Godine vrana su produkcijski najambiciozniji projekat Drame Narodnog pozorišta Beograd u ovoj sezoni. Okupio je šezdesetak glumaca i plesača sa ciljem da naprave predstavu prema drami Učiteljica Siniše Kovačevića. Učiteljica počinje pismom koje pisac upućuje potencijalnom reditelju i u kome objašnjava da je dramski tekst za njega prostor slobode koji mu omogućava da izmašta mnogo toga za šta zna da na sceni neće biti prikazano jer pozorište, pritisnuto praktičnim zahtevima, ne može da parira napisanom. U pismu pisac navodi da je drama literatura za čitanje, i zaista je ovaj dramski tekst napisan da bude i čitan. Drama ima izraženu narativnu dimenziju – kroz didaskalije se opisuju mesto radnje, likovi, iznosi se stav o istorijskom trenutku, o međuljudskim odnosima, stvara se atmosfera. Zahvaljujući didaskalijama čitalac lako prelazi iz jedne u drugu scenu (ima ih ukupno 60). Smisao ovih didaskalija je i svojevrsna polemika pisca sa rediteljem tj. savremenim pozorištem i njegovim odnosom prema drami. Postupak širenja didaskalija je u poslednjih petnaestak godina veoma prisutan u dramskom pisanju kod nas i u regionu i motivi za to su često slični onima koje navodi Kovačević. Opširne didaskalije nisu bile toliko prisutne u ranijim dramama, ali zato neki drugi postupci i motivi povezuju Učiteljicu i prethodne drame ovog pisca. Ova drama pripada korpusu Kovačevićevih dela koja bismo mogli nazvati velike dramske slike (po broju lica, broju scena, zahvatu konteksta) poput Velike drame, koja se već dvadeset godina igra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kovačević o istoriji govori kroz stradanje pojedinca i njegove porodice (uz navedenu još i Janez, Srpska drama npr.). Takođe, motiv hrabre, mlade i čestite Nemice koja u ime ljubavi iz tabora okupatora prelazi u tabor potlačenih, podnoseći pritom veliku patnju zbog nerazumevanja, nepoverenja i osude okoline, jeste motiv koji povezuje Veliku dramu i Učiteljicu. No, ono što je najjasnija karakteristika svih dramskih dela ovog pisca je težnja da se izazovu jake emocije i na taj način ubedi publika u piščeve stavove o tragičnoj sudbini srpskog naroda u 20. veku.
S tom namerom reditelj Siniša Kovačević interveniše na dramskoj strukturi Učiteljice. Odriče se narativnih didaskalija i kao vezu između fragmentarnih dramskih scena koristi plesne slike (koreograf Isidora Stanišić) u kojima nastupaju igrači kostimirani u vrane. Tako, sekundarni motiv u drami postaje dominantan u predstavi, dolazi do promene naziva iz Učiteljica u Godine vrana i do pomeranja fokusa na širi društveni plan. Sa stanovišta ritma predstave scene sa vranama su na početku efektne. Međutim, kako se približava rasplet, stalno prekidanje glavnog toka plesnim scenama usporava predstavu i čini je iscepkanom. Zadatak igrača je da pomognu da se brzo smenjuju kratke dramske scene tako što postavljaju i sklanjaju sitniji dekor (uglavnom stolice). Zanimljivi su momenti kada igrači svojim telima “prave” nedostajući elemente dekora, npr. klavir, vrata… Ovo istovremeno aktivira maštu gledaoca i doprinosi utisku da je sve u čemu žive likovi obeleženo “vranama”. Pozornica je uglavnom prazna, što stvara utisak širine koju publika svojom maštom popunjava. Odozgo scenom dominira veliko crno platno koje predstavlja olovno zimsko nebo nad Beogradom sa koga povremeno doleću vrane (scenografi Geroslav Zarić i Vladislava Kanington). Radnja se dešava u okupiranom Beogradu krajem Prvog svetskog rata i odmah nakon oslobođenja.
MATERINSKE GRUDI
Glumci u ovoj predstavi potpuno veruju reditelju Siniši Kovačeviću i nastoje da njegove likove učine scenski uverljivim i dopadljivim. Kalina Kovačević igra Juliju Kavran kao nežnu, elegantnu, delikatnu, požrtvovanu, pametnu i hrabru učiteljicu nemačkog jezika (svetla kosa i kostim pastelnih boja – kostimograf Marina Medenica). Ona na početku iskreno veruje da je njen zadatak da prosvećuje srpsku decu i neguje najtalentovanije među njima, i da je to pravi cilj austrougarskog pohoda na Balkan. Međutim, kada se uveri u monstruoznost svoga muža, kada on obesi njenu jedinu drugaricu Ljubinku Rajić (Sonja Kolačarić) nasred Terazija zbog džaka uglja, i kada iz pištolja puca u Ljubinkino dete zato što ga je mališan u gnevu gađao praćkom, ona impulsivno napušta muža i njegovu ideologiju i prelazi na srpsku stranu. Tu je prihvata Katica Rajić (Ljiljana Blagojević). Katica je uspravna, dostojanstvena, mudra i drčna (taman kostim i tamna kosa). Ona na svoje materinske grudi nežno privija srpske junake, decu i stradalnike. Herojski podnosi svaku patnju u ime opstanka porodice i odlučno se suprotstavlja kukavičkoj malograđanštini i ratnim profiterima. Srpski oficiri Živojin Rajić (Petar Strugar) i Mijat Tamnavac (na premijeri Hadži Nenad Maričić u alternaciji sa Bojanom Krivokapićem) lepi su, krupni, stasiti, hrabri vitezovi koji junački brane čast slabijih i stoički podnose patnju i nepravdu. Oni su takođe i intelektualci (Živojin je pesnik) koji su sebe stavili u službu srpskom narodu, vojsci i kruni i ne odriču se svoje lojalnosti čak i kada se ne slažu sa odlukama svojih komandanata i vođa. U njihovoj pratnji je Bata Duša, duša od čoveka, srpski seljak kome je austrougarska vojska pobila čitavu porodicu, a on sad živi uz porodicu Rajić i za nju. U interpretaciji Miodraga Krivokapića, Bata Duša ima u sebi i nečeg blago humorističnog, tipično za sluge (Bata Duša je posilni) u komedijama i melodramama i zbog toga je dramaturški korisna suprotnost veličini srpskih oficira.
