Svet kao zverinjak

Nedavno gostovanje predstave Staza divljači Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banje Luke u Beogradu (Beogradsko dramsko pozorište) simbolički je označilo come back značajnog nemačkog dramatičara Franca Ksavera Kreca u srpski kulturni prostor. Ovu bombastičnu tvrdnju podupire podatak da je, krajem prošle kalendarske godine, u Teatru u podrumu Ateljea 212, s uspehom izveden jedan drugi Krecov komad, Muška stvar; o ovoj predstavi u „Vremenu“ nije pisano, pa gostovanje iz Banje Luke nudi zgodan povod da se i na nju osvrnemo.

Naš teatar je rano otkrio Kreca; njegove drame su igrane u beogradskim pozorištima još u sedamdesetim godinama, kad je ovaj autor bio u stvaralačkom zenitu. Ovde nemam nameru da istražujem kulturno-istorijske razloge tog interesovanja; oni se, verovatno, mogu da pronađu u dramaturškoj autentičnosti i snazi, scenskom potencijalu i socijalnom angažmanu Krecovih komada. Kao što primećuje naš vodeći poznavalac Krecovog dela, Dragan Klaić, ovaj autor je preoblikovao žanr nemačkih narodskih komada iz XIX veka i to tako što je, pre svega drugog, ukinuo „apriornu vrednosnu tipologiju“. To znači da svet njegovih komada naseljavaju likovi koji nisu ni uzvišeni ni monstruozni; prikazani su, realistički objektivno, njihova intelektualna i društvena skučenost (radnički, seljački i niži malograđanski sloj), usled kojih ne mogu da shvate svoju poziciju, autentično i adekvatno reaguju na spoljni pritisak, što ih sve vodi u destrukciju. Oni mogu da podupru tezu Hane Arent da je zlo banalno, odnosno da fašizam ne dolazi odozgo, kao nametnuta i razvijena ideologija, već odozdo, kao beslovesno nasilje među prljavim posuđem i posteljinom.

KUHINJSKI NACIZAM: Povezivanje privatnog nasilja sa fašizmom možda učitavamo u većinu Krecovih komada, ali ne u Stazu divljači. Otac ne zna kako da zaustavi dobrovoljnu seksualnu vezu svoje trinaestogodišnje ćerke s jednim mladićem, te u očaju eksplicitno priziva nacističko „finalno rešenje“ po kome bi takvi tipovi bili sistematski kastrirani… U postvaci mladog reditelja Filipa Grinvalda (Scena „Petar Kočić“ Narodnog pozorišta iz Banje Luke), taj momenat kuhinjskog nacizma nije bio posebno naglašen, ali je bilo dovoljno već to što je ova teza javno izgovorena u sredini u kojoj su finalna rešenja doskora bila prihvatljiva. Tako je sam izbor ovog teksta – kao i nedavna postavka u istom teatru komada Vide Ognjenović Je li bilo kneževe večere?, varijacije na temu Rodoljubaca – znak jednog diskretnog, ali uočljivog kritičkog stava u repertoarskoj politici banjalučkog pozorišta. Pored osmišljenog repertoara, i praksa pozivanja mladih i darovitih reditelja iz Beograda (Grinvaldu je ovo prva profesionalna režija), najavljuje prosperitetni period za ovu kuću, što se uklapa i u generalno vrlo pozitivne kulturne, društvene i političke tendencije koje se odskora prepoznaju u Banjoj Luci.

Kao ni kuhinjski nacizam, tako ni druge značenjske slojeve reditelj nije posebno izoštravao. Jedan od retkih „komentara“ na nivou rediteljskog koncepta bilo je zatvaranje metalnom mrežom otvora scene, što je, nadovezujući se na sam naziv komada, stvaralo direktnu i jasnu metaforičku predstavu ovog sveta kao – zverinjaka. Umesto u izgradnju ambicioznog koncepta, Grinvald je svu svoju energiju i invenciju uložio u temeljan rad s glumcima i drugim saradnicima, a radi uverljivog i ubojitog scenskog prikaza konkretnog društvenog miljea i razornih poriva i akcija njegovih stanovnika. U tom poslu postigao je zavidan rezultat.

U scenografiji Vladimira Pavlovića taj zverinjak svodi se na naturalistički tačno i detaljno prikazan malograđansko-radnički stan iz sedamdesetih; i pored skučenosti, ovaj prostor odiše društvenim i estetskim pretenzijama svojih stanovnika (televizor koji stalno radi, šareni tapeti i gobleni). Autentičnosti tog sveta doprinosi i kostim Ivane Jovanović, kao i neka posebna rediteljska rešenja, kao uvodna žanr–scena mrzovoljnog buđenja koja, svojim humorom i uverljivošću, sporim i lepljivim radnjama i nerazumljivim govorom, asocira na čuvenu Hermansiovu predstavu Dug život. Taj vizuelni okvir oživljen je rediteljski dinamično osmišljenom scenskom radnjom, s bezbroj konkretnih, plastičnih i uverljivih postupaka.

