Kada je došao u Ljubljanu 1989. godine, kontrabas je bio beznačajan, poslednji instrument u orkestru Slovenačke filharmonije, doslovno zanemaren. Škole kontrabasa gotovo da nije ni bilo. Sa 24 godine, mlad i ambiciozan, posle studija kontrabasa na tadašnjoj titogradskoj muzičkoj akademiji i postdiplomskih studija u Veneciji, odlučio je to da promeni.
Danas je Zoran Marković redovni profesor kontrabasa na Akademiji za glasbo u Ljubljani i od decembra 2016. nosilac Zlatne plakete Ljubljanskog univerziteta, koja se dodeljuje zaslužnim profesorima za razvijanje naučnog i pedagoškog rada kao i za jačanje ugleda ovog univerziteta u svetu. Koncerti za kontrabas i druga muzička dela posvećena Zoranu Markoviću, koje su potpisali Uroš Krek, Alfred Pešek, Nenad First, Ivo Petrić, Primož Ramovš, Klaus Ager, Larisa Vrhunc, Bruno Strobl, Tomaž Svete… odavno su već deo repertoara evropskih muzičkih dvorana. Na Markovića u Ljubljani gledaju kao na svoj brend zato što Marković poslednjih deset i više godina nastupa na najprestižnijim evropskim festivalima od Finske do Španije. Ipak, na beogradskoj muzičkoj sceni ga nema.
„VREME„: Nije vas bilo ni na poslednjem Bemusu 2016. Je li to ponovo slučajnost ili sada već pravilo?
ZORAN MARKOVIĆ: Nema tu ni pravila ni slučajnosti. Bemus je za mene oduvek predstavljao neku kulminaciju umetničke kreacije i izražavanja – još u ono doba kad sam bio podgorički student, u stvari titogradski, u staroj Jugoslaviji – Bemus je bio moj nedosanjani san. Valjda je sudbina htela da nam se putevi nisu još uvek ukrstili. Godine idu, ispunjene nekim drugim muzičkim događajima, ali ta distanca s beogradskom muzičkom scenom nikako da se smanji. Pre dvanaest, možda 14 godina, kolega Slobodan Gerić me je zvao da sviramo koncert za dva kontrabasa sa Beogradskom filharmonijom. To je, u stvari, jedan jedini put da sam profesionalno svirao u Beogradu.
S druge strane, nastupate po celom svetu, na evropskim i drugim prestižnim muzičkim festivalima ste rado viđen gost?
Možda sam isuviše mlad otišao iz zemlje. Zato me možda danas nema na muzičkoj mapi Srbije. Ali sam zauvek ostao vezan za moju Šumadiju i Crnu Goru. Srećan sam što redovno nastupam na festivalima od Finske do Španije. Tamo me zovu, tamo me hoće. Sreo sam za sve ove godine izuzetne muzičare, instrumentaliste, kreiramo finu kamernu muziku, sad je to već čitava mreža umetnika iz celog sveta. To su ljudi koji sobom nose veličanstvene i sasvim jedinstvene energije, a muzika koja nastaje pletenjem tih energija je poput ćilima neponovljivih šara. Mogao bih da pozovem izuzetne muzičare i da napravimo koncerte bilo gde u ovom našem regionu, kako ga zovemo, na teritoriji bivše nam zemlje, ali mene izgleda nigde, sem u Sloveniji, ne doživljavaju kao zaista svog. Ili nije dobro što se zovem Zoran Marković, isuviše je obično, isuviše je naše, to je vrlo izraženo u našem mentalitetu o kojem je Nušić toliko upečatljivo pisao, potreba za stranim imenima i izrazima je od izuzetnog značaja, posebno kad se treba istaći u „poznavanju“ umetnosti i kulture.
Posle studija odlazite u Veneciju, slede Kremona, Minhen, Salcburg… U međuvremenu i magistrirate – u Beogradu. Nigde niste mogli da se skrasite?
