Poslednje što se o savremenoj bosanskohercegovačkoj prozi čulo – ređe i čitalo! – u Srbiji ponešto je od u muci proslavljenog „ratnog pisma“ (mahom sarajevskog: Veličković, Jergović, Hemon…), a i to je „čuvenje“ većinom tek božesačuvaj ovlašno, površno i posredno. Najnovijim „postratnim“ (i formativno već dobrim delom postjugoslovenskim) naraštajima bosanskih pisaca nije udeljeno ni toliko „časti“: oni su već gotovo totalno anonimni, zapravo ne bi uopšte ni postojali u kakvoj-takvoj književnoj recepciji sa ove strane mutnozelenkaste Drine da nema ponekog, mahom sajber-časopisnog projekta, poput Trećeg trga ili Plastelina. Kao dokazani ledolomac, Rende je pokrenulo ediciju „Bosanci trče počasni krug“ upravo sa namerom da ovdašnju publiku upozna sa najbitnijim akterima tamošnje scene, i „ratnog“ i „poratnog“ naraštaja. Uz znamenitu Mamu Leone Miljenka Jergovića, prvo pravo „otkrovenje“ je Lamija Begagić, dvadesetpetogodišnja Zeničanka (živi u Sarajevu), kojoj je Godišnjica mature prva knjiga.
Šta je Godišnjica mature? Roman nije, mada bi se čak i takva tvrdnja dala kako-tako braniti (naročito u ovoj semolj zemlji sa njenim sve semoljnijim kriterijumima). Zbirka pripovedaka „formalno“ jeste, ali opet, ne u „normalnom“ smislu reči, to jest ne kao manje-više mehanički zbir proznih celina koje povezuje samo približno isto vreme nastanka. Ili u boljem slučaju neka ovlašno zajednička tematsko-motivska potka. Najradije bih je, otuda, okrstio pripovednim vencem, po ugledu na onaj sonetni. Ove priče, naime, čine logičnu i neraskidivu celinu: nije da bi se ta struktura raspala da dodate ili oduzmete poneku od njih, ali svakako stoji da sve one koliko ih ima tek ovako, u formi knjige/niske/kolekcije dobijaju pravo i puno značenje. Jer Lamijini su likovi-naratori zapravo „u startu“ međusobno povezani, kao pripadnici jednog razreda koji je položio varljivi „ispit zrelosti“ da bi ga nekako odmah zatim Veliko Sranje iz povampirenog horor žanra balkanske Istorije rasturilo na sve četiri strane sveta, da se više nikada ljudski ne sastavi, kao ni grad i zemlja u kojima su rođeni i dorasli do te famozne Mature.
Čitaocu će se splet tih njihovih međusobnih odnosa otkrivati sve više kako bude dalje odmicao kroz Godišnjicu mature, što će reći da je Lamija B. i u nedostatku linearne, „romaneskne“ naracije uspela da ostvari prividni, „pararomaneskni“ efekat jedinstva radnje etc. Imitirajući i blago parodirajući uobičajeni postupak onih malo uzastopnih, a malo uporednih i kakofoničnih (kako opada procenat krvi u alkoholu prisutnih…) ispovesti i rekapitulacija, tako tipičnih za okupljanja ljudi koji se uglavnom viđaju tek na nekoj okrugloj godišnjici mature, autorka izvodi svoje junake pravo pred čitaoca, na jedan zapravo virtuelni, čak sablasni domjenak, onakav kakvog u trodimenzionalnoj stvarnosti teško da će biti. Njihovi se glasovi nižu i tvore Priču tako što joj svako doprinese ponekim fragmentom, nabacujući sopstveni sloj u već formirani gorki talog iskustva, intimnog ali i „istorijskog“ utoliko što su sve te sudbine, u svojoj turobno previdivoj raznolikosti, zapravo određene i omeđene istorijskim udesom, kao što su i ljudi (tako mladi i tako umorni) koji imaju nekako odživeti te svoje postmaturske živote samo prividno „slobodni“, a zapravo slični komadima leda iz komete koja se upravo rasprsla, divlje ejakulirajući materiju na sve strane Velikog Tamnog Ničega. Iza njih je, dakle, ostao tek onaj predmaturski život kao blažena i slatka iluzija Celine i Smisla, a ispred je istrajavanje i dotrajavanje u dalekim, prekookeanskim utočištima, u kojima jedni drugima više i nemaju šta reći, valjda zato što – strogo gledano – to ionako više nisu oni, ili pak u prašumama „tranzicionog“ centralnog Balkana, ne toliko kokuznog koliko duhom, verom i smislom opustošenog.
Lamija se Begagić ne razmeće stilskim bravurama – njen je stil umereno „škrt“, sveden, ali gotovo bez greške funkcionalan i ulančan, što je sve tako netipično za debitante, koji često tako mnogo žele da kažu, a tako malo toga uspeju dobro i relevantno da izraze; Lamija B. kao da je negde u samoći, daleko od „javnosti“, odbolovala te dečje spisateljske bolesti, pa se sada javlja samo sa onim što uistinu ima da kaže: sa osvežavajuće sazrelom prozom utemeljenom, reklo bi se, manje u lokalnu (raspričanu) tradiciju, a više u anglosaksonsku, „karverovsku“ školu priče u kojoj se uvek više toga kaže nego što (bajagi) stane na papir.
