Strategija izlaza

Exit je, kao i uvek, prilika da se saberemo i oduzmemo. Sama činjenica da se za jedan događaj u Srbiji karte prodaju u Velikoj Britaniji i to odlično (3000 kompleta), morala bi malo da promeni sliku koju imamo sami o sebi. Ako na to dodamo već poslovičan regionalni uspeh, ispada da ljudi iz bližeg i daljeg sveta mnogo vole da dođu kod nas kad god se ovde peva i igra.

Doduše, deo ovog uzbuđenja dolazi i od toga što će kod nas još malo trajati period u kome sve vidimo prvi put – pomalo i dalje ima oreol podviga neku grupu dovesti kod nas, mada svetska estrada polako uzima pod svoje i ovo tržište, a ona ne pita šta nam se sluša, nego peva šta ima da nam otpeva. Kad bolje razmislim, skoro kompletna postavka ovogodišnjeg Exitovog Mejn stejdža još jednom predstavlja kulturni prodor za srpski milje i priličan eksperiment po ovom ili onom kriterijumu – ako krenemo od četiri starija imena videćemo to možda i najjasnije: naime, kod nas nikad nije svirao apsolutno nijedan od velikih britanskih modernih rok bendova, pa će prisustvo Morrisseya, kao neosporne očinske figure na toj sceni, biti više nego zanimljivo; nijedan od bitnih elektro-pop sastava iz osamdesetih nikad nije nastupao ovde, a njihova aktuelnost je samo narasla kroz DJ kulturu, pa je pojava uvek vizuelno i intelektualno provokativnih Pet Shop Boysa test za sebe; na našim scenama se nikad nije pojavila baš nijedna proverena američka stadionska hard-rok (ne hevi metal) atrakcija koja je prodala milione ploča, a Billy Idol se pojavljuje upravo u tom statusu kod nas (bez obzira na njegovo englesko poreklo); The Cult su još i najmanji kulturni izazov, jer je britanskog hard roka i hevi metala kod nas bilo, a ploče su im uredno objavljivane i još urednije izlizivane diljem nekadašnje zemlje, te se doživljavaju kao poseban fenomen – domaći band koji greškom ne peva na srpskom.

Kad krenemo u susret novim imenima na Mejn stejdžu, tu problem postaje još složeniji, jer počinje da nam nedostaje terminologija kojom bi široj javnosti objasnili šta to gledamo. Ako donekle izuzmemo HIM, izuzetno popularne predstavnike nove generacije gotik-roka (molim?), i The Cardigans, svima drag alternativni gitarski pop sastav (ajd…), na sceni ćemo susresti zbilja velike predstavnike potpuno novih žanrova, kao što su pre svih Scissor Sisters, odlične njujorške disko-rok kemp šaljivdžije, Dizzie Rascal, juče beskućnik, danas najvrelija zvezda engleskog hip-hopa nastalog na plesnom zvuku, te Chicks On Speed, izazovni ženski elektro-kleš sastav internacionalnog porekla, i konačno Deathstar, veliko industrijal-metal otkriće iz Švedske.

Exit svake godine treba da postavlja pitanje možemo li da pratimo svet pop muzike i njegove najaktuelnije promene i najaktuelnije bendove, pre svega zbog provociranja nas samih – ukoliko publika nema priliku da vidi, ona nema priliku ni da misli. Ako ne misli, onda se zna šta sledi. Bar mi znamo.

Mene lično atmosfera koju stvara Exitova lokacija uvek podseća na ono što sam video na uspelim privatnim žurkama beogradskim, u neka vremena mlađa. Naime, to je ona atmosfera kao kad ulaziš u nečiji veliki stan, ideš iz sobe u sobu, i nalaziš razna društva i raznu muziku, dok ne nađeš i budžak za sebe. Rekao bih da je u tome skriven istovremeno i šarm i program Exita – svaki put kad se otrgao prizvuku vašarskog, a vašarište je ključna paradigma zabave na ovom prostoru, Exit je dobio tu dimenziju prisne privatnosti koja ga je razlikovala od svih sličnih zbivanja igde.

I tu nailazimo na temelj njegove univerzalnosti – Exit je, istorijski posmatrano, srećnim spletom okolnosti došao do formule koja ga je izdvojila iz mora ostalih festivala na svetu: ta mešavina gitarske i elektronske muzike nigde ne postoji, a još manje taj pluralizam mogućnosti zabave. Exitova uređivačka ideja nadilazi podele koje diktira industrija i vraća muzici priliku da sama stvori svoje jedinstvo. Danas se na tržištu kida svaka primisao zajedničkog uživanja u muzici, a ljudi se dele na navodne „životne stilove“ uz koje idu određeni muzički žanrovi, a drugi ne idu. Jadni mi koji bi da slušamo sve, pa tek posle odaberemo…

I eto paradoksa – u zemlji u kojoj muzičke industrije ima koliko i EU viza za dobru decu (u tragovima), zahvaljujući dugoj i autentičnoj tradiciji popularne kulture i praćenja njenih suštinskih, a ne modnih promena, moguće je kreirati festivalski program koji predstavlja odgovor na svako razbijanje zajednice okupljene oko muzike, kao i bilo koje druge zajednice. Suprotno tom globalnom trendu, ovaj festival slavi pop muziku kao takvu, u svoj njenoj raznolikosti, u svim njenim ekstremima, i u svim njenim osećajnim prelivima. Upravo zato, zaista iz muzike i bez ikakvih plitkih političkih oblandi, Exit se pretvorio u mogućnost univerzalnog odgovora na sva cepanja. I to strani posetioci vide na njemu, jasnije nego mi sami.

Današnji Exit nudi situaciju u kojoj, bar naizgled i bar za trenutak, svako može sve, zajedno sa drugima. U tom smislu, večna mladost se krije među svim onim osobama koje umeju da stvore i podele sa drugima osećaj da svako može sve.