(Durieux, Zagreb, OKF Cetinje, Buybook, Sarajevo, 2002); Koncert (V. B. Z., Zagreb, 2003)
Ne znam kako danaske stoji stvar s mladim književnim snagama u Tolstojevoj Jasnoj Poljani i okolini, ali ne verujem da im može biti mnogo teže nego što je mlađanom Muharemu Bazdulju (rođ. 1977!) bilo da u književnost zaplovi – i to meandrirajući vlastitim, osebujnim putevima – baš iz Andrićevog Travnika! Ako ostaneš zarobljenikom andrićevske paradigme – jao tebi, bedni, provincijalni, nedostojni plagijatorski crve! Ako je se revolucionarno i negatorski otreseš, rizikuješ da ti s razlogom prišiju titulu patuljka koji se blentavo diči time što vidi dalje od velikana, iako mu čuči na ramenu…
No, čini se da se Muharem Bazdulj baš i nije dao zastrašiti ovim teretom tuđe slave, asocijativno vezanim za njegov rodni grad, već je dao slobodno i bez kompleksa izgraditi „svoj“ Travnik, načinivši ga prizorištem mnogih svojih proza, bilo kao „realno“ mesto radnje, bilo kao sanjani „izgubljeni raj“. Prve dve zbirke pripovedaka, One Like Song i Druga knjiga Bazdulj je objavio u Sarajevu, dočim u Travničkom trojstvu – koje mu je donelo priznanja na terenu širem od matičnog – mladi bosanski autor u osnovi samo produbljuje svoje autorske strategije i opsesije, vešto se – ali i sa osvežavajućim touchom gotovo detinje liričnosti, neskrivene iza naslaga blaziranosti ili ironije – poigravajući i sa narečenom andrićevskom paradigmom (priča Drugo pismo iz 1920 tu je veoma znakovita; na nju takođe vredi skrenuti pažnju i kao na jedan od najupečatljivijih eseja o racionališućem stereotipu „vekovnih bosanskih mržnji“), ali i sa nizom literarnih i popkulturnih referenci, a sve to mahom bez starmalog demonstriranja učenosti preko grbače nedužnog čitaoca. Čak i kada gdegde tih linkova bude malko previše, pre izgleda da su oni posledica ne baš savršeno iskontrolisane piščeve želje da uputi na (kišovske i sasvim uslovno borhesovske, baš koliko i rokerske) korene i ishode svog „sentimentalnog vaspitanja“ – a poradi potpunijeg čitanja njegovih priča – negoli na potrebu da se opseni prostota. Sa prostotom, bilo kojom, autor uostalom i ne komunicira: njegove su proze veoma samosvesno namenjene samo recipijentu sposobnom da po(d)nese sve njihove značenjske slojeve.
Sve uspelije proze među njih deset u Travničkom trojstvu smeštene su usred ili bar negde u blizini bosanskog ratno-poratnog weltschmerza, ali na način kakav ovde (a čini se ni „tamo“!) još nije viđen, daleko od „ratnoveteranskih“ priča (pa makar i sa antiratnom konotacijom), a i od stereotipne „jugonostalgije“: Bazdulj je, ako ništa drugo, bio odveć mlad i za aktivno sudelovanje u ratu i za sećanje na Jugoslaviju iz perspektive odrasle osobe. Zato „Jugoslavija“ u tematsko-motivsko-referencijalnim slojevima njegovog pisma i nije preživela kao Država, nego samo u onome u čemu je nedvojbeno vredela: kao kulturna poputbina, anarhoidna, ali zanimljiva škola različitosti, iz koje su pametni izvlačili bogatstvo, a ostali (većina?) frustracije. Anyway, Travničko trojstvo jeste bosanski bluz neke nove škole, u kojem Bazdulj suvereno, s fatalizmom dopuštenim prozaiku, razmatra sudbinu bosanskog identiteta (Papina djeca), emigrantskog iskustva, čitalačkog i slušalačkog odrastanja uz gruvanje haubica, trošnosti prijateljstava u smutnim vremenima koja mame na Izdajstvo, zbunjenosti Drugih (stranih „misionara“) pred složenošću – a opet, i paradigmatskom, zapravo dosadnom jednostavnošću bosanske/balkanske Velike Priče etc., svesno joj se suprotstavljajući desetinom Malih Priča širokog dejstva…
Kratki roman Koncert unekoliko je zaokret u Bazduljevom opusu, utoliko što se pisac okreće gotovo „reporterskom“ stilu, namerno zamenjujući „eruditsku“ naraciju svedenim, minimalističkim izrazom u kojem je sve (do škrtosti!) podređeno ekonomičnosti pričanja Priče, one o jednom već mitskom Koncertu (U2 u Sarajevu 1997) kojem su prisustvovale desetine hiljada ljudi, ali koji je odnekud morao sačekati na Bazdulja – i ni na koga drugog – da bi se prava Priča o njemu mogla čuti…
Pisac Koncerta odlično je uočio veoma snažan simbolički potencijal ovog događaja: mnogi će sasvim ozbiljni ljudi reći da je ovaj rokerski show na Koševu označio „pravi“ kraj rata u Bosni, mnogo ubedljivije od stiskanja ruku one trojice nepomenika po Dejtonu i Parizu. I Bazdulj odlučuje da prati neke aktere tog zbivanja – dakako, one iz publike, mada ima i (manje uspelog) virkanja u backstage – prikazujući kroz ovu panoramu (mladih) likova svu složenost postratne Bosne i dubinu njenih trauma, skrivanih iza pravoverničke mrgodnosti ili „neznabožačke“ šege, sasvim svejedno. Na ovako skučenom prostoru sa ovoliko „glavnih i glavnijih“ likova, nije bilo mnogo mesta za suptilnije iznijansiranu karakterizaciju. Reklo bi se da se tu pisac ponajbolje snašao kod onih koji su mu najbliži, poput Travničanina Marka ili vojnika Damira, dok su neki drugi (gotovo neizbežno) svedeni na ovlaš iskrokirane manekene određenih senzibiliteta i svetonazora, među kojima je osobito neuspeo prekomerno šematizovani i redikulizovani lik fudbalskog navijača Seje (FK Željezničar, jašta!), kojem su za ama baš sve loše i mrsko na svetu krivi „pitari“ (navijači FK Sarajevo, ali, „prenosno“, i sve guzonje ovog sveta), pa je i na koncert na Mrskom Mestu došao tek nadajući se da će publika da im uništi stadion…
Ovako obimom tanušan knjižuljak na prvu loptu upućuje na izostanak ambicije, no Koncert je zapravo odvažno pokrenuta prozna avantura, koja se uglavnom isplatila: minuciozno oslikavanje „realističke“ freske na malom prostoru nije nimalo jednostavan posao (ko ne veruje neka proba!), i Bazdulj je uspeo u tome da, pišući „tek“ fanovski romančić za svoju dušu, demonstrira zavidno umeće snalaženja u „šesnaestercu“ u kojem je veoma tesno, pri tom na svoj način ostajući sasvim blizu onog zavodljivog i opasnog andrićevskog bosanskog sveta, mada uključenog na 220 volti.
