U komadu Romansa poznatog američkog pisca Dejvida Memeta nema definitivno ničeg romantičnog, ako izuzmemo dirljivo izmirenje jednog gay para i takođe dirljiv, mada neuspeo pokušaj zadrtog hrišćanina i ništa manje zadrtog Jevrejina da, zajedničkim snagama, pronađu rešenje za sukob na Bliskom istoku. Naprotiv, ovaj komad je krajnje neromantična, cinična, parodična, groteskna „razgradnja“ različitih sistema savremenog američkog društva, s naglaskom na pravosudnom. Kao i inače u „sudskoj drami“, veoma popularnom američkom pozorišnom i filmskom žanru, i u ovom komadu radnja se dešava u sudnici, s tim što ovde jedan beznadežno dug proces, o čijem sadržaju apsolutno ništa ne saznajemo, služi autoru samo kao pokriće za demistifkaciju pravosudnog sistema, za razgolićavanje nestručnosti, neodgovornosti, korumpiranosti, mehaničnosti i besmisla u toj oblasti.
Reklo bi se, međutim, da pravosuđe nije glavni kritički „target“ ove neromantične komedije (naslov sigurno treba shvatiti kao parodiju), već tu funkciju imaju i neki drugi društveni sistemi, pre svega sistem političke korektnosti. Ima ovde ciničnog poigravanja i s bračnim lomovima gay para (sve sa zagorelim ručkom i sveprisutnom mamom), i s predrasudama i drugim oblicima netrpeljivosti na relaciji hrišćani–Jevreji, i s licemernom korektnošću prema prokaženim muslimanima. Taj efekat blasfemičnog i na trenutke zaista vrlo duhovitog izvrtanja javnog govora postiže se na verbalnom, dijaloškom planu. S druge strane, što se tiče dramske konstrukcije, ona je statična i svodi se na gradiranje apsurda u svega nekoliko situacija i odnosa iz profesionalnog i privatnog života grupe ljudi uključene u jedan sudski proces. Ova priča mogla je da bude upola kraća ili mnogo duža, jer nema unutrašnju logiku: ona je samo paravan za politički nekorektne dosetke. A one nemaju dublji nivo, te ne pružaju dovoljno umetničko pokriće ovoj, u suštini, više nego osrednjoj parodiji.
U predstavi izvedenoj na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Anja Suša podvukla je, dodatnom teatralizacijom, groteskni i apsurdni karakter komada. Tako je sudski pomoćnik koji je, po definiciji „potrčko“, ovde prikazan kao neko ko ne samo da ne može da potrči već ne može ni da hoda normalno, dok je lekar pretvoren u ženu koja, u jednom trenutku, ostaje u seksi korsetu te pada u erotski zanos (ista glumica, Nataša Marković, igra i dodate likove nezainteresovane stenografkinje i skroz stondirane čistačice); vrhunac ovog grotesknog razigravanja i oneobičavanja je scena „sleta“ u kojoj se maše zastavicama svih mogućih ideoloških opcija i društvenih grupa i tako sprovodi dodatno parodiranje. Ova scena je ukazala na mogući put rediteljske treš–dekonstrukcije komada, ali je Suša na njega bojažljivo stupila, tako da su sva njena rešenja ostala, ipak, scensko pakovanje postojeće dramaturgije. Pošto problemi te dramaturgije, dakle, nisu otklonjeni, u predstavi se oseća isti efekat praznog hoda, zamora i, konačno, dosade.
Taj efekat ne otklanjaju ni pojedina atraktivna glumačka ostvarenja. Koristeći svoju komičarsku lucidnost i prepoznatljiv, na trenutke i samodovoljan scenski šarm u prikazu bizarnog i dekadentnog, Boris Komnenić je efektno, s izrazitom (auto)ironičnom distancom, skicirao lik somnabulnog i dementnog Sudije s nagoveštenim pedofilskim sklonostima; već sada može da se nasluti da će ova uloga dobiti radmilovićevske razmere u improvizaciji, te da će glumac podjednako zasmejavati publiku i kolege. Komičarski konvencionalniju, ali plastičniju, izoštreniju, te podjednako efektnu rolu napravio je Miki Damjanović, tumačeći vrlo prepoznatljiv dramski tip: feminiziranog dečka promenljivog raspoloženja (Bernarda), koji je u svojoj gay vezi fizički, erotski i psihološki superioran, ali socijalno i intelektualno inferioran. Krutost, rigidnost i autoritarnost Tužioca s (gay) tajnom, onako kako je ovaj lik postavio Ivan Tomić, teško da mogu da budu pokriće za slična, nekako kruta, jednoobrazna, isforsirano komična glumačka sredstva. Dramska i stilsko-žanrovska lutanja bila su osetna u igri Aleksandra Alača (Branilac) i Danijela Siča (Optuženi).
Komad Romansa Dejvida Memeta deluje, sigurno, vrlo radikalno i provokativno u zapadnom svetu u kome politička korektnost, usled zastranjivanja u njenoj upotrebi, može da preraste iz sredstva za zaštitu manjinskih prava i promovisanje tolerancije u svoju suprotnost, u oblik nekog novog totalitarnog mišljenja. U našem društvu, izvesno, ne preti ta opasnost, jer umesto viška imamo manjak zalaganja za ove vrednosti; naprotiv, ovo je društvo u kome svako može da bude surovo dezavuisan zbog verske ili seksualne različitosti. Tako se, na kraju, ispostavlja da je glavni problem ove predstave izbor samog komada, a s obzirom na tretman njegove središnje teme; takav (kritički) tretman političke korektnosti ne samo da je potpuno irelevantan za našu sredinu, već on može da bude i štetan, jer nehotično pruža alibi svima onima koji ignorišu ili svesno opstruiraju zalaganja za najviše civilizacijske, humanističke standarde.
