Stanica fantomskih vozova

Evropsko je evropsko, ali svetsko je svetsko – zna se šta je preče i starije. Dok se Nemci i Španci kilave po Beču u evrofinalnoj utakmici, ja se polako približavam poprištu onoga što je, o skromnosti, nazvano prvim Svetskim festivalom tamburice u Deronju; stariji će kas’ti: u Deronjama. I to onoj finalnoj večeri, jakako: đe smo mi za manje od finala?! Sale je zaždio na poprište sat ranije, da za videla uslika ekipu i atmosferu, a ja se, u prilici primerenom društvu, polako provlačim kroz bezbrojne štandove načičkane od centra sela pa do mejn stejdža na ledini iza pruge. A tu ima, bogme, svega: od cvrčećih kobaja i ledenog piva – onog sa grivom i onog sa rogovima – preko drvenih čaplji, flajki „garantovano domaće“ rakije-daskovače koja brzinski pohuje mozak iznutra, zamamnih tegli „rađevskog meda“, te neizbroja neopisivih suvenira niotkuda, tako ružnih i tako svevremenih da zastaješ ganut, i sad bi se tu rasplakao od neke beznadne miline i žalosti, samo da te nije sramota odsveta. Na jednom štandu, ene, gledaju se bradonje: majica sa bata Če Gevarom na levoj strani, poster sa Čiča Dražom na desnoj. To je valjda ta antiglobalistička koalicija, šta li? Pa ti posle reci da seljaci ne prate globalne trendove. Radovana & Ratka nisam video: nije ovo događaj od one sorte na koju se – uz nešto normalnog sveta – u krdima lepi i sva ona dvonožna marva koja slini za ukoljicama, nije ovo ni Guća ni Ravna Gora, ovo je – brašo moj! – Bačka kakva nikad nije bila, ali kakvu volimo i kakve je se svejedno sećamo. Esencija je ono što ostaje u pamćenju, sporednosti nestaju. Ta je i takva stvarno-imaginarna-Bačka, priznajem, ugrađeno kičasta, ali je posve bezopasna, od nje još niko nije umro. Osim od tuge, sve spremajući svog mrkova. Pa i mene to nešto obuzima, evo mi se grlo steže ko na mrazu, ovaj me vabeći šareniš ničega podseća na davne deronjske kirbaje, eto ni pedeset metara odavde, samo preko ulice pa dijagonalno, između zemzadruge i crkve, ponekad i do pošte i opštine (koja je zapravo mesna zajednica), na kirbaje iz starijeg kamenog doba zvanog rane sedamdesete, one sa liciderskim srcima, kaleidoskopima, klik-klakovima (koji su kasnije šmekerski završavali obešeni o električne žice između bandera na kojima su se gnjezdile rode; prave pravcate, ne one iz Barande), nekakvim kutijicama-sokoćalima sa minijaturnim lopticama za igranje, a u bojama FK Partizana i FK Crvene zvezde i sličnim zezalicama jednog vremena, naposletku kanda boljeg nego što smo zasluživali. A na selu epohe hujaju i odlaze bez gradske sentimentalnosti o kojoj brine cela jedna konzervatorska mašinerija: hodajući ka centru zastao sam, ugledao sam, posve poražen, Veliku Rupu gde je do pre koju godinu bio bioskop – odavno, doduše, van funkcije – u kojem sam za dugih, prašnjavih raspusta tamanio krimiće i kaubojce s lokalnim deranima, i iznad čijih je vrata kroz sve one duge decenije volšebno o(p)stao natpis gasthaus, valjda poslednji znamen one nemačke, švapske polovine Deronja. A ovaj vašar, sadašnji, počinje nekako baš na uglu kod katoličke crkve: i ona je, za razliku od istočne joj posestrime, zapuštena i u mraku, kao i sve što postane ničije; Sale ima Treće Oko, istrenirano da zapazi suštinski detalj, odmah je u mračnome crkvenom dvorištu uočio poluraspadnuto raspelo bez Razapetog, Isus se valjda negde usput zagubio u tranziciji, da ovo odneseš na bijenale u Veneciju garant bi dobilo neku nagradu, ko zna šta bi sve oni blazirani art-vračevi tu detektovali.

