim Partizanovog – kakva uniformisanost i hijerarhijska organizacija… I niko nije bio nacionalista. To je sve došlo sredinom dvehiljaditih, to praktikovanje srpstva umesto navijanja za Zvezdu – tad sam počeo da se bavim muzikom, jer sam prestao da idem na tekme i falio mi je taj ventil… I sad volim da odem na Istok sa ortacima i da dobacujemo sudiji uz semenke, da blejim na suncu, na ogromnom polupraznom stadionu.
Tako je muzika bila spasonosna formula?
Da, bavljenje muzikom je zamenilo tu energiju koju sam trošio na stadionu. Ubrzo smo osnovali bend, snimili pesmu Ja za kompilaciju Jutro će promeniti sve i ubrzo su počeli da nas puštaju na radiju. Mi smo, inače, imali mnogo nesporazuma oko toga kako želimo da budemo predstavljeni – jednom prilikom smo odbili da budemo na naslovnoj strani magazina „Huper“, jer je to bilo pre nego što nam je uopšte objavljen prvi album, i nismo hteli da nas ljudi prepoznaju po nečemu što nije naša muzika. Ne želim da znaju za nas, i da stvore mišljenje, a da nas uopšte nisu čuli. Mi smo baš bend za kog sam siguran da ih neće ostaviti ravnodušne na koncertu, svako ko dođe, otići će zadovoljan.
Koliko su mediji pomogli najnovijoj generaciji rok bendova o kojoj sad pričamo, od vas i Petrola, koji stojite na početku, pa do Straight Mickey and the Boyz ili Stray Dogg na kraju?
Ne previše. Kao i mnogi, i ja sam mislio da će B92 biti nekomercionalna stanica baš za tako nešto, ali oni su očigledno rešili da se komercijalizuju, i od njih – kao privatne kuće – ne možeš mnogo da očekuješ, oni na kraju dana gledaju da zarade za plate, a to neće uraditi tako što će jako podržavati domaću rok scenu. Studio B je donekle podržavao, ali od njih sam zapravo i više očekivao, jer su gradska kuća, na budžetu, koji se pravi od naših poreza, pa je logično da budu uslužniji. Jedino ko je dosledno i stalno pomagao bio je sajt Popboks – oni su bili tu od prvih naših koncerata, slikali i pisali o svemu, na kraju pomogli da se objavi album.
Internet jeste smanjio uticaj klasičnih medija, ali ne onoliko koliko bi neki voleli da misle. I dalje je najvažnije biti na televiziji – i mada je moj utisak da nas dovoljno svuda ima, mi ne postojimo na televiziji, osim ponekad u „Gruvanju“ na RTV Vojvodini. Kad smo svirali u Gračanici, pitali su nas zašto nas nigde nema… jer nas nema na Jelen top 10 na RTS-u. Ali mi nismo poželjni tamo.
Da li se osećaš suviše dostupnim suviše velikom broju ljudi? Postoji li prevelika opasnost od kontrole u ovakvom svetu?
Meni ne smeta toliko to što sam dostupan, volim da se družim i ne plašim se tuđeg mišljenja. Ali kontrola mi uopšte ne prija, taj osećaj raste i raste iz minuta u minut. Sad i ova obična policija, „prašinari“ na ulici, može da kontroliše tvoje SMS poruke bez naloga, dobili su mašine i sad se igraju sa komšijama i bivšim ženama. Ili ova ideja oko pojačanog video-nadzora širom Beograda – uvek će se naći neko opravdanje u incidentima, ali ako se setimo kako je taj grad nekad bio miran bez ikakvog video-nadzora, postaje očigledno da ta veza između potencijalnog mira na ulicama i pojačanog video-nadzora možda i nije tako jasna. Konačno, London je prvi premrežen kamerama, pa je pre dve godine goreo, kakav miran grad…
E sad, kad smo već kod toga, postoji pitanje koje se samo nameće – da li je sadašnja generacija bendova još sposobna da izrazi nešto što bi bilo univerzalno važno kao društvena poruka? Da li sadašnju generaciju rok bendova uopšte zanima da komentariše nešto što se dešava oko njih, tako da to može da se citira?
