Od kada je objavljen, u drugoj polovini 2002. godine, roman Mrena, novosadske književnice Milice Mićić Dimovske, ne prestaje oštro da deli književnu javnost, dobijajući sasvim suprotne, pozitivne ili negativne, kritike i komentare. Radnja Mrene smeštena je u Novi Sad, u vreme koje neposredno prethodi NATO bombradovanju, a centralna tačka zbivanja je nacionalna kulturna institucija Forum srpski, u kojem će i oni ne preterano upućeni čitaoci prepoznati obrise Matice srpske, ustanove u kojoj je, uzgred budi rečeno, autorka provela veći deo svog radnog veka. U jednom intervjuu Dimovska kaže da je imala potrebu da napiše ovaj roman, jer je imala osećaj da se nalazi pred „nečim razbijenim u paramparčad, nekakvim krhotinama koje treba spojiti, a koje su se godinama gomilale“. Te krhotine su se tako sklopile da je u Mreni Forum sprski predstavljen kao institucija potpuno izgubljena i prilično obesmišljena u vremenu zla, rata i etničkih čišćenja, oko koje se okupljaju sujetni ljudi koji mrze promene, novo vreme i stalno preispituju prošlost gledajući je kroz „mrenu sadašnjosti, mrenu trenutnih težnji i ideja“. „U slučaju sitnih, ličnih sujeta, to je smešno, zaslužuje i sažaljenje, ali ako ta sujeta ima pretenzije da se upliće u život ljudi, naroda, onda to u meni izaziva strah, i ja sam imala potrebu da izrazim svoj strah, bez obzira na to što to donosi rizik angažovanosti, rizik koji je bolje da pisac izbegne“, kaže Dimovska.
Eskalacija sukoba na relaciji pisac–Matica srpska desila se upravo na „mestu zločina“, tačnije u redakciji „Letopisa Matice srpske“ (književnog mesečnika koji izlazi od 1824. godine), čiji je član, između ostalih, i Milica Mićić Dimovska. Ivan Negrišorac, što je zapravo književni pseudonim sekretara Matice srpske Dragana Stanića, objavio je u ovom časopisu ogled o srpskom romanu u 2002. godini, u kojem je nasrazmerno veliki prostor u odnosu na druge romane posvetio upravo Mreni. U tekstu koji po retorici umnogome odskače od uobičajenih književnih ogleda, konstatovao je da roman Mrena ima odlike pravog „maligniteta“ i da u njemu autorka izražava nezahvalnost instituciji iz koje je „otišla u penziju“. Negrišorac insinuira da se Dimovska u kritiku institucije upušta po stranom nalogu, u želji da „domaćem institucionalnom ustrojstvu, ma kakva njegova priroda bila, porekne elementarnu valjanost“ i osuđuje je da je htela u svom „paskvilantskom gnevu“ prikazati Maticu srpsku ne samo kao „leglo moralno nedostojnih ljudi“ već je htela ukazati da je u pitanju i „društveno zlo“. Posle konstatacije da je u pitanju „roman sa neistinitom, odvratnom moralno-političkom tezom“ i niza sličnih diskvalifikacija na račun romana, ali i na autorkin račun, Negrišorac dolazi do krajnjeg zaključka da je u pitanju knjiga „dostojna intelektualnog horizonta određenog šaputanja uz šoljicu kafe“.
Posle objavljivanja ovog teksta, Milica Mićić Dimovska podnosi ostavku na članstvo u redakciji „Letopisa Matice srpske“. „Ne znam da li se ikada desilo, osim možda u onom strašnom vremenu Informbiroa, da članovi jedne redakcije objave protiv svog kolege iz uredništva jedan tako užasan tekst“, ističe se u pismu ostavke. Pored toga, Dimovska kaže da se Dragan Stanić u svom tekstu „služi već skoro zaboravljenim metodama partijskih sekretara i predsednika raznih nacionalno-ideoloških komisija pri aktivima SK-a u kulturnim institucijama petnaestak godina unazad“. „Smatrajući da je ovakva moralno-politička prozivka nedostojna ugleda „LMS-a“, dajem neopozivu ostavku na članstvo u redakciji“, završava pismo ostavke Milica Mićić Dimovska.
„VREME„: Dok ste pisali roman, dok ste sastavljali taj ironični mozaik od ljudi koji se relativno lako prepoznaju u stvarnosti, da li ste očekivali njihovu ovako burnu reakciju?
MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA: Ne, zaista nisam očekivala tako burnu, pre bih rekla brutalnu reakciju pojedinih čelnika iz Matice srpske na moj roman. Okarakterisali ste moj roman kao „ironični mozaik“, a ja bih ga pre nazvala „tragičko-ironični mozaik“, u kojem ironija nije poruga već bolni jed, nešto slično Manovoj „ironiji srca“. To što se neki čelnici iz Matice srpske prepoznaju u čelnicima fiktivnog Foruma srpskog nije rezultat nekog mog vulgarnog prenošenja činjenica iz stvarnosti u roman, već osobina tih ljudi da se identifikuju na osnovu funkcija, poistovećujući svoju funkciju u nekoj realnoj instituciji sa funkcijom fiktivnih ličnosti u jednoj fiktivnoj instituciji. To samo znači da sam pogodila funkcionerski duh i način razmišljanja u „starim nacionalnim institucijama“, i to u prelomnim vremenima, kada se ogoljavaju moralne osobine ljudi, njihovi interesi, zablude, pa i njihova pokajanja…
Činjenica je da ste neke ljude i događaje u ovom romanu mogli da „sakrijete“ do neprepoznatljivosti. Zašto ste se ipak odlučili za kakvu–takvu neposrednost?
Šta znači „neprepoznatljivo“? Ja nisam pisac naučnofantastičnih romana. Ako je reč o „sakrivanju“ prepoznatljivih detalja, izmenila sam mnoge biografske momente tzv. prototipova, ali nisam mogla izbaciti prepoznatljivost sredine. Recimo, jedan od čelnika Matice srpske zamera mi što put do mog fiktivnog Foruma srpskog vodi kroz realne novosadske ulice, kroz koje se mora proći da bi se stiglo do realne Matice srpske. Pa, eto, to je moj greh, priznajem, volim da opisujem ulice i topose Novog Sada, rođena sam i odrasla u njemu, što ne znači da nisam kritična prema njemu. Ako sam se odlučila za neposrednost, to samo znači da nisam mogla drugačije, odnosno da nisam mogla postići ubedljivost drukčijim sredstvima osim onih koji daju iluziju neposrednosti, zarad potpunog uživljavanja u likove.
U tekstu Ivana Negrišorca, koji je bio povod vašoj ostavci na članstvo u redakciji „LMS–a„, između ostalog se ukazuje na mogućnost – parafraziram – da ste ovaj roman napisali po „stranom nalogu“ sa ciljem da se „porekne elementarna valjanost“ „domaćem insitucionalnom poretku„. U istom broju „Letopisa“ Božidar Kovaček, predsednik Matice srpske, govoreći o islamu danas, upotrebljava iste one rečeničke sklopove kojima smo tokom devedesetih bili zasipani iz tadašnjih režimskih medija. Da li je to jezik sa malih ekrana završio u kulturnim ustanovama ili je tu i nastao?
Mislim da je taj jezik krenuo s vrha, znači iz nacionalnih institucija da bi onda dobio na populističkoj širini preko malih ekrana, naročito u vremenu koje je i vreme mog romana, od l998. do sredine l999, s reminiscencijama i na ranije godine.
Tekst Ivana Negrišorca objavljen je u „Letopisu Matice“ bez mog znanja. Naravno, da je u pitanju bio relevantan kritički tekst o mom romanu, ne bih ni reči rekla, jer smatram da časopis, u kojem ste jedan od urednika, ne može biti zatvoren za negativnu književnu kritiku vaše knjige. Da je tekst Ivana Negrišorca samo književna kritika, makar i vrlo negativna kritika mog romana, ne bih dala ostavku. Ali, to nije kritika moje knjige, već tekst o mojoj moralno-političkoj podobnosti, napisan jezikom čistki kakvim se na ovim prostorima pisalo neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Negrišorac u svom tekstu koristi sledeće izraze: „paskvilantski gnev„, „podvala„, „sumnjivi profiti„, „jevtine moralizatorske i politikantske igre„, „malignitet„… Da li su te reči uobičajeni savremeni književnokritički instrumentarij?
Mislim da takvi izrazi, srećom, nisu uobičajeni u savremenoj književnoj kritici. Negrišorčev tekst je neka vrsta recidiva iz kalkulantskih razloga. Jedan od tih razloga krije se u njegovom dvostrukom identitetu. On je Dragan Stanić kao funkcioner, a Ivan Negrišorac kao pisac. Taj dualizam funkcionerskog i pesničkog elementa pokušala sam da prikažem u, možda, najtragičnijem liku iz mog romana, liku predsednika Foruma srpskog Đorđa Omorca. Izrazi koje ste citirali bili su mora za mene. Stalno sam se preispitivala, iščitavala roman tražeći potvrdu tih Negrišorčevih konstatacija. U trenucima teške sumnje, pekle su me kao žeravica. Ali, onda mi se opet vraćala vera u sebe, u moje dobre namere, u moju „ironiju srca“. Tada bih otkrivala koliko je Negrišorac u svome sopstvenom tekstu obuzet „paskvilantskim gnevom“. On dopušta sebi i ružne kvalifikacije na račun toga što je moj roman štampan latinicom, objavljivanje knjige u latiničnom izdanju naziva gotovo izdajničkim činom, zaboravljajući da u Matičinom Pravopisu srpskog jezika, ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika.