Naravno, glavni nosilac te dinamične radnje je kompaktna i snažna glumačka igra ostvarena zahvaljujući uspešnoj saradnji mladog reditelja s ansamblom predstave. Na jednoj strani nalaze se, namerno ili nenamerno, stilizovani likovi roditelja: nervozni i uznemireni otac Ervin, u možda previše krutom i jednobraznom tumačenju Aleksandra Stojkovića, i majka Hilda, zbunjena, malograđanka, konformista, u komički intoniranom tumačenju Nataše Ivančević. Nasuprot njima nalaze snažni, ekspresivni, emocionalno proživljeni i uverljivi likovi dvoje mladih ljubavnika u „zabranjenom odnosu“: priglupi, a odani i nekako dobri Fric (u interpretaciji Zlatana Davidovića) i mali monstrum od deteta Hani, u izuzetnom tumačenju Anje Stanić. Glavna vrednost predstave nalazi se u emocionalnom naboju koji stvara odnos ovo dvoje dece, koje su ujedno i žrtve svog skučenog malograđanskog sveta, ali i njegovi izdanci u najbizarnijem obliku – u obliku oceubica.

IGRA MOĆI: Nasuprot Grinvaldu, Miloš Lolić je razvio složeniju teatarsku formu u režiji drame Muška stvar u Teatru u podrumu Ateljea 212, zasnovanu na problematizovanju Krecovog realizma, prema kome i mnogi kritičari imaju otklon. Scenografkinja Jasmina Holbus je glavni prostor drame, Martinu mesarsku radnju, realizovala naturalistički verodostojno, sve s mašinerijom za obradu iznutrica, koju vlasnica sve vreme koristi. U tom okruženju dešava se igra moći između Marte i njenog ljubavnika Ota, koje i kostim kulturološki tačno određuje (autor Maria Jelesijević): ona, romantična duša, s roze trakom u kosi i za broj manjim klompicama, i on, ocvali švaler, u groznim kaki bojama i šarenoj košulji.

Ta igra moći svodi se na sukob njene gotovo sumanute želje da ga, po svaku cenu, koristeći se i finansijskom nadmoći, zadrži uz sebe i njegovog mačističkog i prostačkog otpora, zasnovanog na seksualnoj samouverenosti, te stalnom vređanju Marte po pitanju fizičke (ne)privlačnosti. Glumci Gorica Popović i Miodrag Krstović grade jedan umereno komičan, a u osnovi plastičan i uverljiv prikaz žene opsednute svojim malim i zatvorenim svetom, sa skučenom svešću, šablonskim mislima i umišljenom tankoćutnošću, i bahatog muškarca kome se sve svodi na mušku stvar… Međutim, reditelj Lolić pravi prvi otklon od ovakvog scenskog prosedea kada postavlja da Marta svoje ispovesti dnevniku govori u izdvojenom prostoru, s mikrofonom i uz drugačiji glumački izraz. Gorica Popović govori ispovesti blago i emocionalno proživljeno, što Martinom preispitivanju daje melodramski prizvuk podesan za identifikaciju (posebno žensku), ali i mnogo više od toga: u ovim sjanim prizorima, Marta je nesrećna i poražena osoba, čime reditelj postiže da skučenost, glupost i primitivizam ne budu samo izvor komičkog već i tragičkog.

Najradikalniji zahvat u Lolićevom konceptu, i ujedno najveći otklon od Krecovog navodnog realizma, jeste rešenje kojim se lavež Martinog psa ne pušta s trake, već ga pred nama, iza providnog zida, u deziluzionističkom okruženju, privatno obučen, podražava – čovek. Ovo humanizovanje psa može se objasniti time da je dotični Ralf presudno važan faktor u igri moći, gotovo onaj treći u ljubavnom trouglu, jer Oto stalno optužuje Martu da je patološki vezana za psa. Kada je na kraju natera da, kao potvrdu da je samo njemu odana, ubije svog voljenog psa, ovo rediteljsko rešenje dobija još jači i dublji smisao: to tiho zavijanje čoveka u sceni umiranja psa, postaje veoma snažna i upečatljiva opomena da ovo dvoje ljudi, koliko god delovali tragično kao Marta, pre svega uništavaju, u svojoj bedastoj igri moći, tuđi život.

Poslednje, ali ne najmanje važno (pogotovu ne, čini se, za samog reditelja): skoro celim tokom predstave uključen je radio, s koga se emituje nemačka muzika i politički komentari. Da radio ne služi samo dodatnoj izgradnji realističkog miljea, o tome svedoči i jedan začudan snop svetla koji ga akcentuje. Šta god da je konkretni sadržaj političkih govora, njih možemo, krajnje slobodno, da shvatimo kao rediteljev komentar da postoji i spoljašnji, veliki, ozbiljnim političkim pitanjima ophrvan svet, koga su Krecovi likovi, u svojoj duhovnoj skučenosti, potpuno nesvesni. Možda se upravo, u ovako protumačenoj scenskoj upotrebi radija, pronalazi i najviši stepen političnosti ove zaista odlične predstave… I pored svih njihovih razlika, obe predstave ukazuju da su naši mladi reditelji prepoznali u Krecevom dramskom delu potencijal za politički angažman u pozorištu našeg vremena i prostora. Aktuelnost se nalazi u tom prelasku iz privatnog nasilja u opšte, maltretiranja psa u ubistvo čoveka, priželjkivanja kazne za ćerkinog ljubavnika u prizivanje nacističkih pogroma. Veliki zločini rađaju se među malim ljudima.