To je sve bilo neverovatno brzo, dinamično i ja sam samo pustio da mi se događa. Studije na Akademiji koja je u vreme mojih studija bila u Podgorici, a od 1996. je na Cetinju, završio sam za tri godine. Dobio sam stipendiju od italijanske vlade, i onako pun optimizma i zanosa napustio sam roditeljsku kuću i otišao u Veneciju. U tom momentu, ta zaista mala stipendija je neverovatno napumpala moje samopouzdanje. Meni je bilo bitno samo to, da stignem s mojim kontrabasom i dve velike torbe do Venecije. Tek kad sam stigao, shvatio sam da tamo nemam organizovan ni smeštaj. Prvih pet, šest dana sam spavao u hostelu na obližnjem ostrvu Lido. Kontrabas i prtljag nalazili su se u garderobi na železničkoj stanici. Neuspešno sam tražio stan sve do momenta dok nisam pozvao svog profesora Franka Marcoratija, kontrabasistu u operi La Feniče. Upoznao sam ga, održao mi je prvi čas i od tog trena sve je nekako krenulo. Profesor me je, pošto se dogovorio sa svojom suprugom i decom, pozvao da živim kod njih. Uselio sam se u predivan novi dom s pogledom na kanal i prelepu bašticu. Posle Venecije sam dobio posao u Ljubljani, tu sam sebi napravio bazu, a odatle sam odlazio dalje u Kremonu, Minhen, Salcburg i lovio tadašnje najbolje profesore. Najviše sam u stvari naučio od gostujućih dirigenata u Slovenačkoj filharmoniji i to mi je jako koristilo. Od dirigenata se i inače najviše uči. Od dobrih, ali i od onih ne tako dobrih. Od njih naučite kako ne treba ubijati puls, muziku. Bilo je, naravno i onih izuzetnih, kao što je Karlos Klajber. Imao sam sreću da sviram s najboljim od najboljih.
Kako je bilo raditi s njim?
Bio je dirigent u Slovenačkoj filharmoniji u Ljubljani, u samo jednom programu i teško je rečima opisati rad s njim. Magija. Bio je oženjen slovenačkom balerinom Stanislavom Stankom Brezovar, koja je umrla malo pre njega, 2003. Sahranjen je pored nje u slovenačkom selu Konjšica 2004. Danas je ovo selo poznato po Klajberu, na svetskoj je muzičkoj istorijskoj mapi samo zahvaljujući tome što je Klajber tu okončao svoj život. Samo taj detalj govori o legendi koja sasvim opravdano ide oko njegovog imena.
Nikada neću zaboraviti muk orkestra pred dolazak maestra na prvu probu. Apsolutna tišina je vladala dvoranom Slovenačke filharmonije. Utišavali smo sopstveno disanje, i ono se činilo preglasnim. Maestro Klajber nas je na slovenačkom upitao: „Zašto nema uobičajenog žagora?“ Osetio je grč koji je vladao dvoranom, hteo je da nas opusti. Potom je digao ruke. Sećam se da je to bio Prvi stav četvrte Bramsove simfonije. Čarobno, neprepoznatljivo, naš orkestar je stvorio neponovljiv zvuk. To je bila neobična maestrova moć koju sam osetio na gudalu i u žicama svog kontrabasa. Bio je jako zahtevan i nepopustljiv u estetskom izrazu. U prvoj pauzi je već zamenio nekoliko muzičara jer nisu bili u stanju da slede njegovu viziju.
Zanimljiva je priča kako ste kupili svoj prvi kontrabas.