VIŠAK ZVEZDA: Prozmijavamo nekako kroz gomile sveta, preko isušene Mostonge pa na čistinu, evo nas kod železničke stanice koja takođe to više nije, jer odavno ovde nema putničkih vozova, ta ni ja nisam ovde bio ko zna otkad, ali rad sećanja je čudo, evo već priziva neverovatno zvezdane zimske večeri – taj fascinantni višak zvezda, ta trajna fascinacija gradskog klinca! – za kojih čekamo šinobus do Bogojeva, gde ćemo čekati putnički iz Subotice, pa ćemo posle u Vinkovcima čekati neki ekspres koji pompezno i mondeno ide do Venecije, Pariza, Amsterdama ili Ciriha, ali mi ćemo sa tog ekspresa sići ranije, mnogo ranije. Prerano, sada mi se čini. Moj deda ufačlovan u gunj prislanja se o bicikli i tapka po peronu, ja prislanjam uvo na prugu – hladnoća metala, miris metala! – neću li čuti šinobus kako klopara od Bača. Ničega i nikoga iz tog prizora više nema, uostalom zaboravi, ta došao si ovde da praviš „reportažu sa Tamburica festa“, ha, ma šta mi napriča, niti sam ja neki pravi reporter, niti je inače preporučljivo slati reportera negde gde čuči njegova Lična Priča, i to je neka vrsta tekstualnog sukoba interesa, ili tako već nešto… Ko zna šta će taj da ti donese, verovatno ništa upotrebljivo!

Pa dobro, šta sad, upotrebljivost je ionako precenjena, radije ću vam ispričati još i ovo. Naši su najpostojaniji saputnici, od šinobusa do ekspresa, vazda bili deronjski Cigani tamburaši, ozbiljna i zalizana gospoda koja su, s panterskim dostojanstvom bluzera iz Misisipija, odlazila na sviračke šihte u zapadne delove SFRJ. Moj ih je otac uglavnom sve poznavao, ja ponekog, no i to je bilo dovoljno da imam tretman Putnika Prve Klase gde god bi oni svirali, poglavito u Kamenoj Čardi u Zagrebu, ili pak u onom selu tamo prema Jastrebarskom, gde smo onomad zagudili vascelu noć – jedan SMB-Deronjčanin i ja – a da nam dušmani naši duševni ne dadoše ništa da platimo, ni jelo, ni piće, čak ni pesmu. Tako vam je to s Deronjem: paori su njegova dnevna, mravlja strana – hlebotvorna, reparska, lubeničarska – a tamburaši noćna, zaumna, cvrčkovska, da prostite filozofska. A svaki je drugi tamburaš (i uopšte svirac) koji nešto vredi u ovome delu sveta baš iz Deronja, i preziva se ja l’ Nikolić, ja l’ Jovanović, pitajte Ljubu Živkova ako mi ne verujete. Janiku nemojte, prešao je svetom, ali možete njegovog Momu Nikolića, taj je još s nama, i on je jedan od onih koji su Sve Ovo i pokrenuli. U dobu koje sve brendira, evo se brendiralo i Deronje, i neka, bar ima sučim.