Jedan novosadski književni kritičar je po izlasku Mrene iz štampe u njoj prepoznao „strategiju trača„. Negrišorac tu tezu razvija i kaže da je roman „dostojan intelektualnog horizonta određenog šaputanja uz kaficu„. Kako to komentarišete?
Naravno, ima tu i mizoginije iako to nije primarno, već je primaran interes: prikazati sebe kao branioca institucije pogotovo ako se bliže izbori u njoj. Da, „Strategija trača“, tekst Nenada Šaponje, tekst s tezom koja je providna, jer kada počne da se bavi samim romanom, vidite kako taj deo teksta gotovo da demantuje one apriorne kvalifikacije, ko zna iz kojih pobuda izrečene. Uostalom, jedno vreme smo bili kao neki tim, Nenad Šaponja i ja. On je bio sekretar Društva književnika Vojvodine, a ja predsednik. Ista namera čita se iz oba teksta, Negrišorčevog i Šaponjinog: omalovažiti moj pokušaj da sagledam iznutra mehanizam institucija, pa i nacionalnih, ljude u njoj, intelektualce, književnike, profesore u njihovim pritajenim, potuljenim trpeljivostima i netrpeljivostima. Karijerizam, ambicioznost koja ne zna granice, licemernost, sve ja to razumem, kao i trenutke sumnji, preispitivanja, kajanja… Ta sumnja, kajanje, to je ono ljudsko u njima, koje, u stvari, i najradije opisujem.
„Intelektualni horizonti šaputanja uz kaficu“ naspram intelektualnog horizonta šaputanja u salonima institucija isti su po svojoj suštini, jedino su im posledice drugačije. Naime „šaputanje uz kaficu“ donosi manje zla…
Čini se da se u periodu od objavljivanja Mrene pa do danas skupilo materijala za tematski nastavak romana?
U pravu ste, nakupilo se toga. Ali, ne mislim da pišem nastavak Mrene. Sada me zanima nešto sasvim drugo.
Možete li nam reći šta?
Vraćam se poeziji, pre svega Rilkeu. U novom romanu, čija je centralna tema samoubistvo jedne žene, pravim otklon i od hronologije i od sociologije.
Sada ste podneli ostavku na članstvo u redakciji „Letopisa Matice srpske„, a pre tri godine ste se tiho povukli i sa mesta predsednice Društva književnika Vojvodine. Kako ova dva povlačenja međusobno korespondiraju?
Moje ostavke su posledica moje usamljenosti. Ne pripadam nikakvom klanu, čak ni nekoj gupici pisaca kao srodnih duša koji pomažu jedni drugima u nevolji. Pristala sam da budem predsednik Društva književnika Vojvodine na nagovor Aleksandra Tišme, u nadi da ću u tu organizaciju uneti novi duh. Očigledno da nisam imala snage za to, a ni dovoljno potpore među članovima Upravnog odbora.
U Beogradu je koliko–toliko svih ovih godina napravljena distinkcija među književnicima u smislu odnosa prema stvarnosti. U Novom Sadu to nije slučaj. Sve je prepuno likova iz Mrene poput Momira Petrova, nekadašnjeg komunističkog funkcionera a sada pravoslavnog pesnika, ili Stevana Prodanovića, „opoziciono nastrojenog“ novinara zaposlenog u režimskom listu.
Potpuno ste u pravu. Tih koji su umeli da se odrede prema stvarnosti, da se bore protiv nacionalizama, provincijalizama, nema više među novosadskim piscima. Bili su to ljudi poput Aleksandra Tišme, Judite Šalgo, Vojislava Despotova, koji su reagovali na nepravdu, koji su imali snage da se solidaršu sa prokaženima i progonjenima bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost. Čak više nema ni kontakata među piscima, onih altruističkih, nevođenih interesom. Eto, da se vratim svom slučaju, svesna da je to sebično od mene, ali niko od novosadskih pisaca nije reagovao na ovaj tekst u „Letopisu“, nije mi se javio da mi pruži bar neku malu podršku… Takva vrsta solidarnosti je nestala.
Za kraj, ne bih da zaboravimo pokojnog Aleksandra Tišmu i njegov odnos prema Matici srpskoj, ali i prema Novom Sadu, što je opisao u svojim dnevnicima…
Iz tih dnevnika vidi se koliko je on teško podnosio konstantno, mada prigušeno omalovažavanje u Matici srpskoj, iako je u njoj bio urednik, ali nikada na nekoj rukovodećoj funkciji. On se gnušao funkcija. To je bilo strano njegovoj, da tako kažem, uvek opozicionoj prirodi. Ali, šta je drugo pisac u duši, do večiti opozicionar i nepotkupljivi posmatrač.
