Test vremena

Bilo bi zanimljivo da se jednom napravi nekakvo kulturološko istraživanje srpske fascinacije Irskom, našeg prepoznavanja u njihovoj muzici, političkim sukobima, odnosu prema tradiciji, drevnim i modernim mitovima. Da li tu ima neka tajna veza, to još nije naučno dokazano, ali je zato izvesno da je reditelj Kokan Mladenović poverovao da se radnja komada Disco Pigs Irca Ende Volša, kultnog ostvarenja in–yer–face drame iz sredine devedesetih, lako može preneti u današnje srpsko društvo. Dvoje irskih tinejdžera koji se od rođenja, saučesnički, odmetnički i nasilnički, probijaju kroz metež nekog zapadnjačkog grada, njegovu sirotinju, raspadnute porodice, brzu hranu i pot(p)kulturne iluzije blještavog života, Mladenović hoće da pretvori, sudeći bar po izjavi iz programa, u predstavnike „generacije stasale između ratova, turbo-folka, demonstracija i inflatornih udara“… Da li se i kako ove izričite namere ostvaruju u predstavi postavljenoj na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta?

Po scenografskoj zamisli Marije Kalabić, prostor je rešen pomoću geometrijski stilizovanih obrisa velegrada u pozadini – ove kulise mogu da imaju i sasvim drugačije značenje (u jednom prizoru postaju ulaz u disco palace) – i kosine auto-puta u prednjem planu, koja može da označava i konkretni gradski milje i oniričnu čežnju za bekstvom i uzdizanjem na „nebesku raskrsnicu“. Reditelj dodatno scenski razigrava ovakvu postavku prostora, koristeći skrivene pretince u kulisama – iz jednog od njih, On vadi rođendanski poklon za Nju, školjku s disko-kuglom umesto bisera – i makete roditelja koje asociraju na one iz streljane, a čime se simbolički označava sukob generacija. Posebno mesto u tom metaforičkom scenskom razigravanju ima upotreba igračaka, koje predstavljaju policijska kola, autobus, taksi; ovo rešenje može da funkcioniše kao metafora dečjeg sveta, iz koga dvoje tinejdžera još nije u potpunosti izašlo, ali istovremeno doprinosi i utisku rediteljske samodopadljivosti, jer asocira na neke ranije Mladenovićeve predstave, Veliku svesku, na primer. Ipak, sva ova scenografska i rediteljska rešenja samo su okvir za glumačku igru, koja je, u ostvarenjima Marije Karan (Prcoljak) i Branislava Trifunovića (Svinja), trebalo da bude glavni agens predstave, i to putem prožimanja žestine, ekspresivnosti i – u onoj meri u kojoj to zahteva preplitanje naracije i predstavljanja u samom tekstu – stilizacije.

Obrisi željene predstave su tu: i metaforičan rediteljski jezik i žestoka glumačka igra. Međutim, sve je ostalo na nivou sfumato obrisa, jer su, u realizaciji, scenski znakovi delovali nekako muljavo i nerazgovetno, a glumačka ekspresija i snaga neubedljivo i više kao markiranje željenog dejstva. Tako se, kao završni rezultat, dobila predstava slabog energetskog naboja, predstava koja, umesto da snažno predoči slom jednog sveta čije su žrtve mladi, postaje populistička i konformistička ilustracija tog sveta, što ostvaruje, u definitivnom i paradoksalnom obrtu, efekat zabave za tu istu, najmlađu populaciju. Ako je ovaj osećaj energetskog deficita i konformističke subverzije možda i subjektivan, ono što je izvesno jeste to da najavljeno značenjsko (vremensko i prostorno) pomeranje nije ostvareno: samo su uklonjene reference na irski kontekst, ali ničim nije potvrđena teza da je ovo priča o mladima u Srbiji, generaciji stradaloj od ratova, turbo-folka, demonstracija.

Veoma je mogućno da smo prestrogi prema ovoj predstavi: ona je, izgleda, samo potvrdila dobro poznatu istinu da neki tekstovi loše podnose onaj čuveni „test vremena“. U doba svog nastanka, pre tačno jedne decenije, komad Disco Pigs Ende Volša bio je provokativan i radikalan na više planova. Kao što je već naglašeno, njegova forma se svodi na vrlo dinamično i nekonvencionalno preplitanje dramskih situacija sa Svinjom i Prcoljkom i delova u kojima oni, ulazeći i u druge likove, pripovedaju o događajima. Na planu značenja, provokativnost se sastojala u svesnom i ironičnom zanemarivanju teških političkih pitanja – javljaju se samo usputne ironične opaske na račun IRA i Šina Fejna – te prebacivanju težišta na opštije, dezideologizovane društvene probleme, na beznađe i dezorijentisanost mlade generacije.

Danas, međutim, posle celog talasa sličnih britanskih i svetskih drama, zahtevi prema ovoj poetici rastu. U nedostatku dubljih poetskih i misaonih zahvata, komad Disco Pigs se, zapravo, iscrpljuje u društvenim problemima zabiberenoj priči o odrastanju, o spoznaji da, s pojavom seksualnosti, snažno drugarstvo između dečaka i devojčice može da se razvije u neplaniranom smeru. I to bi bilo sve. Sudbina ovog kultnog-komada, njegova slaba otpornost na test vremena, posledično priziva kritičko preispitivanje celog ovog pravca – kako kritičari vole da etiketiraju sumu esteski nesvodljivih umetničkih dela. U globalu, to preispitivanje ne mora da bude frustrirajuće, a ono što je već sad izvesno jeste to da će se, u korpusu nove britanske drame, superiorno potvrditi delo njenog začetnika Sare Kejn. I to ne zato što je ovaj opus, na tragičan način, zaokružen i završen.