Prava suprotnost srpskim junacima je Alojz Kavran (Kavran-gavran-vrana-Godine vrana) koga igra Aleksandar Srećković (u alternaciji Branislav Tomašević). Za razliku od Rajića koji je pesnik, lekar i intelektualac odrastao u jednoj od najboljih beogradskih kuća, Alojz je iz bedne porodice razbojnika i sitnih lopova. Njegov otac je imao samo nekoliko koza, a Alojza je austrijska kruna školovala za pravnika i on je postao njeno oruđe i oružje – sudija prekog ratnog suda – sudija Smrt, kako ga zovu ostali likovi. Po svom opsesivnom služenju tlačiteljskom sistemu pomalo liči na Žavera iz Jadnika s tim što on još i fanatično mrzi Balkance (iako je sam Hercegovac poreklom), odnosno Srbe, a opsesivno voli svoju ženu Juliju. U odlično napisanom i odlično izvedenom monologu na kraju prvog čina Alojz izgovara rečenicu koja ga određuje: “I znam da nije grijeh, velečasni, toliko mrziti orijentalni ološ, nije grijeh, ne može bit, nije, nije, nije, ali je grijeh voljeti toliko.” Ta ljubav u zlom čoveku je njegov hibris koji ga vodi nazad u Beograd, u kome svi znaju kako izgleda i šta je za vreme rata učinio, ali ga niko zbog toga ne goni, već naprotiv, kao školovan vojnik bivše austrougarske vojske dobija i unapređenje i službu. Ali on, koji ne samo da je mrzeo i vešao Srbe nego je i jalov kao muškarac (na početku predstave saznajemo da je jedan od motiva zašto se Julija druži sa Ljubinkom to što se bori da dobije dete; sa srpskim oficirom koji je iskreno voli i poštuje, Julija odmah zatrudni), dolazi da na silu vrati zakonitu ženu. Ona, naravno, odbija, a on izaziva na dvoboj Živojina i mučki ga ubija, a zatim uz asistenciju srpskih oficira i prijatelja ubijenog beži preko granice. Na kraju predstave gomilaju se pitanja: Zašto je Živojin poverovao da Alojz neće pucati u njega? Ako je Alojz prekršio pravila dvoboja i na prevaru ubio Rajića, zašto ga njegov najbolji prijatelj Mijat i kum Rakić (Dragan Sekulić) nisu osvetili, nego su zlikovcu čak i pomogli da pobegne nekažnjen? Zašto srpska vlast nije gonila dokazanog zlikovca nego ga je nagradila? Zašto je besna svetina linčovala po ulici žene koje su se prodavale za hleb, a pustila da se slobodno šetka glavni gradski dželat? Zašto Mijat, pravnik po struci, nije sastavio u ime unesrećenog Bata Duše tužbu protiv ratnog zločinca koji mu je pobio celu porodicu ako je imao sve dokaze pod rukom? U nekim prethodnim Kovačevićevim dramama junaci pristaju na nepravdu u ime pogrešnih ideala u koje čvrsto veruju, pa stoga stradaju i oni i njihovi bližnji. Ovde to nije slučaj – ni Živojin, ni Mijat niti ijedan pošteni srpski oficir ne veruju u novu državu i otvoreno negoduju zbog ujedinjenja sa onima sa kojima su do juče ratovali i sa kojima će, sva je prilika, opet ratovati. Pa čemu onda sve ovo? Odgovor je u rečenici koju izgovara Arčibald Rajs (Darko Tomović): “Profiter zida palata, a najbolji leže na Kajmakčalan i na Vido. Najbolji ot vas. Pa taj vam liferovao pesak sa brašno, sirofa koža za opanci. Sat ste opet sami sebi neprijatelj. (…) E ludi Srbi, ludi Srbi.” Ako tu izjavu prihvatite kao istinu, ako sa njenom logikom nemate nikakav problem, ako se ne zapitate gde sam ja u ovakvoj podeli uloga, onda se sva pitanja rasprše, srce zadrhti, a suza krene niz obraz. To je bio cilj Siniše Kovačevića.
