Predstava „Neoplanta“ u petak (13. febraur) u Novosadskom pozorištu stoti put otvara priču o čoveku, gradu i istoriji, ali i o mestu pojedinca u svetu koji se stalno menja
U Novosadskom pozorištu u petak (13. februar) biće izvedena jubilarna, stota „Neoplanta“, predstava nastala prema romanu Lasla Vegela, u režiji Andraša Urbana i dramaturgiji Kate Đarmati. Na repertoaru je već dvanaest godina i tokom tog perioda izrasla je u jedno od ključnih ostvarenja teatra.
Ovo je treća Urbanova predstava koja je dostigla stoto izvođenje, pre nje taj uspeh imale su „Urbi et Orbi“ i „Marta Bereš – one girl show“. Pre „Neoplante“, u Novosadskom pozorištu je stoto izvođenje doživeo još samo Molnarov komad „Igra u zamku“.
„Jedna od vrlina ‘Neoplante’ je da se bavi ličnim pričama na intimnom nivou. Vegel govori o čoveku u oluji istorijskoj, ideološkoj, političkoj koja se uvek kovitla iznad njegove glave“, ističe Urban. „Sve Vegelove rečenice o menjanju kože kroz različite sisteme aktuelne su i danas.“
Podseća i na reči Ota Tolnaija, koji je nakon gledanja predstave rekao da su autori „mnogo hrabri“ pošto se u ovom pozorištu govori o stvarima o kojima se inače ćuti.
Glumac Gabor Pongo jubilej doživljava emotivno: „Puno nam je srce i obožavamo da igramo ovu predstavu. Posebno mi znači što je komad o Novom Sadu, igra se u Novom Sadu i pred novosadskom publikom.“
Pongo prenosi i komentar gledateljke koja je predstavu gledala pre dvanaest godina i ponovo nedavno: „Rekla je da smo jako sazreli, možda je zbog toga još bolja predstava, sazreli ste i pojedinačno i kao tim.“
Silvija Križan veruje da će „Neoplanta“ trajati i kada današnji ansambl više ne bude na sceni. „Neoplanta nije prijatna predstava“, kaže, ali opisuje odnos s publikom kao intenzivan, pun uzajamnog disanja i emotivne razmene.
Uoči jubilarnog izvođenja biće održan i razgovor sa Laslom Vegelom, u kojem će učestvovati novinarka Šarolta Vlašić i kulturološkinja Aleksandra Bosnić-Đurić.
Stoto izvođenje je i potvrda da „Neoplanta“ ostaje hrabra, uznemirujuća i relevantna priča o gradu, identitetu i čoveku koji stalno preispituje svoje mesto u svetu.
Razmena iskustava, zajednički rad i neformalni razgovori postaju integralni deo umetničke prakse. Fokus se pomera sa proizvoda na proces, sa individualne afirmacije na kolektivno promišljanje. U vremenu u kom su umetnici primorani da stalno proizvode dokaze sopstvene relevantnosti, “Mokrin House Art Colony” predstavlja pomak s jasnom političkom težinom
Fedor Šili, Oda radosti; režija Gordan Kičić; igraju Gordan Kičić, Milica Mihailović, Milica Trifunović, Stefan Bundalo, Marija Liješević, Đuro Brstina, Tamara Dragičević; Atelje 212
Svadba, scenario i režija Igor Šeregi
igraju Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Jelisaveta Seka Sablić, Srđan Todorović, Anđelka Stević Žugić
CineStar Cinemas, 2026.
Lazar Vujaklija, retrospektivna izložba; kustosi Vladimir Kokoruš i Danica Đorđević Janković; Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina
Reći za nekog da je “muzičarski muzičar” svakako je pohvala, te osim da je cenjen (k)od kolega, obično podrazumeva i da nije nametljiv ni previše poznat. Ako taj svira električnu gitaru – drugima poslovično instrument za ego-tripove i samožive solaže – mora da je Raj Kuder, ili Stiv Kroper
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