Nekoliko stvari je sporno u poređenju sa, recimo, osamdesetim godinama. Ako pogledaš sastave kao što su Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam, ili Disciplina kičme na početku – koliko znam, na njihovim prvim koncertima nije bilo mnogo više ljudi nego što ih mi imamo. Nju vejv grupe su bile jedna generacija, kao i mi, pre nego homogena scena, bili su skroz raznorodni, kao i mi, tako da vredi praviti poređenje samo sa njima, a ne sa, na primer, Ribljom čorbom. Dalje, u to vreme si morao da ideš preko izdavačke kuće, i samo je ona mogla da ti izda ploču, bilo je usko grlo, pa je manje bilo izdanja – danas je sasvim obrnuto, možeš da izdaš svoju muziku kako god hoćeš i kod koga god hoćeš. Samim tim, svako može da izda šta god mu padne na pamet, pa dolazi do inflacije umetnosti, ne samo muzike. Konačno, sad je sve mnogo brže, pre svega kad je medijska prisutnost u pitanju – danas kad dobiješ svojih pet minuta slave, to je stvarno pet minuta, ni sekund više. Možda neko može da zadobije mesec dana pažnje medija, Lady Gaga može i celu godinu, ali onda i njena slava počinje da bledi. Sve prolazi mnogo mnogo brže nego ikad ranije – danas je nezamislivo da pola decenije prođe u znaku jednog benda, počnimo samo od toga. Internet je dao svima mogućnost da se izraze.
Što se tiče angažovanosti, volim angažovanost, ali ne volim neproživljene klišee. Samo kroz lično iskustvo, tako nastaju naše pesme – uvek krećem od nekog svog besa, koji se kuva neko vreme, pa onda shvatim da tu postoji neka šira tema, ili ne postoji, pa odustanem. Pesme su pre svega o nekom neprihvatanju – mada mi nemamo ljubavne pesme, ne mislim da smo mi bend koji ne gaji tu emociju.
U svakom slučaju, kod vas uvek postoji stav, zasnovan na individualističkom, ličnom iskustvu, što je rokenrol tradicija uvek bila.
Tačno, samo što sam ja više za kolektivistički pristup. Treba nam društvo saradnje, a ne društvo konkurencije.
Dobro, ali takvog kolektivizma ne bi bilo bez individualne slobode. I taj kolektivizam ne sme da se otrgne kontroli, odnosno da se odvoji od dobrovoljnosti udruživanja.
Jasno – ja se zalažem za socijalizam iz koga bih ja prvi bio proteran, haha. Previše sebi dajem slobode.
Samo što živimo u vremenu kapitalizma i ničeg osim kapitalizma.
U tome i jeste problem. Moja generacija se i ne seća vremena pre kapitalizma, niti u glavama ima neku alternativu. Kod nje je najvažnije što je navodno provalila to da ničeg nema besplatnog u životu, da od države ne očekuješ ništa, i mada joj plaćaš porez, svejedno država nema nikakvu odgovornost za običnog čoveka, i konačno da je svaki čovek sam za sebe, da tu nema solidarnosti, čovek je čoveku vuk i tako dalje. To su vladajuća shvatanja, i to ne samo u mojoj generaciji.
Hedonizam potrošačkog tipa je postao ideologija za sebe. Bilo je toga i ranije, jedan besciljni hedonizam koji je govorio u vreme jednopartijske države kako ne vredi ništa ni pokušavati, jer je zabranjeno raditi baš tačno ono što želiš, pa zato hajde samo da se provodimo. Ali to nije bilo istina, jer je uvek bilo bar nekog malog prostora za kreaciju.
Koliko je lakše bilo suprotstavljati se samo jednoj partiji… Danas je to čitava klasa, brojnija i bogatija. Mislim, to jeste klasa, u kojoj su ujedinjeni vlasnici partija sa tajkunima. Ne znam, ja bih bio mnogo mirniji da znam da je Srbija jedna spaljena i užegla zemlja u kojoj nema nikakve perspektive, ali nije tako – već ogroman potencijal propada i trune iz nekih kratkovidih sebičnih razloga. Talentovan pojedinac je ovde mnogo ugroženiji od netalentovanog, i ima manje šansi u životu, umesto da je obrnuto.
Koliko je vama uopšte važno da išta kažete o toj „srpskoj situaciji„? S obzirom na to da su svi novi srpski bendovi povezani sa svetom na istorijski nov način, tako da žive u direktnoj i svakodnevnoj komunikaciji sa sličnom scenom širom sveta – koliko vas još zanima da komentarišete šta se uopšte kod nas dešava, ako možete da imate turneju po Holandiji, kao vi pre par meseci, ili dalje po Evropi, kao neki drugi naši bendovi, za koje šira javnost možda nije ni čula (Threesome, Temple of the Smoke)?
