Prošle subote uveče u našoj prestonici ponuda je obuhvatala i koncerte dvojice gabaritnih, sedo-čupavih basista. Pošto Bruno Langer i Atomsko sklonište već vekovima – kako se to moderno kaže – nisu opcija, obreo sam se na lokalnom poprištu prvobitnog novotalasnog greha. Odavno tek izuzetak a ne pravilo, bašta Studentskog kulturnog centra (SKC) – odakle je, bar u Beogradu, toliko toga krenulo – bila je sve što je trebalo: krcata (oko 1.500 posetilaca, ulaznice do 1.200 d.), bučna, znojna, dimljena… kao i na poslednjem ovdašnjem nastupu Vlade Divljana. Disciplina kičme (dalje: DK), još i više: grmeća i gruvajuća, britka i razdiruća
Podsećanja radi: kičma je merilo udaljenosti glave od guzice; tim važnija u doba prevlasti dupeglavaca, dok i RTS u emisiji Bunt malograđanski tumači RnR. U međuvremenu, DK oporavila se od (delimično) izgubljene decenije u inostranstvu, kada je prerani drum’n’bass jezičko-produkcijski prepakivala za Zapad (Babaroga records) gde su YU identitet i relevantnost pogubili svi samo-izvozni (Laibach, B.J. Štulić). Koja se na našu sreću vratio, štaviše počeo redovno da koristi puno (prez)ime – Dušan Kojić, r. ‘61. – i nastavio karijeru, makar su obogaćena CD-boksovanja značajnih ranih vinila (Ove ruke nisu male 1 & 2, Tom Tom Music, 1999. i 2004) delovala privlačnije od novih radova. Zeleni je postao Crni Zub a do danas možda i zdraviji, menjali su se pevačice i bubnjari, primetila se ponekad i praznina usred bine, a onda se 2005. Kičma aktuelizovala hitom Političari + virusi (CD-singl 2005, Tom Tom Music; na albumu Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi? 2007, PGP RTS). Nekima neočekivana konkretizacija, ako su zaboravili/nisu bili na času kad je Koja svoju vrstu angažmana demonstrirao numerama Pečati i Mladost ne opravdava besvest (debi-LP Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, 1983, Helidon).
Zadržavši engleski naziv (Disciplin A Kitschme) i par stihova, naravno i sklonost ka detaljima Kitsch-socijalizma, DK se uspešno digitalizovala i uhvatila on-line, pa preko albuma Uf! (2011, PGP RTS) stigla do Opet. (2015, Mascom) s rasparačkim zvukom usne harmonike kao katalizatorom još jednom modernizovanog ritam-i-bluza. Iz malograničnog prometa (Vinkovaca), 1-man-band Harp Explosion Igor Đeke na velika vrata vraća ovaj sitni instrument, kako ga od P. J. Miladinovića na ovamo kod nas niko ne svira. Zaboravili rokenrol!?! najzad rimuje/suprotstavlja …šoping mol, a Reci ruke u vis! – Ne u banci, ne u stranci, na distanci. I dok njegovi ispisnici (ako još uopšte nastupaju) koriste uglavnom jubileje, Koja je – uprkos činjenici da je ovaj bend (kao duo) osnovao pre 35 godina – čvrsto ostao pri starinskom koncertnom promovisanju novog izdanja. Prisutnima su slogan-refreni i rifovi Kičme armatura odrastanja, poneki doveli i decu. Više od 2 sata, s bisevima do ponoći, tutnjale su i mantre mladosti (Tata mama, Ah, kakva sreća) i novi hitovi za nova pokolenja (Neukusu treba reći ne!), a da na rečima škrta zvezda večeri ni slučajno nije iskoristila priliku za aktuelizaciju bilo kakvim najavama Betmen, Mandrak, Fantom(ka) i Buka u modi. Uvriskivala je Manja Đorđević, a na kongama zasvirali gost iz Britanije Lord Eric Sugumugu i prethodni bubnjar Miloš Buca Velimir.
Ako pomislite da je jedan od načina kako je propao rokenrol i to što su uskogrudi muzičari upinjali samo da što vernije reprodukuju studijske snimke, tako osuđujući koncerte da tavore bez rasviravanja, shvatićete da je dragocenost DK uživo upravo i u konceptu džeminga (eng. jamming, jam). Kao u rokerskoj antici kad je beskrajni bugi prekidan samo da se okrene ploča, bubnjar Rade Vulić – Vul duplirao je kanonade, a Đekeov usnjak ispaljivao rifove, oštreći se o Kojine razarajuće bas-linije kao nož-o-nož. Manituovski instrumentali opet su potvrdili – i posle Prinsa – ima ko ume s Hendriksovom zaostavštinom, a da ne prismrde gitar-guslarske deonice.
Ovisnik o moći ili ne, opet je vreme traženja. Patkica (ali nikako ona Divljih jagoda) traži svoj zvuk, pesme, parole… Kao i na ulasku u Devedesete, Disciplina kičme je među najboljim ponudama.
