Suze i pravda za milenijalce

U svom čuvenom romanu I djetinjstvo, zar ne? (preveo dr Predrag Kostić, objavila sarajevska Svjetlost, 1979) istočnonemačka spisateljica Krista Volf u samo par rečenica jetko je opisala jednu krupnu identitetsku i duševnu zagonetku: „Postepeno tokom više mjeseci nameće se dilema: i dalje šutjeti ili živjeti u trećem licu. To je, čini se, jedino što nam preostaje.“

Krista Volf i njeno stvaralaštvo teško da se mogu predočiti kao nužna lektira ili popularno štivo u svetu milenijalaca iz anglosaksonskog sveta, ali upravo gore izneto može da posluži kao duševna i idejna anamneza glavnih junakinja i junaka dve premijerne TV serije iz tog geografskog, generacijskog i socijalnog miljea. Reč je o serijama iz aktuelne ponude HBO-a – britanskoj I May Destroy You (Možda ću te uništiti), iza koje u više svojstava stoji sve traženija Mikaela Kol, i Love Life (Ljubavni život); koje, kanda, ne bi bilo u ovom vidu i sa ovom prikazivačko-distributivnom pozornošću bez Ane Kendrik, najuposlenije filmske glumice svoje generacije u Holivudu u poslednjih desetak godina.

I May Destroy You predstavlja združeni britansko-američki poduhvat, na kome su snage udružili BBC i HBO, a u isti mah i novi dokaz krupnih kreativnih potencijala Mikaele Kol, spisateljice, scenarisrtkinje, pesnikinje, autorke govora, koja je do ovog trenutka bila najpoznatija po jednoglasno hvaljenoj ostrvskoj seriji Chewing Gum. Chewing Gum jeste bio jasan i glasan nagoveštaj jednog golemog talenta, a I May Destroy You predstavlja ogroman i silovit napredak za Mikaelu Kol, ali i za tamošnji televizijski izraz. Ova serija u tom svom inicijalnom uskom dramaturško-motivskom zabatu donosi zapanjujuću svežinu, ali i sasvim neočekivanu narativnu hrabrost, dovodeći ovaj naslov to tačke suštinske nepredvidljivosti, a to je nesporno jedna od najrelevatnijih i najilustrativnijih odlika vrhunske televizije (izvorno – peak TV, što je sintagma koja označava ponajpre kreativno superiorne sadržaje, ali i „proizvode“ u ovoj eri nezaustavljivog progresa upravo na tom polju).

Tematski gledano i odmeravano, I May Destroy You svoju prekopotrebnu osobenost i kosinu iznalazi u bavljenju i polemisanju sa često nedovoljno potenciranim, pa i nerazaznatljivim aspektom pristanka na planu brzpoteznijeg, odnosno neobaveznijeg seksa. Već u prvoj epizodi gledaocu postaje posve jasno da se autorke i autori svesno i dosledno lišavaju nemalih prednosti i dalje dominantne političke korektnosti (dodatno osnažene još restriktivnijom i neslobodarskom WOKE kulturom), tako da ova serija prilično brzo zadovoljava i visoko postavljene kriterijume intelektualnog poštenja i sveobuhvatnosti. To je povelika žrtva, posebno u kontekstu današnjice i te nanovo razgoropađene, a, naravno, tek arbitrarne i površne političke ispravnosti, te nam ostaje krajnje jednostavna dramska postavka – zanimljivi ljudi u intrigantnoj situaciji.

Arabela, glavna junakinja (tumači je upravo Mikaela Kol) na prvih nekoliko pogleda nije preterano simpatičan lik – popularna tviterašica, vlasnica ugovora za knjigu za koju nema ni elana niti želje da napiše, praznoglava, površna, tašta, neodgovorna, lenja, a prilično odana alkoholu, opijatima raznih sorta, i ishitrenim životnim odlukama i izborima. Ako se ciljano žrtvujemo i po strani ostavimo generacijski zazor (ako ne i prezir) prema onome što čini svetonazor prosečnih milenijalaca (a Arabela je isprva pozicionirana upravo na toj dramaturško-karakternoj koti), brzo ćemo postati svesni i tihe a prodorne univerzalnosti, kanda nevidljive sa tačke gledišta isključivih, nestrpljivih i nedovoljno usredsređenih na takve gledalačke izazove, a što jeste jedna pod par udarnih vertikala i priče i serije u celini. Arabela jeste upečatljiva varijacija na ono što se katkad čisto intuitivno i spoznajno prepoznaje kao everyman (everywoman u ovom konkretnom slučaju), obična jedinka, zarobljena u vlastitoj nedostatnosti, omeđena društvenim i generacijskim uslovljavanjima, slaba i poročna, nesigurna i nesnađena… dakle, ipak jedna od nas, bez obzira na nominalnu kulturološku ili generacijsku udaljenost sa koje je posmatramo i pratimo, nošeni mišlju da je to, užas silovanja usled nedovoljno izričito iskazanog nepristanka, nešto što se događaja onom nekom dalekom drugom, negde i u trenutke nepažnje i lošeg fatuma.

