Superhikov život na Balkanu

Najnoviji domaći film na bioskopskom repertoaru je Smrt čoveka na Balkanu Miroslava Momčilovića. Prikazan je premijerno prošle nedelje pred dupke punom dvoranom „Sava centra“ uz obilje pravih reakcija publike tokom projekcije i iskreni aplauz, baš kao u dobra stara vremena.

Film Smrt čoveka na Balkanu je treći film čiju produkciju, scenario i režiju potpisuje Miroslav Momčilović. Prethodili su mu Sedam i po (2006) i Čekaj me, ja sigurno neću doći (2009). Momčilović (1969) je diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, autor je dve pozorišne predstave, scenarista filma Kad porastem biću Kengur, i autor i producent maločas navedena tri filma. Na sajtu „Film Brigade“, njegove producentske kuće, piše da će njegov sledeći film biti Razvod.

Od ovog juna kad je prikazan na novosadskom Sinema sitiju do sada, Smrt čoveka na Balkanu osvojio je 19 festivalskih nagrada. Ovog vikenda će biti prikazan u Zagrebu, a nakon toga u Johanesburgu. Film priča o dešavanjima tokom sat i po vremena u stanu nakon smrti jednog srpskog kompozitora zabeleženim kamerom njegovog kompjutera, a čiji akteri su kompozitorove komšije, pogrebnik, lekarka i tehničar Hitne pomoći, policajci, prodavac nekretnina i njegova klijentkinja, i raznosač pica.

„VREME„: O vašem filmu se pričalo mnogo pre nego što je viđen zbog njegove neuobičajene forme – snimanja u jednom kadru u jednoj prostoriji – što je retkost ne samo kod nas. Kako se to radi?

MIROSLAV MOMČILOVIĆ: Film, u stvari, ima deset kadrova ali su spojeni tako da se rezovi ne vide pa izgleda kao da je od početka do kraja jedan kadar. Pre početka snimanja sve smo detaljno isplanirali i isprobali. Probe su trajale dva meseca, a snimanje filma deset dana. Probe nisu podrazumevale samo rad sa glumcima, već i detaljan i naporan rad sa snimateljem, scenografom i scenskim rekviziterom. Nakon prvog serijala proba nacrtali smo sav mizanscen, pripremili scenografiju i kostim. Zatim smo nastavili s probama, uvideli da nismo zadovoljni sa mnogim dotadašnjim rešenjima, bacili gotovo sve crteže o kretanju glumaca, i radili sve ponovo. Nisam želeo da sputavam glumce kako bih sačuvao prirodnost u kadru. Kao kad Englezi prave staze u parkovima: puste ljude da sami pronađu puteve pa ih onda asfaltiraju.

Film nije sniman u jednom danu, šta ako neko otkrije da neki rekvizit, recimo kutija cigareta, nije uvek na istom mestu?

To što pitate je u tehničkom smislu bio najkomplikovaniji deo snimanja i priprema. Imali smo mali tim ljudi koji je brinuo o rekviziti i kontinuitetu. Tokom priprema set je više ličio na arhitektonski biro nego na mesto gde će se snimati film. Svaki detalj je meren i fotografisan više puta, tako da su cigarete, pepeljara i ostale sitnice uvek na mestu. Naravno, na kraju je sjajno urađen i video-kompoziting. Tajna je dakle u dobroj pripremi i dobrom odabiru ekipe.

Vaš novi film je opisan kao tragikomedija o našem mentalitetu. Da li se slažete sa tom formulacijom? Kakav je to naš mentalitet?

Ovo je priča u kojoj se poklapaju filmsko i realno vreme, i to je najtačniji opis filma. U centru moje pažnje bila je jednostavna priča: šta se sve dešava u kući pokojnika sat i po nakon njegove smrti. Pošto su akteri priče ljudi s ovog podneblja, razumljivo je što film posredno priča o našem mentalitetu. Ne volim kada se autori lakonski bave mentalitetom jer iza toga se obično kriju opšta mesta i loše napisani i glumljeni dvodimenzionalni likovi. Samo majstori mogu da odvoje stereotip od mentaliteta. Dvorniković i Konstantinović su ostavili vrednu literaturu koju bih preporučio studentima filma i glume…

Da li publici filma preporučujete samoironiju umesto bensedina?