Išao sam sa horom „Stanko Dragojević“ u Košice u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Bila je osamdeset i neka. U jednom restoranu je svirao neki ansambl, i ja sam ugledao svoj kontrabas kod čoveka koji je svirao na njemu. I pitao sam ga da li bi mi prodao instrument. On prvo nije mogao da veruje šta ga pitam. Onda mi ga je dao za 200 dolara. Pare su mi posudili moji ljudi iz hora. Doneo sam kontrabas u Crnu Goru, sredio ga. S njim sam završio Akademiju, otišao u Veneciju, dobio posao u Ljubljanskoj operi i, napravio audiciju za solo kontrabas u Slovenačkoj filharmoniji… Bio je to kontrabas od šperploče. Svaki gudački instrument može da se oplemeni. Ili da se uništi. Gudački instrument je ogledalo duše muzičara koji ga svira. Ja sam iz tog svog prvog kontrabasa izvukao maksimum. Ovaj sadašnji na kojem sviram je moj drugi kontrabas u životu, italijanski, iz 1730. iz bolonjskog regiona. I da, on je nekako vrlo specijalan i vrlo ličan.
Vi ste u Sloveniju došli 1989, praktično pred rat?
Tako je. Prvo sam pet meseci bio u Operi, kasnije solo kontrabas u Slovenačkoj filharmoniji. Sa tim prelaskom u Filharmoniju je u stvari sve i počelo da se razvija. Dinamika i broj koncerata orkestra Slovenačke filharmonije sručili su se na mene poput strašnog pljuska. Iz moje perspektive i neiskustva to je bila zaista gromada novog muzičkog materijala i izobilja… Meni je ceo repertoar bio apsolutno nov i nepoznat. Posle preživelog muzičkog šoka je usledio nov – onaj pravi životni šok i suočavanje sa velikim životnim odlukama. Preko noći smo postali stranci svi mi iz bivše Jugoslavije koji smo se zatekli tu kad se raspala zemlja i počeo rat, a Ljubljana postala glavni grad nezavisne Slovenije. Trebalo je zadržati profesionalnost u orkestru i istovremeno zaštititi svoj integritet, a pored svega ostati miran i ne reagovati na razne sitne provokacije kojih u tim nemirnim vremenima nije falilo. To je bilo i vreme mog najznačajnijeg usavršavanja kod najvećih kontrabasista u Evropi i svetu Gerija Kara, Franka Petrakija, Georga Hertnagela, Klausa Štola… Bio sam uveren da je Ljubljana samo moja usputna stanica.
Ipak ste ostali, tu ste sada redovni profesor, na Muzičkoj akademiji u Ljubljani, i gostujući ste vođa solista kontrabasa u Radijskom orkestru. Ne planirate da se selite.
Stalno sam na putu, od festivala do festivala kamerne muzike po celoj Evropi. I to me najviše raduje od svega. Na Kuhmo kamernom festivalu u Finskoj nastupam već devet godina, tu se dogodi 75 koncerata za dve nedelje, a na Oksford kamernom festivalu muzike koji je čaroban sviram već osam, devet godina.
Tu su još Storioni festival u Ajndhovenu, i još jedan holandski Štift internacionalni muzički festival, pa nemački festival u Osnabriku u Donjoj Saksoniji, i mnogi drugi… To su, rekao bih, bili i najznačajniji festivali za moj razvoj. Na njima sam upoznao zaista vrhunske umetnike iz celog sveta, posle sam bio pozivan i na mnoge druge festivale, u Holandiji, Danskoj, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj… Posebno mi je draga saradnja sa O/Modernt orkestrom iz Stokholma, čiji je umetnički vođa Hjugo Tičijati. Poslednju godinu sam takođe kao gost više puta bio vođa kontrabasa u Filharmoniji u Monte Karlu.
Dobar deo profesionalne karijere posvetili ste i estetici zvuka. To vas je dovelo do izuma koji višestruko poboljšava zvuk gudačkih instrumenata. O kakvom je pronalasku zapravo reč?