To je fantastično, posebno ako sviraš žanrovsku muziku, onda može tako da prođe – surf ili stoner, to su mreže za sebe širom Evrope, koje imaju svoje festivale i klubove. Mi smo ipak autorski alternativni rokenrol, na naše koncerte na Zapadu dolaze fanatici rokenrola kao takvog, bez obzira što pevamo na srpskom. Ipak, otići tamo na duže bila bi velika životna odluka. Što se tiče nas, zanima me samo šta je naš sledeći cilj – a to je da nemamo pauzu od četiri godine između dva albuma i da možda angažujemo obezbeđenje, jer su nam koncerti postali preintenzivni, svaki put neki incident.
Pretpostavljam da je to što pevate samo na srpskom neka vrsta odgovora na moje pitanje. Šta misliš o izrazu „gitarski bendovi“ kojim se sad često označavaju rokenrol bendovi? Šta uopšte pratiš od svetske scene?
Generalno, to sa žanrovskim podelama je postalo tako suludo, da nemam ništa protiv bilo kog izraza preko koga se razumemo. Verovatno je već vreme da se umesto da se delimo sa sve novijim izrazima, malo grupišemo i ukrupnimo kroz neki novi izraz… Što se muzike iz sveta tiče, od kada nastupamo, vrlo je selektivno pratim. Trenutno volim sastav Black Lips, koji stalno zvuči kao da se raspada, a uopšte nije tako, i pratim sve što radi Ian Svenonius, čovek koji je posle Nation Of Ulysses imao još nekoliko bendova, od kojih su po meni najbolji Make Up i Weird War, ali je za njega jednako važno reći da je autor fenomenalne knjige po imenu The Psychic Soviet koju svuda nosim sa sobom i meni je potpuni hit od kad mi je Ana-Marija poklonila (vadi knjigu iz torbe – prim. aut). Pravi komunista, čovek iz Vašingtona, evo vidi poglavlje: „Kako odgovorno upotrebljavati rokenrol danas“. Teza je da je rokenrol pušten da se razvija tako kako se razvijao, jer je savršeno odgovarao uzletu američke ekonomije pedesetih godina, slaveći individualizam i hedonizam, samim tim i veću potrošnju. Hip-hop je samo to ubrzao za novo doba. Slažem se sa tim stavovima.
Sve više je bendova koji su „tribute to“ bendovi mada se predstavljaju kao originalni…
Da, rok je danas na prekretnici na neki način. Mora opet da nađe način da govori u nečije ime, a ne u ime nekog establišmenta, pa zato mislim da je najzdravije kad neko govori samo u svoje lično ime kroz njega.
Naše društvo je društvo nostalgije. Tako se i na rokenrol gleda kao na deo zlatne prošlosti, nečega što je bilo, a ne nečega što je sad. Međutim, to je još jedna iluzija, jer novih bendova ima zaista mnogo, postoji široka i mnogobrojna scena koja se međusobno podržava. Bar u Beogradu se ti novi bendovi drže skupa, i pomažu se čak i kad se ne vole. Sa zgradom BIGZ-a je to postalo standard – ona je skoncentrisala celu jednu scenu na jedno mesto, pa je i nama postalo moguće da čujemo šta drugi rade i da nas to povuče da i sami radimo bolje. Čak se i čuje da bendovi bolje sviraju otkad postoji zgrada BIGZ kao mesto za probe, poslednjih četiri do pet godina. Kad je već tako, da originalan savremeni rokenrol više u Srbiji nije prihvaćen na javnoj sceni, onda on treba da ode u ilegalu i ostane u andergraundu. Jedino tako bi se vratila ta društvena težina rokenrolu o kojoj pričamo. Veliko je pitanje koliko su te šarene emisije koje sad postoje zaista reklama, nekako mi nešto ozbiljno nije u redu sa tom slikom velikog brenda na TV ekranu i malog benda ispod njega.
Šta je sledeći korak za Repetitor?
To nikad ne znamo, i nećemo da znamo, mi smo skup nas troje, i niko nikog ne može previše da ograniči. Svako ostavlja ostalima svu moguću slobodu – tako smo mi tri slobode ujedinjene u jednu veliku slobodu, ni manje ni više od toga.