Kao što je već pomenuto, osnovna nit priče odvažno je izmeštena iz sigurne luke opšteprihvaćenih zgodnih rešenja, te naracija iz epizode u epizodu biva sve slobodnija i kreativnija, uz mudro oslanjanje na izdašne a ponekad i nevidljive darove nehronološkog i sinkopiranog pripovedanja, uz takođe hrabru upotrebu aluzivnih znakova pored gledačkog puta i sa čestom i drastičnom promenom fokusa kada su najvažniji likovi (junaci i junakinje) u pitanju. Tako umesto moguće ode metiljavom i iritantnom solipsizmu mnogobrojnijih milenijalaca ovde ipak dobijamo onespokojavajuću i mudru, ali u isti mah i zbilja emotivnu i komunikativnu priču o važnoj dimenziji egzistencije danas, i to u povesti koja lako transcendira ta polazna ograničenja prikaza užasa raskalašnih života, usiljenog hedonizma i aplikacijskog seksa. Ukupno uzev, ovo jeste zahtevan sadržaj po pretpostavljenim ukusima većine, ali i delo koje može da bude osnova za silan ponos svih koji su radili na ovoj najboljoj britanskoj premijernoj seriji u prvoj polovini ove mučne i možda i prevratne godine.

foto: promo

S druge strane, američka nova serija Love Life u samom startu dolazi pred gledateljstvo sa ogromnim opterećenjem – naime, reč je o seriji koja je (pomalo nerezonski) odabrana da bude baš prva premijerna serija u ponudi novopokrenutog striming servisa, HBO Max. Sve i da zažmurimo na to, Love Life ima biti pohvaljena tek kao funkcionalna, pitka i zanatski dovoljno vešto sročena i skockana serija koja, pak, posrće na onom ključnom planu – planu sadržaja, ideja i ciljane osobenosti. Premda ju lako gledati, pa sve i da se odlučite za bindžerski neumeren pohod „u cugu“, ovo je proizvod prilično ograničenog roka trajanja (u kolektivnoj svesti gledalaca), a uz to i ostvarenje koje ne nudi ništa suštinski novo, a svoje srednjačenje pokušava da zatomi lako uočljivim posezanjem za stilemama i tropama recentnijeg američkog nezavisnog filma (što je, inače, izvorište mnogih serijskih naslova iz ponude dobrog dela kablovskih i striming-emitera).

Love Life pruža dugu nisku arhetipskih rešenja, i to u vidu priče o prikazu par decenija dugih, ovakvih ili onakvih, lutanja i posrtanja mlade njujorške kustoskinje (naravno, u tumačenju uvek pouzdane Ane Kendrik). Stvar je donekle oneobičena i osvežena upotrebom damski milozvučnog aplikacijskog glasa (za to je zaslužna britanska glumica Lesli Menvil) koji visokoparnim registrom jezika nastoji da predoči opseg, reklo bi se, većim delom nužno jalove potrage glavne junakinje za ljubavlju, smislom, spokojem… I tu se stiže do udarne nevolje ovakve postavke – naime, neznano zašto ta tri pojma (ljubav, smisao, spokoj) brzo bivaju izjednačena te mlada Darbi Karter (Ana Kendrik) biva predočena kao neko ko dragovoljno bira da identitetski razlog postojanja pronalazi isključivo u vezi, u kakvoj-takvoj množini, bez previše insistiranja na sopstvenoj samobitnosti i posebnosti. Darbi naprosto ne može i ne želi da postoji kao jedinka, dopuštajući da je definišu povremene i privremene „bolje“ ili „jače“ polovine, što nas dovodi do upadljive dubioze – naime, teško je, ako ne i nemoguće, precizno razlučiti da li Love Life svesno progovora o suštinskoj ispraznosti svoje junakinje i klase i društvenog soja koji ona predstavlja u široj značenjskoj ravni ili je ta praznina samo puko ishodište glavnotokovski kastriranog proizvoda čiji su autori naprosto pratili već utabane staze koje su prtili neki ambiciozniji, kreativniji, spremniji na rizik, svesniji darovanih im šansi i mogućnosti poigravanja onim (samo)zadatim i nametnutim…

Ako je potrebno ponovo to istaći, nasuprot izvanrednoj I May Destroy You, serija Love Life ipak biva nimalo neprijatno gledalačko iskustvo, dok kao celina eonima kaska za (filmskim) remek-delom Samci (Singles) majstora Kamerona Kroua s kraja prošlog veka. Love Life nudi uglađeno pakovanje, povremeno vrcav i duhovit dijalog, očekivano odličnu rolu nikada dovoljno hvaljene i cenjene Houp Dejvis u ulozi majke na gnjavežnom putu samospoznaje… Ova serija predstavlja manje zanimljivu stranu istog novčića kojim dominira opsežna slika delića od grozomornih tereta i egzistecijalne mučnine predočene u I May Destroy You. A ono o čemu progovaraju obe ove serije izrečeno je već na prvim stranicama pomenutog romana Kriste Volf: „Ono što je prošlo nije i mrtvo; ono čak nije ni prošlo. Mi ga odvajamo od sebe i pravimo se da ga ne poznajemo.“