To njihanje žice, koje se prenosi na telo instrumenta, oduvek me je magično privlačilo. Kontrabas je najveći gudački instrument i kao takav nam pruža mogućnost da sve vibracije prilikom nastajanja zvuka posmatramo kao na velikom bioskopskom platnu, gde se sve jasno vidi. Najvažniji trenutak bio je moj susret s kontrabasom Gasparo da Salo koji je izložen u Crkvi Svetog Marka u Veneciji još od 1846. godine. Ovaj kontrabas je pripadao čuvenom italijanskom kontrabasisti, kompozitoru Domeniku Dragonetiju. Kad je Dragoneti umro, kontrabas je sklonjen u Crkvu Svetog Marka u Veneciji. I eto opet slučaja na sceni, baš moj majstor za kontrabas iz Ferare pobedio je na konkursu za reparaciju Dragonetijevog instrumenta. Zove me i kaže: „Dođi, Zorane, da isprobaš Dragonetijev kontrabas!“ Sednem u auto i dođem u Feraru. Ponovo, energetski krug. Zvučao je čudesno, nestvarno lepo i bogato, sa crevnatim žicama. Taj zvuk i vibracija su bili glavni pokretači moje radoznalosti u novom svetu akustike. Bio sam fasciniran. Odmah sam krenuo u akciju traženja nove estetike zvuka. Naručio sam nove crevnate žice. Ali, katastrofa! Na mom kontrabasu te žice jednostavno nisu zvučale dobro. Jedno ogromno ništa i potpuno razočaranje! To je bio i početak traženja rešenja.
Od kakvog su creva te žice?
Od kravljeg, ovčijeg, svejedno. Majstori ih suše, prepariraju, to je stari način izrade žica, ali nije poenta u tome, nego u proporcijama. Postojeći kordar (žičnjak) ili strunik sam skratio za polovinu i naštimovao na instrument i desilo se čudo od zvuka. Bilo ga je čak i previše. Kasnije sam korigovao distance svake žice posebno, sve dok nisam našao idealno rešenje.
Hoćete li da mi kažete da niko do vas u istoriji gudačkih instrumenata nije došao do tog rešenja u proporcijama žica kako bi gudački instrumenti imali savršeniji zvuk?
Niko na taj način nije organizovao žice. Dobio sam neverovatan spektar alikvota bogatiji za celu oktavu, brže i lakše se svira, plemenitije zvuči. Efekat je takav da svaki gudač koji proba moj žičnjak – zadrži ga. Ovaj sistem funkcioniše bez obzira na to od kojeg su materijala žice jer je u pitanju simpatetični efekat. Pritom je mnogo lakše svirati.
Koliko imate prilike da pratite šta se događa na muzičkim scenama u takozvanom regionu, bivšem jugoslovenskom prostoru, prevashodno vas pitam za Srbiju i Crnu Goru jer ste za njih vezani poreklom i rođenjem?
Ne mnogo, uglavnom preko Fejsbuka, vidim gde idu i šta rade moji prijatelji. Rekao bih da je u Beogradu jedno vreme postojao manir da se godišnja produkcija žrtvuje zbog jednog, dva ili tri velika događaja koja će biti značka na reveru. Važno je imati takva gostovanja, ne sporim, ali mi se ljubljanski način kada je o muzici reč – tokom cele godine – mnogo više dopada. Srce mora stalno da radi da bismo bili živi. Nije dovoljno da zakuca dva puta tokom godine, neophodno je da stalno donosi nove kreacije, nove vizije, pulsiranje treba da bude ravnomerno i konstantno. U Srbiji, Kolarčeva zadužbina ne dozvoljava da srce stane. Kad se radi na konstantnosti, onda publika stiče neke druge estetske kriterije. Ovako, publika je non-stop izložena kičeraju, televizijskom, uličarskom, političkom, nema prilike da se oblikuje konstantnošću kvalitetne ponude. A eto, opet je fantastično to što u Beogradu, uprkos svemu, postoji publika za klasičnu muziku. Zato što je kontaminacija šundom na sve strane uzela maha. Nije to samo beogradski problem, ceo region je izložen niskim, najnižim mogućim uticajima koji vrište s ekrana, iz kafana i na ulici. To ubija bilo kakvu želju za radoznalošću i traženjem nečeg drugog. U tim okolnostima je jako teško baviti se tananim talasanjima vazduha i estetskim kreacijama.