KAS I GALOP: Dolazimo napokon do mesta gde tutnji deronjski Exit, svetsko je pobedilo evropsko, ko ferma utakmicu, utakmica je uostalom mnogo a Deronje je jedno, svet nadire sa svih strana, pristižemo upravo u trenutku kada na pozornici osvanjuje Najveći Od Svih, suvereni gospodar jednog panonskog osećanja sveta, gospodin Zvonko Bogdan, džokej iz Subotice, u slobodno vreme veliki umetnik. Juče je, kažu, bilo još više sveta, jašta, subota je bila, ali ovo je ipak vrhunac Festivala, neka ne zamere Luis, Haris Dž., Rade Š. i ostali, neka ne zamere tamburaški orkestri iz pola sveta, od Deronja i cele Vojvodine do Osijeka, Bosne, Slovenije, Rusije, čega sve ne (pobedila „Ravnica“ iz Subotice). Sat i po, skoro dva, tutnjao je Zvonko, što kasom, što galopom kroz Panoniju sa širom okolinom, kroz sav onaj madžarsko-srpsko-šokačko-rumunsko-slovačko-ciganski božanski galimatijas, spuštao se i do Bosne i Dalmacije, penjao do Rusije, ne posustajući ni trenutka, kao nekakav Džeger iz Szabadke. Oko nas Novosađani – gari, prepoznajem ih po govoru i ispod vode! – Somborci, Slavonci, ali i deronjske snaše i tetke sa hladnim trajnama, ušeširena gospoda paori, gdekad smerno kažem dobroveče i klimnem glavom, kad vidim da me neko prepoznaje, ali da to nije ono TV prepoznavanje, no ono izvorno, deronjsko. I taman da krenem, jedan delija me oslovi, pita jesam li bio u vojsci na Topčideru ‘85, jesam, a ti si J., iz cuga prepoznajem taj šeretski osmejak seoskog đilkoša, gde si ti svih ovih godina, kaže, bio sam preko, kod mojih, robijao u Hrvatskoj kao ratni zločinac, sad sam tu, u obližnjem selu. Slušam ga, ja, uvek ovako distanciran, najedared ga grlim, sve mi je nekako teško i prosto u isti mah, posle me O. zeza „izljubi se ti s ratnim zločincem“, a meni svejedno, mislim, nije mi svejedno što mi je svejedno, nego, otkud znam, beše to jedno srčano švejkovsko magare, ne umem da zamislim da bi ikada moglo biti drugačije. E sad, što je baš iz jednog od onih sela po kojima ćemo zauvek pamtiti početak velikog srpsko-hrvatskog klanja, to je priča za sebe.

Polako se iskradamo sa fešte, a meni susret sa J. osvežava ono što mi ni inače sve vreme nije daleko od pameti: evo baš tu, na ovom mestu, gde Zvonko peva i gde ga svi mi slušamo na vrhuncu jednog panonskog veltšmerca, tu se najbolje moglo videti i čuti ono što je Deronje inače prokleto dobro videlo i čulo te ratne sezone jesen-zima 1991, jer od centra sela do Vukovara ima tek pišljivih petnaest kilometara ravnice. Bio sam tamo, tada, te zime, znam o čemu govorim: došla je Apokalipsa, vatrene su kugle nebom letele, grmelo je i sevalo odozdo, iz pakla. Jedna su govna bacala ljude u mutno Dunavo, druga su posle temeljito zagovnavala Grad do temelja. I šta je na kraju bilo? Ništa. Semmi. Nothing. Nitchevo. Mrtvi mrtvuju, živi živuju, mi koji se gordimo da smo normalni trajno smo sjebani, utoliko smo i poraženi, ali ni Govna bogme nisu pobedila. Jer, da su pobedila, ne bi ove nedeljne noći bilo Zvonka i ne bi bilo svih nas u Deronjama, ne bi bilo Osječana i Vinkovčana i Bosanaca i Slovenaca da udaraju u te svoje tambure usred Bačke, ne bi bilo ovog lepog i mladog Života koji džiklja naokolo, ne obazirući se mnogo na nas koji smo svugde posejali senke svojih pokojnika. E, samo još da neko vrati Raspetog na njegovo mesto, pa da možda nešto i bude od nas.

Sedamo u kola i krećemo ka Novom Sadu, Sale vozi u tamburaškom tempu, noć je prokleto ozvezdana nad Ratkovom, Paragama, Silbašom, Petrovcem, tiho mrmolji Radio Novi Sad, noćni program, pop standardi, drn-zvrc; pevušim, Sale kaže „ti bre prepoznaješ svaku pesmu“. Kako da ne prepoznajem, učio sam odmalena školu prepoznavanja, učio je kod pravih majstora, i šta sad tu više ima da se priča. Spava Bačka, spava, ali živi i živeće, ne mogu joj oni ništa, bio sam u Deronju i video sam, i sada znam, i sada sam spokojan.