Da. Šala je najbolji lek. Pogotovu šala na sopstveni račun. Nažalost, to je privilegija najjačih. Da budem iskren, i sam nekad posegnem za tim ‘deprozepamima’, ali se trudim da probleme rešim sportom, druženjem i gledanjem filmova.

Šta je najviše zanimalo strane novinare o Smrti čoveka na Balkanu? Da li su vaše tamošnje kolege komentarisale način na koji je snimljen film?

Ono što i domaće novinare i publiku: kako je moguće da film urađen u jednoj sobi, iz jedne pozicije kamere, nije dosadan? Najvažnije je što film komunicira sa evropskom publikom iznenađujuće dobro.

Filmom Čekaj me, ja sigurno neću doći pričali ste o potrebi za ljubavlju. O toj temi svako sve najbolje zna. Zašto ste rizikovali da ljudi ne pronađu sebe u vašoj verziji?

Znate, ja obožavam film Roki a nikada nisam bio bokser. Svejedno, pronašao sam se u tom momku. Stvar je u tome da pronađete sebe u sličnoj emociji, nije potrebno da ona bude identična onoj na platnu. A svi ljubavni problemi liče jedni na druge. Kao i srećne porodice.

Kad je vreme za ljubavne filmove?

Svako vreme je dobro za melodramu.

Da li je Sedam i po jugonostalgičan film?

Sedam i po uopšte nije jugonostalgičan film, mada ja ponekad jesam. Radnja Sedam i po je smeštena na Novom Beogradu. U tom smislu, s obzirom na sastav novobeogradskog stanovništva, možda možemo reći da je JNA-nostalgičan.

Godinama unazad slušamo da nema novca za film i da je to glavni razlog što mnogi naši poznati reditelji ne snimaju. Vi ste za pet godina snimili tri filma. Kako ste uspeli da obezbedite novac?

Za šest godina, da budemo precizniji, s tim da za poslednji film i nisam obezbedio novac jer smo radili s minimalnim budžetom. Nisam želeo da kukam i očajavam, već sam seo i napisao ovaj scenario. Novac se ovde dobija tako što napišeš scenario, pa ako dobiješ na konkursu Ministarstva kulture onda tražiš još para po fondovima i snimaš film.

Glumci su snimili film besplatno, odnosno dobiće honorar ako Smrt čoveka na Balkanu ostvari zaradu. Vesti o gledanosti filma nakon prvih dana su vrlo pozitivne. Šta očekujete?

Očekujem da film bude gledan i da to bude neka vrsta nagrade za naš trud. Problem je što se domaći film bukvalno guši u ogromnoj masi američkih filmova koje naši distributeri favorizuju. Kada dođete ispred bilo kog multipleksa, to više liči na ulaz u Diznilend nego na bioskopsku salu. Neverovatno! Otimamo od svojih da bismo dali američkim producentima. Slično kao Superhik u Alanu Fordu koji otima od siromašnih da bi dao bogatima. Ako hitno ne donesemo zakon koji štiti domaći film, bojim se da nam predstoji Smrt filma na Balkanu.

Država se, zvanično, ne meša u film ni u umetnost uopšte. Kako bi se u tom slučaju definisala činjenica da stvaralaštvo zavisi od materijalne situacije u državi? Kako je raditi pod pritiskom zbog toga što nema para za rad?

Za umetnika nikad nije loše da ima određeni pritisak. Tako je makar u mom slučaju. Da sam potpuno relaksiran i bezbrižan, ne bih imao potrebu da radim. Najbolje radim kada nemam mnogo izbora. Čitav evropski film je praktično dotiran od fondova, razlog tome sam naveo u odgovoru na prethodno pitanje. Što se mene tiče, mislim da se država ne meša dovoljno.

Ovog vikenda film će biti na festivalu u Zagrebu. Da li je titlovan na hrvatski?

Zanimljivo pitanje, ne znam… To je njihova stvar. Veći problem je što mi, zbog lošeg stanja tehnike u „Sava centru“, izgleda moramo da titlujemo domaće filmove.

Film se završava spuštanjem roletne, odnosno mrakom u kome se vide samo plamenovi sveća nad mrtvim umetnikom. Da li je asocijacija na našu kulturnu scenu slučajna ili ne?

Ne, ali jeste asocijacija na umetnika kao pojedinca. Ne stoji slučajno slika albatrosa na zidu kompozitorovog stana.